Razgovarali smo na terasi pozorišta „Slavija“, posle probe predstave Oli mi ga dat’, koju Petar Božović režira po dramskom tekstu Matije Bećkovića i u kome glumi sa Nebojšom Ljubičićem. Dva puta je tražio da završimo razgovor uz objašnjenje „dosta sam vam pričao“.
Petar Božović je legenda jugoslovenske i srpske filmske, pozorišne i televizijske glumačke scene. Osim o ulogama koje je igrao, o njemu se zna i da je detinjstvo proveo u Crnoj Gori kod bake, da je neko vreme spavao na železničkoj stanici, da nije diplomirao italijanski i španski jezik na Filološkom fakultetu zato što je upisao i diplomirao glumu, da pre njega niko u Beogradu nije prekinuo pozorišnu predstavu (Muške stvari u Ateljeu 212), da se naglo ugojio kad se Jugoslavija raspala, da prezimenu nije dodao „hadži“ iako je bio na Hristovom grobu u Jerusalimu, da se nedavno oženio, da se poslednjih nekoliko godina o njemu snima dokumentarni film kao projekat u procesu…
Najnoviju pozorišnu premijeru Petar Božović je imao u Narodnom pozorištu u Banjaluci – predstavu Otac i sin po tekstu Nebojše Romčevića i u režiji Nikole Pejakovića. U Beogradu, gde je bio član Narodnog pozorišta i Ateljea 212, trenutno igra samo jednu predstavu: monodramu Reče mi jedan čoek, ćeraćemo se još kad budem mlađi po delima Matije Bećkovića čiji je kompletan autor, u Teatru na Slaviji. Igra je već petu godinu. Na spisku njegovih filmova i TV serija je 110 naslova. Među najpoznatijim filmovima su Leptirica, Tajna Nikole Tesle, Čudo neviđeno, Lepota poroka, Čaruga, Već viđeno, Lepa sela lepo gore, Gorski vijenac, Šejtanov ratnik, Ustanička ulica, Mali Budo i Čekaj me, ja sigurno neću doći. Očekuje se da će im se pridružiti i film Mašinovođa, koji je sad u postprodukciji.
Svoj najnoviji film Smrdljiva bajka, koji je polazna tema našeg razgovora, Petar Božović još nije gledao – čeka premijeru 25. novembra.
„VREME„: Igrate kralja prosjaka koji…
PETAR BOŽOVIĆ: Jeste igram kralja, to znači da sam avanzovao! U prošlom filmu Miroslava Momčilovića, zove se Čekaj me, ja sigurno neću doći, bio sam samo prosjak. Tako i treba! Treba da napredujem! Mlad sam, ko zna dokle ću doterati.
Taj vaš kralj prosjaka venčava dvoje prosjaka koji žive u šahtu – tako barem piše u najavi prosleđenoj medijima. Koliko su oni stvarni?
Stvarni su, vrlo su stvarni, samo ih vi ne primećujete zato što ih ne zovu u „Tešku reč“ ili neku sličnu emisiju. To su ljudi sa margine margina društva. Kontejner je njihova robna kuća. Oni su zbog toga privilegovani, zato što na njihovu robnu kuću društvo još nije stavilo šapu u vidu PDV-a. Možeš da brkaš po kontejneru i da uzimaš šta oćeš! A izbor je veliki. Tamo je sve što čoveku treba. Oni ništa ne traže, a sve imaju, oni nikom ne smetaju…
Ali bodu oči…
Ali nisu oni krivi zbog toga, nego vi koji ih se stidite kao siromašnih rođaka sa sela. Svojih baba i deda zato što su seljaci. A onda, odjednom, neko kaže da je hrana kakva se sprema na selu dobra, odjednom bakini kolači postanu kurentna roba, pa se pojave proizvodnje hrane napravljenje navodno po tim starim, bakinim, receptima. I mi se oduševimo! Samo što ti kolači nisu od maslaca od čega su ih pravile naše bake, već od margarina i sličnih govnarija. Ali nam je rečeno da su pravi i da treba da ih volimo, i mi odjednom volimo i selo i siromašne rođake. Tako vam je isto i sa ovim ljudima koje ja venčavam u filmu.
