Kada se na istom mestu nađu vrhunski prevodilac (Božidar Zec) i izdavač (Fedon) koji prema knjizi ima drugačiji odnos nego, recimo, trgovac prema paradajzu, sasvim je izvesno da se iz tog susreta mora iznedriti nešto neobično. Na primer: da se pojavi prevod Hegelove Filozofije istorije. Prvi put objavljena pedesetih godina prošloga veka u hrvatsko-srpskom prevodu Viktora Zonenfelda, ova je knjiga, uprkos tome što spada u obaveznu literaturu svakog filozofskog obrazovanja, decenijama bila rariret na tržištu antikvarnih knjiga.
Filozofija istorije (zapravo Hegelova predavanja iz filozofije istorije, koja su zapisivali slušaoci njegovih predavanja) nudi se dvojakom čitanju: možemo je čitati kao istoriografsko štivo, ali je izvesno da ćemo tada biti razočarani. Iz perspektive današnje istorijske nauke, Hegelova su istorijska razmatranja metodološki prevaziđena, nepotpuna, zasnovana na onome što se naziva „događajnom istorijom“, dakle istorijom koja se oslanja na velike događaje, slavne istorijske figure (poput Napoleona, recimo, kojim je Hegel bio gotovo opsednut), prelomne trenutke u istoriji civilizacije. Potpuno drugačijom se, međutim, pokazuje ako je čitamo filozofskim okom. Tada nam se otvara kao strasna filozofska povest o rađanju i napredovanju svesti o slobodi kroz istoriju. U prepletu filozofskih motiva („kao što je supstancija materije težina, tako je supstancija, suština duha sloboda“), vrtoglavih metafora („strasti su potka velikog, pred nama prostrtog tepiha svetske istorije“) i istoriografskih razmatranja (koja su ne samo prevaziđena nego umeju biti i komična), na pitanje „šta je krajnja svrha sveta?“ Hegel odgovara: „svest duha o sopstvenoj slobodi“ (pa bi istorija sveta, utoliko, bila napredovanje u svesti o slobodi). Na taj način, stavljajući slobodu u središte svoje filozofije, Hegel otvara puteve ne toliko za razumevanje same istorije koliko za ulaz u sopstvenu filozofiju. Istorija je za njega manje učiteljica života, a više neka vrsta empirijske potvrde onoga što je on, najzad, domislio. Tek kada se preko Hegelovih izleta u istorijsku nauku vrati njegovoj filozofiji, savremeni će istoričar, kao i savremeni čitalac, uvideti u kojoj smo meri i danas, skoro 200 godina kasnije, određeni tom velikom filozofijom i njenom vulkanskom energijom.
Utoliko ovaj prvorazredni prevodilačko-izdavački poduhvat (uz Aristotelovu Fiziku u prevodu Slobodana Blagojevića i izdanju Paideie) ne samo da čini dostupnim jedno od nezaobilaznih dela filozofske literature nego daje izvanredno snažan podsticaj oporavku domaće filozofske scene koja se, uprkos poodmakloj institucionalnoj sklerozi, u poslednje vreme ipak (o)kreće.
