Svetlost u senkama

...

Da bi se makar koliko prenelo čitalačko iskustvo Septologije Juna Fosea – jer ne samo da se ovaj roman upisuje u iskustvo, nego on to iskustvo preoblikuje, on ga tetovira bez obzira na čitalačku kilometražu – potrebna je upečatljiva slika. Ta slika je Malstrem (Maelström), crna rupa usred mora u koju silovito, vrtložeći se, propada voda, kao da usisava sebe samu, ali i sve ono što se nađe u dometu vrtloga. Edgar Alan Po je u priči “U Malstremskom vrtlogu” zamislio šta bi se dogodilo onome koga bi rupa progutala (“čeljust vrtloga”, kaže Poov pripovedač). Njegov junak provodi šest neprijatnih sati u “čeljustima” i nekako preživljava, ali se posle toga ne oseća baš genijalno. U Mesinskom moreuzu kod Sicilije vrti se najslavniji mediteranska crna rupa i jedno od njenih imena je Haribda. Između nje s jedne i stenja s druge strane (Scila) bilo je gotovo nemoguće proći, što je iskusio i Odisej. Mit kaže da rupu u vodi pravi čudovište koje živi u dubini i koje ima dobar cug, te po ćudi svoje prirode malo usisava vodu (i sve što se na njoj nađe), malo je izbacuje, i tako nekoliko puta dnevno. Ostavimo li po strani nepouzdana umetnička domišljanja, vrtlog bi teoretski trebalo da izbaci onoga ko u njega upadne. Ukoliko zadrži dah nekoliko sati, doduše. Tu bi stvar svakako valjalo istražiti, ali to nije ideja ovoga teksta. Malstrem je, dakle, ovde slika kojom se hoće sugerisati iskustvo čitanja Septologije norveškog nobelovca Juna Fosea: ko u to upadne nema nazad, šta god u međuvremenu pokušavao. Vrtloženje na 750 stranica u genijalnom prevodu Radoša Kosovića – kao da je Fose pisao direktno na najboljem srpskom jeziku – čak i iskusne književne moreplovce (rekosmo) ostavlja u čudu. Koju god čitalačku strategiju da izaberemo – prepustimo li se književnom vrtlogu (nadajući se da će nas vratiti na površinu), ili mu se opiremo (nadajući se da nas neće progutati) – pre ili kasnije dogodiće nam se nešto neočekivano i do sada nedoživljeno.

OPSESIJA BLIZANAŠTVOM

...