Njihova ljubav je ono što ih održava u životu. Da li i na javi postoji takva ljubav? Da li vi verujete u njenu moć?
Kad sam bio na hodočašću u Jerusalimu, prilikom paljenja Svete vatre pitao neko od ljudi sveštenika: „Je l’ se stvarno od Duha svetoga zapali ta vatra?“ Sveštenik mu je odgovorio: „Ako verujete da može, onda se i pali.“ Tako isto postoji ljubav u koju ne treba ne verovati. To je valjda jedino što ovo dvoje može da izvuče iz podzemlja i da ih odvede u sadašnjost.
I, šta zateknu?
Kako šta? Pa zateknu sadašnjost, ovu našu, atraktivnu! Ni u jednoj drugoj zemlji se više ne zapošljava, radi i gradi. Pogledajte samo ovaj Beograd na vodi, šta god hoćete pogledajte… Znate na šta meni sve ovo liči? Na pesme Zmaja Jovanovića, konkretno na Jututunsku juhahahu. Znate tu pesmu? I tamo je narodu obećano da će sve biti juhahaha.
Zašto narod pristaje da veruje u ono što ne veruje?
Kod nas ne postoji ni građanska klasa, ni javno mnjenje. U situaciji bez građanske svesti sa tradicijom, lako je vladati zato što se narod pretvara u bezličnu masu koja spasioca traži u pojedincu. I onda se sve svodi na partijsku odrednicu, a ne na kritičku svest. A imali smo šansu da je oformimo. Kad je rasturen Filozofski fakultet kao jezgro slobodne misli, mogli smo da uspostavimo opoziciju koja bi se bazirala na studentima i profesorima koji su bili intelektualna elita. Ali nismo, napustili smo ih, proterali. Posle toga je svako mogao da bude vođa. Mene ne bi čudilo ni da nam dođe Šećeroski za vođu. Sećate se njega? I ne bi bio jedini kandidat!
Prošle godine u ovo vreme, povodom 200 godina od Njegoševog rođenja, na Kolarčevom univerzitetu ste govorili njegovu Luču mikrokozmu s namerom da ljude podsetite na velikog pesnika i crnogorskog vladara, ali i da pomognete Kolarčevom univerzitetu. Takođe, kad je trebalo pomoći pozorištu Atelje 212, priredili ste i dobrotvorno veče. Kakvi su rezultati?
Ja sam Luču tada radio iz protesta zato što mi nisu dali da radim Gorski vijenac, zato što su se Milo i Toma u nekom susretu valjda dogovorili da to oko Njegoša ne talasaju mnogo, pa se obeležavanje njegovog jubileja svelo na marginalne priredbice, čak mu je i SANU priredila samo nekakva prepodnevna sećanja. I ja pomislim: sad ću da izađem na trg, uzmem Luču i da je čitam naglas. Pa ko čuje – čuje. I dosta te mistifikacije da je Luča težak i nerazumljiv tekst! Luča je bolja od Gorskog vijenca! Redak tekst! Na kraju sam je čitao na Kolarcu, sa Prvim srpskim pevačkim društvom. Hteli smo da to snimi RTS. Ali, te večeri, mi dođemo, a oni ne dođu. Zovemo urednika kulturnog programa, nađemo ga u Lajkovcu. Trešti neka muzika odande. Kaže, doći će ekipa za jedan sat. Ja, ne mogu da verujem. Šta da radim? Odlučim da izvedemo Luču, ipak je to veče namenjeno i za ukazivanje na spas Kolarca. Kolarac je mesto kome ne sme da prokišnjava krov! Kolarac je moja najveća i glavna škola, ja sam tamo nekoliko puta slušao Zubina Mehtu. Kolarac, to je obaveza prema sopstvenom životu. Verovatno ću idućeg marta napraviti poetsko veče, da opet neku pozornost skrenem na Kolarac. Premijer, čujem, obećava stadion, pa k’o velim…
Zašto je Njegoš retko prisutan u kulturnom životu?
