Sve je dvoboj, svaki dan

Povod za razgovor sa slikarom Tadijom Janičićem (1980) jeste izložba Progoneee me tvoje oči u galeriji “Miodrag Dado Đurić” na Cetinju. Janičić je rođen u Nikšiću, živi i radi u Novom Sadu, jedan je od najznačajnijih vizuelnih autora ovog dela sveta, a ključne reči, kada bismo opisivali njegov rad, jesu ironija, duhovitost, zaumnost.

U poslednje četiri godine imao je nekoliko samostalnih i grupnih izložbi, od kojih ćemo pomenuti Hronike u KC “Laza Kostić” u Somboru i Vjetar periferije u Galeriji savremene likovne umetnosti u Nišu (samostalne), te Pravi san velikih prijatelja – fudbal u Crnoj Gori u Narodnom muzeju Crne Gore na Cetinju i Izložba zatečenih u Kreativnom distriktu u Novom Sadu (kolektivne). Nagradu na somborskoj Likovnoj jeseni dobio je pre dve godine.

U intervjuu koji vodimo u njegovom ateljeu u Kineskoj četvrti (Kreativnom distriktu) u Novom Sadu govori o potrebi da otvara nove prostore, o mikrokosmosu kao polju u kom se može delovati, pronaći lična formula. O procesu u kome se autor stalno menja i razvija.

...

“VREME”: U intervjuu koji smo radili za “Vreme” pre četiri godine govorimo da u tzv. razvijenom svetu institucija novog mecenata u vidu menadžerskog “dobitnog” ulaganja jeste novi oblik kretanja kapitala, a s obzirom na to da smo pretkorporativno društvo sa vrlo tankom menadžerskom strukturom, ta vrsta investicija u našem društvu nije prisutna u vidljivoj meri. Taj intervju smo radili usred kovida, u jedriličarskom klubu u Novom Sadu. Sada, četiri godine kasnije, šta se promenilo?

TADIJA JANIČIĆ: Ništa se tu kod nas ne mijenja, a i ono što se mijenja ide jako sporo. Što kaže stara izreka: tranzicija je najgora kada dugo traje. To kod nas dugo traje i postaje čak vrsta agonije. Ali treba prihvatiti stvari takve kakve su i ne gajiti nikakve iluzije. Bilo kakvo upoređivanje sa svijetom nepojmljivo je. Nemamo skoro nikakvih dodirnih tačaka sa tim nekim svjetovima. Što možda i nije loše (smeh).

Misliš u kontekstu odnosa centra i periferije i pitanja gde su?

Ta pozicija margine, to sam čuo još od profesora Blanuše, na kraju krajeva i nije loša, po principu da je centar tamo gdje umjetnik stvara. Ako sa dvadeset godina ne odeš u London ili Njujork, onda se poslije ne moraš truditi da odeš. Ako pričamo o velikim centrima, ovo drugo sve je periferija i ekoperiferija. Novi Sad je periferija u odnosu na Beograd. A Beograd je periferija u odnosu na Pariz, London ili neke druge centre…

U tekstu za katalog izložbe Progoneee me tvoje oči kustoskinja Ljiljana Karadžić kaže da je tvoj potpis postao brend.

Ni ne obraćam pažnju na to toliko. Ne možeš ti sebe sagledati. U odnosu na koga, na šta? Mislim da je nekad bilo ozbiljnije podrške sistema umjetnicima, a ja sam nešto malo što se desilo u Novom Sadu. Za neke krugove sam dosta nepoznat, za neke dosta poznat. To ti je kao odnos centra i periferije.

Ako ne obraćaš pažnju na to, na šta je obraćaš?

Na ono na čemu trenutno radim, onda na sledeći projekat… I dobro je dok su stvari tako postavljene. I vidim prema sebi da to nije otaljavanje posla, uvijek mi je to neka vrsta izazova, nebitno da li je slika, skulptura ili neka moja doskočica, uvijek otvaram neke nove prostore. Otvorim, pomjerim, šta znam…

...

Jednom prilikom sam ti rekla da me je jedna od tvojih slika iznenadila i sećam se da si prokomentarisao kako je to stara slika na kojoj si ponovo intervenisao.

Često se vraćam na stare slike, pogotovo u poslednjih par godina. Nekad mi nešto fali na njima. Često se vraćam da dorađujem… Negdje sam pročitao da je jedan pjesnik prepravljao svoje pjesme po hiljadu puta. I Dilan kaže da nije pjesma spomenik da se ne dira. To se može nazvati vrstom reciklaže. Volim da prepravljam. Mislim da radovi tako budu bolji na kraju.

Tako sam Slobodanu Tišmi, nakon čitanja odlomka iz tada neobljavljene knjige Život pesnika, rekla da me zapanji koliko je u stanju da uvek bude drugačiji, kao da prisustvujem magijskom činu… I rekao mi je isto što i ti za sliku: moraš iznenaditi, inače bude dosadno.

Tako je. Meni je prvo bitno da sebe iznenadim, a onda i druge. Da samog sebe ne iznenadim, to bi otišlo u neku rutinu. Samom sebi bih se smučio, u tom umjetničkom smislu. Tako da volim da se mijenjam, pa makar i nagore. Najviše mrzim kod umjetnika kad vidim neki rad iz devedesetih, pa zatim neki koji je nastao sad, ove godine, a da nema skoro nikakvog mijenjanja. Nego isto u hiljadu primjeraka.

Šta inicira promenu o kojoj govoriš?