Prepričati Foseov roman, ili ukratko izložiti o čemu je reč, nema previše smisla. Evo zbog čega. Glavni lik Asle je odličan slikar koji živi u seocetu Dilgja, na dva sata vožnje od Bergena. Njegov prijatelj slikar, koji se takođe zove Asle i koji mu je sličan poput brata blizanca (a nije mu rod), živi u Bergenu i alkoholičar je. Doduše, i onaj prvi Asle bio je alkoholičar, ali ga je žena koju je obožavao i koja se zvala Ales – spasila. A onda je umrla, te sad Asle živi sam, misli na Ales, slika, razmišlja o slikarstvu, o bogu, prošlosti i još koječemu, te s vremena na vreme skokne do Bergena kako bi izložio svoje slike. U jednom takvom odlasku, kojim i počinje roman, Asle zatiče svog dvojnika nasred ulice, lica zarivenog u sneg, obeznanjenog od alkohola, pa kad se ovaj osvesti, zajedno odu u kafanu (na rakijicu), da bi nešto kasnije trezni Asle odveo pijanog Aslea u bolnicu na detoksikaciju. Tu je i Asleov komšija Aslak, seljak čovek, koji ima rođenu sestru koja se zove Guru i koja se udala za sumnjivog tipa, vilonistu, koji je utekao iz toplog bračnog života u pravcu čitavog sveta. Ispostaviće se, međutim, da i Guru ima dvojnicu koja se zove Guru, koja živi u Bergenu, koja voli da popije i koja tvdi da su se ona i (trezni) Asle viđali kad su bili mladi, iako ovaj (trezni Asle) nema pojma o čemu ona priča. I tako dalje. Foseova igra s imenima – a prva se knjiga zove Drugo ime – može da podseti na Markesovu igru s imenima porodice Buendilja u Sto godina samoće: ako pokušate da držite (biblijski) rodoslov Buendilja u glavi, slobodno bacite roman jer to ne samo da je nemoguće, nego znači da ste promašili igru. S druge strane, iako se splitanje imena Foseovih junaka čini košmarnim kada pokušamo da prepričamo roman, ni u jednom jedinom trenutku Fose nas neće dovesti u dilemu o kome Asleu ili o kojoj Guru je reč. Te igre dvojnika, blizanaca koji nisu u rodu, direktna je poveznica s Dostojevskim, naravno, u drugom koraku možda i s Muzilom i njegovim Doppelgängerima. Prepoznajemo kod Fosea i Prusta, a na širem planu tu je i poveznica s Brohovom Verglijevom smrću. Odvija se na stranicama Septologije implicitna rasprava s Foseovim književnim precima, te su tu još Bernhard i Zebald, naravno – ali ta okolnost nije previše važna, barem ne za čitaoce, jer se Foseovo pisanje, koliko god bilo oslonjeno na velike pretke, opire svemu s čim smo se do sada susreli u književnosti. Presudno je to što se čitalac smešta u ovaj roman kao u fotelju koja se prilagođava obliku njegovog tela, da bi u nekom trenutku shvatio da se zapravo on prilagođava Foseovoj jezičkoj fotelji, tom tekstu bez tačke, njegovom intenzitetu, vrtloženju (kao u Malstremu), prilagođava se vremenskim skokovima (dok noću, po jakom snegu, vozi putem koji zna gotovo napamet, Asle se prebacuje u mladost i u njoj ostaje, a da se veza sa sadašnjošću ne prekida, sve do igre senki u kojoj likovi iz sadašnjosti prodiru u prošlost, kao u čudesnom Foseovom romanu Jutro i veče), prilagođava se refleksijama (rasprava o slikarstvu koja se, implicitno ili eksplicitno, kao i u Foseovoj Melanholiji, odvija sve vreme jer Asle je strasni slikar), prilagođava se sećanjima koja oblikuju sadašnjost (smrti koje Aslea sustižu u detinstvu, smrti koje ga pogađaju u mladosti, smrt žene koju voli), prilagođava se čitalac Asleovim religijskim dilemama i njegovim sumnjama (Asle, koji je postao religiozan kao zreo čovek, uspavljuje se uz jednu istu molitvu koja se ponavlja u redovnim intervalima), dok Foseov jezik neužurbano melje, gura, rasparčava priču i razvaljuje mišljenje, cepa slike i razbija predstave, ali ništa od toga pripovedač ne baca nego brižljivo slaže po odgovarajućim fiokama, arhivira ih, i ponovo za njima poseže kada mu zatrebaju jer Fose, kako smo pokušali to da pokažemo (“Vreme” br. 1624 i br. 1710), rasteže pripovedačko vreme.

DETINJSTVO, PRIJATELJSTVO, VERA

...

Rasprava o slikarstvu, dakle, jedna je od niti Foseovog romana. Nema sumnje da je reč o refleksijama, ali Asle ni u jednom jedinom trenutku neće skliznuti u filozofiju, nego ideje uobličuje u razgovoru s likovima, s komšijom Aslakom, neobrazovanim čovekom sa zapanjujućim instinktom za slikarstvo, s galeristom Bejerom, ali i s Ales, koja je bila slikarka i koja ga redovno pohodi. S jedne strane, slikajući, Asle odagnava mnoštvo slika iz svoje glave. S druge, kako kaže, on slika svetlost (prva knjiga, str. 67). Ako na slici nema svetlosti, slika nije uspela: “to su samo bile slike, u njima nije bilo svetlosti, samo su bile lepe i zato su bile ružne, samo je bilo važno da su verne, da liče, i sunce je uvek sijalo na njima i bile su svetle pa zato nije bilo svetlosti u njima, ili je bilo samo u senkama” (str. 88). Onako kako Asle slika tako Fose piše. Ne zanima ga vernost pretpostavljenoj stvarnosti – da bi zaradio, Asle je u mladosti slikao ono što se doživljava kao preslikavanjue stvarnosti (“isti ko upisan, samo što ne izađe sa slike”) – već mu je potrebno značenje koje izmiče prvom pogledu. Svetlost je, dakle, u senkama.

Ipak, osnovno pitanje je u kom trenutku je i zbog čega slika dovršena? Na početku, Asle će povući dve linije u dve različite boje, te linije se ukrštaju i na slici se ne događa ništa više, osim što Asle ne može da nastavi da radi na njoj jer slika je, a da ne zna ni kako ni zašto, zapravo završena. Otud žestoko suprotstavljanje figuri, oponašanju stvarnosti, jer istina slikarstva, kao ni istina književnosti uostalom, ne nalazi se u stvarnosti.

