Svedočenje nepojmljivog

Nakon osam objavljenih knjiga, edicija “Integrali” novosadskog Kulturnog centra, koju uređuje Alen Bešić, profilisala se kao osoben izdavački projekat. Jedan od zajedničkih imenitelja objavljenih knjiga V. G. Zebalda, K. Filipsa, B. Bučanija, A. Klugea i D. Drndić jeste estetski aktivizam čiji raspon obuhvata različita društvena, kulturološka, klasna i rodna iskustva i autorske poetike. Kroz precizno osmišljenu uredničku koncepciju, naročito prijemčivu za iskustva margine i pluralizam književnih taktika otpora, Integrale možemo posmatrati i kao mesto kulture sećanja. Jedna linija se naročito izdvaja angažovanošću u ovom kontekstu, a reč je o knjigama koje u svoje okružje prizivaju iskustvo i sećanje na Holokaust. Nakon Klugeove zbirke priča Ko izusti utešnu reč, izdajnik je i knjiga April u Berlinu i Belladona Daše Drndić koje adresiraju kulturne prakse generacije postsećanja, odnosno strategije zaborava evropskih društava, u “Integralima” je objavljen jedan od fundamentalnih tekstova Holokaust književnosti, Aušvic i posle njega Šarlot Delbo.

Trilogija Aušvic i posle njega (1970–1971) pripada “literaturi svedočenja”, žanrovskom izumu 20. veka kako ga je nazvao Eli Vizel. Šarlot Delbo, pripadnicu Pokreta otpora, uhapsile su sa suprugom Žoržom Didašom specijalne jedinice francuske policije 1942. godine, a u januaru 1943. prebačena je u logor Aušvic-Birkenau. Iskustvu nejevrejskih žena u Aušvicu posvećen je prvi deo trilogije, Niko od nas neće se vratiti. Drugi deo, Beskorisno znanje, predočava iskustvo u logoru Ravenzbrik, gde je Delbo prebačena 1944, a oslobođena u aprilu 1945. Mera naših dana, poslednji deo trilogije, nastaje na bazi razgovora sa drugaricama povratnicama decenijama kasnije, i nastoji da pruži odgovor na pitanje šta biva sa čovekom nakon Aušvica. Međutim, ovako postavljena vremenska linija stvar je konvencionalnog biografisanja i samo se uslovno može iščitati iz Aušvica i posle njega. I ne samo zbog toga što autorka svedočenje artikuliše mešanjem sećanja na događaje iz različitih perioda svog života ili zato što možemo da opazimo vremenske elipse svojstvene traumatskim narativima, a pred nama je jedno od najbrutalnijih logorskih svedočenja. Linearni poredak vremena ukida samo iskustvo Aušvica, jer vremena posle Aušvica nema, vreme logora poništilo je i pred-logorsko vreme i život sam. Postojanje u “vremenu izvan vremena” najdublja je rana o kojoj Delbo svedoči, odnosno jedna od najpotresnijih istina njene knjige jeste da se “niko od nas neće vratiti” jer je svaka logorašica “hiljadu puta umrla u svojoj smrti”.

Delbo se seća i svedoči u svoje, i u ime nastradalih, a uvek prisutnih drugarica i iz poštovanja prema njima ne nastupa sa pozicije žrtve. Njihovo prisustvo je i obavezuje da kazuje, to je etičko uporište njenog pisanja. Neretko se u tekstu brišu granice između sopstvenih osećanja, glasa, tela, psihe i žena sa kojim se delilo logorsko iskustvo. Ja se prelama kroz mi, mi je u svakom ja neraskidivo. Aušvic i posle njega svojim višeglasjem istovremeno biva i knjiga ličnih gubitaka, žalovanja i trauma, ali i knjiga koja artikuliše kolektivnu traumu. Otvarajući knjigu opisom železničke stanice “na kojoj su oni koji dolaze upravo oni koji odlaze”, Delbo nas izmešta u samo središte onoga što svedoči, zapažajući da ljudi koje dovoze u Aušvic “očekuju najgore – ali ne očekuju nepojmljivo”. Nepojmljivost iskustva Aušvica reflektuje se u nizu pitanja koja meandriraju knjigom – kako svedočiti, kako pisati o nepojmljivom, kako ga posredovati, gde su granice sopstvenog razumevanja iskustva nepojmljivog, kako drugi da se poveže, saoseća i kognitivno obradi iskustvo nepojmljivog.

I Delbo svedoči, bivajući poetički na razmeđi, recimo, čvrste dokumentarnosti i neposrednosti Prima Levija i fikcionalizujućeg preoblikovanja traumatskih iskustava Horhea Sempruma. Faktografija jeste uporište njenog pripovedanja, iako je ono fragmentarno koncipirano, na principu nasumičnog ulančavanja scena logorskog iskustva, oponašajući donekle fantazmagoričnost i nepredvidivost logorske svakodnevice, literarnim postupcima koji je približavaju lirskoj prozi. Izrazita figurativnost Delboinog jezika, njegova afektivna sintaksa u kojoj se prelamaju i urlici raskomadanih žena i ledena tišina onih koji su zaboravili “reflekse normalnih bića u susretu sa nastranim” potire granicu između proznog i poetskog izraza. Ova fluidnost je potcrtana i uključivanjem poetskih segmenata u pripovedanje, a u Delboinim stihovima izlučuje se univerzalizovan etos svedočenja, čija nas jezgrovitost sugestivno uvlači u složenost logorskog i postlogorskog iskustva. Literarnost teksta, pak, nije tu da nam pacifikuje zazornosti Aušvica. Naprotiv, literarnost ih ogoljava u nepodnošljivosti njihove surovosti i ništeće snage, pružajući istovremeno svojom evokativnom snagom mogućnost empatijskog odnosa prema posredovanom iskustvu.