To je dobro pitanje. Svako valjda ima lični poriv, svak je formula za sebe i sad zavisi koliko ko želi po sebi da operiše, da otvara neke stvari, dimenzije. Sve zavisi od umjetnika, ličnosti, onoga što želi. Da li je po prirodi začauren ili je sklon, tako da kažem, avanturizmu. Sa samim sobom bih raskinuo kao umjetnik da osjetim da je drugačije, bilo bi mi dosadno, ne bih dolazio više u atelje, neka druga mjesta bih tražio.

Kada sam pitala ima li još slika sa jelenima, odgovorio si mi da nema više jelena i ajkula. Kako u tvom svetu stvari oživljavaju ili nestaju, šta u tebi o tome odlučuje, eto, gledajući kroz izložbu koja se otvara na Cetinju?

Ono što je bilo dosad bilo je, a sada je akcenat na stanjima koja se dešavaju sada, u poslednjih par godina. Ne znam za jelene i ajkule, nije da se ja njima ne bih vratio, možda se u nekim momentima i vratim, ali jednostavno meni toliko ideja prolazi kroz glavu da ne stižem ni ovo što mi je sad interesantno, ni deseti deo onog u meni ne realizujem, koliko me sve to tjera naprijed. Ponavljanje motiva je dobro što se tiče tržišta, sad da imam sto ajkula svaku bih prodao (smeh), ali ne mogu. Sad mi trenutno nije frka, možda bude kasnije, kad bude problema (smeh) finansijskih.

U svojim radovima se baviš odnosom pojedinca i društva, šta je tebi svet?

Šta je meni svijet? Sve ili ništa. Okean.

Inspiraciju često nalaziš u lokalnom?

Sve me više interesuju lokalne stvari, čak na nivou, mogu reći, Novog Sada ili Beograda, ili Crne Gore, interne stvari na jedan način. Prijaju mi te stvari. Saša Marković Mikrob je u nekom intervjuu rekao da samo lokalno može biti globalno. To mi se urezalo, čak mi je dalo podstrek za neke teme, da ih više analiziram, da se bavim njima, da se ozbiljnije posvetim lokalnim art politikama, sistemima…

Mada čovjek može da mijenja samo sebe. Sve je otišlo na neku stranputicu i sve se svodi na neke lične svjetove, lične formule. Čovjek može promijeniti samo svoj mikromikrokosmos. U tom polju se može djelovati, okružiti se ljudima i stvarima koje voliš, koje te interesuju.

Šta tebe interesuje?

Atelje, stvaralački proces.

...

Kad smo kod odnosa umetnika i sveta, setila sam se da si, kad smo radili onaj razgovor za vreme kovida, pomenuo Džona Forda i to kako su on i Bogart, kad su snimali Afričku kraljicu, izbegli malariju zato što su pili viski. Setila sam se jednog intervjua Sonje Savić u kom citira Forda, koji je govorio da ko nije izašao na dvoboj, parafraziraću, kao da nije ni živeo.

Sve je dvoboj, svaki dan. Čim izađeš na ulicu, učesnik si dvoboja. Dvoboj mi je i kad treba djecu za vrtić spremiti. Čim ih obučem, pobjednik sam dvoboja, ozbiljnog. Svaki dan po čitav dan su borbe. Rijetki su dani kada te za čitav dan ništa ne iznervira. Prihvatiš tako i guraš, pa dokle stigneš.

Kustoskinja Ljiljana Karadžić u tekstu za katalog izložbe kaže, da parafraziram, kako u izvesnom smislu nastavljaš niz koji je započeo Raša Todosijević svojim konceptualnim delovanjem.

Ne znam nastavljam li ičiji niz, ne mogu da se sastavim ni sam sa sobom (smeh). Raša mi je super umjetnik, jedan od rijetkih sa ovih prostora koji mi je baš dobar. Imponuje mi kada me porede sa njim.

Uvek za slikanje kažeš da ti je terapija.

Jeste, vidiš atelje, on mi je kao neka kapsula, dođem, daleko od toga da se isključim iz realnosti, ali prija mi proces. Prija mi dolazak, nekad par dana ništa ne radim, ali mi prija da sam tu, to neko bdijenje koje mi pripada. Sve mi je to dio terapije. A slikanje, to si sama rekla.

Apropo tržišta, postoji priča da su se, nakon što je Vlada Melentijević kupio neke tvoje slike i okačio ih u svoje restorane Dijagonala i Cveće zla, silne tvoje slike prodale.

Ima tu istine dosta. Više su meni prodali Vlada i Cveće zla nego mnogi galeristi koji su pokušavali da se igraju galerija i galerista. To je mnogo više u tom krvotoku nego neki što se predstavljaju da su zvanično dio tog sistema. Ne možeš tu ući u logiku. Dođe čovjek, kupi ti sliku, nije kolekcionar, sviđa mu se. Ti me ljudi najviše raduju, jer vidiš da ih je nešto dotaklo. A vidiš da su to ljudi, neću da zvučim neskromno, ali prilično osvješćeni.

Mi imamo scenu koja nije konektovana, onda je poraz što ova država nije uspjela da izbaci nijednog umjetnika da nešto znači u regionalnim, a da ne kažem u nešto širim tokovima. Vidite Albance, zatim Bosna i Hercegovina je uspjela da nekoliko umjetnika izbaci na internacionalnu scenu, evo i Kosovari, koje mi ne priznajemo, imaju nekoliko ozbiljnih umjetnika na toj sceni. Ovdje je to više na priči nego što ima uporište u realnosti. Dosta putujem, vidim, malo ko je prisutan. A globalno to je ozbiljan market, sistem koji melje, strogo projektovan, režiran.

Planovi u bliskoj budućnosti?

Evo ova izložba na Cetinju i sledeća u Banjaluci. To me je prilično iscrpjelo i jedva čekam jesen da se ponovo vratim u prirodno stanje.