Druga nit su sećanja iz detinjstva i Fose upravo u tim sećanjima pokazuje u kojoj meri ume da priča priču, kao, recimo, u susretu sa seoskim pedofilom, nesrećnim i prestrašenim bićem u telu ogromnog muškarca, ili u sceni u kojoj se susreće sa smrću prijatelja. Fose, primetimo, ne uvodi u priču nikakvu fantastiku (blizanaštvo je već dovoljno fantastičan fenomen), već svojim repetitivnim jezikom drži vreme na kratkoj uzici, uvek usredsređen na jedan događaj (susret sa Guru na ulici), jedno sećanje (iznajmljivanje studentske sobe), jednu epizodu (poseta blizancu Asleu u bolnici), da bi se taj događaj, to sećanje, ili ta epizoda, aktivirali na drugom mestu u vremenu, ili u drugom vremenu u istom prostoru, doprinoseći celini koja, međutim, nikada ne postaje stabilna jer, naprosto, odvija se i u sadašnjosti čiji se ishodi ne znaju. I sećanje je, najzad, uvek u sadašnjosti. Nema mašte kod Fosea, on ništa ne izmišlja, nego pušta jezik da strpljivo odradi ono o čemu ni sam autor, možda, nema pojma.

Prijateljstvo je još jedna nit romana. Kada Asle kopa po sklonosti ka samoći, kada traži razloge svog odmaka od ljudi, ispostavlja se, zapravo, da je oduvek bio na distanci, da mu je slikanje uvek bilo važnije od dodira s ljudima, te da su njegova vezivanja oduvek bila nategnuta, praćena izvesnom ravnodušnošću i nelagodom, osim u dva slučaja: sa Ales, ženom koju je voleo, i sa Asleom, svojim dvojnikom. Zbog toga je lik komšije Aslaka toliko važan i toliko briljantno oblikovan. Dvojica vukova samotnjaka pridržavaju jedan drugoga na sasvim različite načine i iz sasvim različitih pobuda, često nerviraju jedan drugog jer žive u različitim mehurovima stvarnosti, ali se, opet, drže zajedno u toj meri da se njihov odnos može nazvati prijateljstvom. Retko se susreće ovako čist i precizan opis prijateljstva, u kojem nema gotovo nikakve sentimentalnosti (setimo se samo slavnog prijateljstva Montenja i Boesija, u kojem sve pršti od jakih reči i žestokih osećanja), ali ni prepoznatljive supstancije, prijateljstva, dakle, u kojem je komunikacija svedena i jedva moguća, u kojem se računaju gestovi i sumnje: Asle se ljutne kada Aslak prekida njegovu samoću, padne i po koja gruba reč, ali na mestu nelagode stvara se divna igra pokroviteljske brige, neka vrsta nužnosti u odnosu dva muškarca koja ne dele gotovo ništa osim istog prostora.

Religija je posebna stavka, koja će privući naročito onoga ko veruje da se odgonetka umetničkog dela nalazi u životu stvaraoca. Jun Fose je, naime, kao zreo čovek prihvatio katioličanstvo i o tome je – vrlo nezanimljivo, primetimo – govorio u intervjuima iz kojih nećemo saznati ništa ni o čemu. Katolik Asle je čovek koga žestoko razdiru sumnje, ali koji kao da u sumnjama, a naročito u pokušajima da sumnje nadvlada, pokušava da pronađe mir posle smrti svoje žene. Mir, naravno, neće pronaći, ali će u razgovorima (isključivo) sa samim sobom nemilice preispitivati smisao za koji jemči upravo vrhovno biće. Ničeg novog nema u tim sumnjama koje su, zapravo, banalne (“o bože daj mi znake”… ajde…), ali nikada Fose ne bi postao to što jeste – jedan od najvećih živih pisaca – da ne ume da prepozna i izbegne banalnost, da se duhovito poigra ispraznih teologizovanja i zamki nesrećne svesti koja nikako nije zadovoljna jer ne uspeva da dođe do jasnih i umirujućih odgovora.

Najzad, kada posle stotina stranica, već organski srastao s Foseovim jezikom, čitalac krene u poslednu Asleovu “avanturu” – jer komično je reći da u ovom romanu ima ičeg pustolovnog, iako se ne ispušta iz ruke – prelazak ogromnog fjorda Signefjurena u nedovoljno sigurnom Aslakovom brodiću, zna (čitalac) da fjord nije drugo do Stiks, a Aslak nije drugo do Haron. Osim što u svemu tome nema ničeg tragičnog, niti tužnog – čak je i komično kada Guru, bez previše pardona, otkopča Asleove pantalone i posegne za njegovim polnim organom – ali ima zadivljujuće književnosti koja umnogome nadilazi takozvani život.