Delbo nas i poziva: “Probajte da gledate. Probajte da biste videli”, gotovo nas izaziva, i primorava da vidimo. A iskušenje je gledati i videti pakao u gotovo scenično uprizorenim slikama logorskog iskustva. I gledamo glad, žeđ, izrabljivanje, bolest, mučenje, gomilanje leševa; i gotovo je opipljiv miris logora, “miris strvine, miris proliva što ga obavija sve gušći i zagušljiviji miris krematorijuma”; i gledamo gestove solidarnosti, i brige i nežnosti među logorašicama, i njihovu zebnju i potpunu otupelost; i opet gomilanje leševa, i gledamo “zbir patnji koji niko nikada neće podeliti” , i “oči koje ne mole” dok iz njih ističe život, i “smrt u kojoj nema spokoja” u beskrajnom lancu sinestezijskih slika koje vode čitaoca u intenzivno psihosomatsko iskustvo. Podjednako intenzivno iskustvo jeste i čitanje iskaza Delboinih drugarica i pojedinih sunarodnika dvadeset godina nakon oslobođenja Aušvica. Tek u svetlu trećeg dela knjige može se bolje razumeti iskaz koji zatvara prvu knjigu – “Niko od nas nije trebalo da se vrati”. Jer, taj iskaz ne osvedočava (samo) osećaj krivice zbog preživljavanja, već svest da niko nije preživeo. To povratnicima postaje jasno tek kada stupe u slobodu za kojom su bezmerno čeznuli, shvativši da oslobađanja nema. Svaki pokušaj povratka u “normalnost”, bilo da se pokuša kroz posvećenost radu ili porodičnim ulogama, samo je privid koji se počesto okončava potpunim krahom. Jedini trenuci “normalnosti” mogući su među povratnicama, razumevanje je moguće jedino unutar njihove zajednice. Atmosfera trećeg dela Aušvica i posle njega zasićena je esencijom “žive smrti” koja prekida dah, i čitanje knjige koja urušava sva naša očekivanja od onoga što bi trebalo da bude posle, jeste posve iznimni doživljaj, jednom rečju, iskustvo.

Iako u konačnici ostaje jaz između iskustva logoraša i razumevanja tog iskustva od strane drugih, Delbo ipak iznosi pretpostavke koje nas mogu unekoliko približiti razumevanju. Čak, nije ni toliko reč o razumevanju, već o uvažavanju ekstremne patnje. A da bismo mogli da budemo u stanju da uvažimo i razumemo učinke, a rekla bih da je to najviše što možemo, Delbo nam sugeriše (“vi, koji mislite da znate”) da treba da se lišimo svih premisa koje imamo o ekstremnoj patnji. To je imperativ sadržan u njenom konceptu “beskorisnog znanja”. Patnja u Aušvicu i posle njega odbija oblikovanje u ključu mitologizacije, sentimentalizacije, sakralizacije ili bilo kakvog epistemološkog potencijala. Ta patnja ne sadrži nikakvo, ali nikakvo značenje, smisao, svrhu ni za onog ko pati ni za druge koji o toj patnji saznaju. Iskustvo ekstremne patnje ne može i ne sme biti instrumentalizovano ni za kakve “više ciljeve”, dapače, da budemo bolji ljudi i da učimo iz iskustva drugih. Tih fantazija nas je lišilo i naše neposredno istorijsko iskustvo. A Delboino svedočenje nas lišava i fantazije da se ljudski duh u ekstremnim uslovima ne može slomiti: “Ne znate vi. Od ljudskog bića se može načiniti skelet u kojem grgoće proliv, može mu se oteti vreme za razmišljanje, snaga za razmišljanje”, “u Aušvicu se nije sanjalo, buncalo se”.

Fundiranje kulture sećanja u Delboinoj knjizi sadrži provokativnu političnost ne samo zbog toga što problematizuje mogućnost prenošenja i razumevanja iskustva Aušvica i posledica tog iskustva u posleratnim društvima. Naime, nakon što je u jednom fragmentu opisala streljanje drugova komunista 1942. koje je propraćeno pevanjem Marseljeze, Delbo uključuje novinski članak iz 1960. godine o pogubljenju Abderahmana Laklifija u zloglasnoj lionskoj tvrđavi Monlik koje je takođe ispratila pesma njegovih drugova. Inače, Delboina prva knjiga Les belles lettres (1961) objavljena je tokom Alžirskog rata za nezavisnost i posvećena je kritici francuske kolonijalne politike. Njen spisateljski angažman itekako sadrži korisno znanje, naročito potrebno kulturama poput naše, koja ne samo da još uvek nema uređen Holokaust memorijalni centar, već odbija da prihvati elementarni etički nalog kulture sećanja, sećanje na drugog, naročito na žrtve zločina počinjene u njeno ime.