Suviše je veliki a male su snage, zato ga nema. A i danas se kaže: ta ti je k’a Njegoševa. I dan-danas nemamo ništa približno što bi moglo da bude tačnije od Njegoševog suda i mišljenja. I Vuk Karadžić je afirmisan kad je u Beču 1847. godine objavio Gorski vijenac kojim je potvrdio novu varijantu srpskog jezika. Ima li za Srbe išta tačnije od Njegoševog stiha? Pogledajte današnju situaciju, sami smo. K’o da Njegoš kaže: „Da je iđe brata u svijetu ka da bi pomoga.“ Jedino preostaje da se Srbi sami sebi okrenu i slože. Mi smo ugroženi, sa svih strana. Englez sa svojim nestašnim unučetom Sjedinjenim Državama pravi pravila po svetu o demokratiji, pravila i kako se živi i kako se umire. Ne može se bez njih ni jesti a da nije u tanjiru nešto njihovo.
Zašto vam to smeta?
Vi sad kao da sam ja protiv tekovina zapadne civilizacije. Naprotiv, ali sam za Civilizaciju, a ne za koka-kolu i big mek. Borimo se za nešto strano što čak nije ni civilizacija. Baš smo bedni. Duhovna elita sada mi se nikako ne sviđa. Za šta se prodaju! K’o da mi nismo svesni svojih grešaka, nego treba oni da nam na ljutu ranu dodaju ljutu travu da bi dobili 100 evra od Zapada u ime demokratizma. To se zove pljuvanje na sopstveni narod, a ne demokratizam! Zar genocid nije postojao dok ne proglasiše Srebrenicu? Pa šta ćemo sa silnim Srbima koji su ubijeni u ustaškim jamama? Šta su oni? Zar to nije genocid? Duhovna elita vam uzme svu istoriju! U pravu je Zoran Milanović, premijer Hrvatske, kad kaže da mi nismo država. Mi smo protektorat. Nama je Nemačka zabranila da Rusija ovde napravi Južni tok. Gde je kraj tome? Ili: svi smo se pobunili kad su u Vukovaru skinuli ćirilične table. Tamo je za vreme poslednjeg rata bio okršaj, obe strane su mnogo stradale, i odbor njihove opštine je odlučio da ih ćirilične table neće podsećati na to. I, mi ovde u Srbiji smo se odmah zabrinuli za ćirilicu u Vukovaru, a nismo se zapitali koji je parlament dozvolio da pola Srbije nema ćirilicu? Ko? Baš smo bedni. Prigrlili smo sve što je strano. Svuda ga je. I čovek bez obrazovanja mora da se zapita: kako to da u svakom selu ima banka i to evropska? Koji je njen interes da baš bude u Donjem Pičkovcu? Diktiraju uslove kakve hoće, eto vam njihovog interesa! To je svakome jasno, ali je čovek upućen na njih. I još ih mi glumci i reklamiramo! Evo ima jedna nova reklama, na njoj upravnik pozorišta, sjajan glumac, reklamira nešto od krompira. Kaže da je „mnogos dobros“. Verujem, ali njegov ateljeos no dobros.
Da li mislite da bi vaše bivše pozorište Atelje 212 bilo uspešnije da su i vaše predstave na repertoaru?
Plitko vam je pitanje – pa ne treba ja to da procenjujem! Ja samo znam da mi je prošla upravnica Ivana Dimić jednog dana saopštila da se predstava Kraj partije, koju sam ja režirao i u kojoj sam igrao sa Vlastom Velisavljević, Renatom Ulmanski i Borisom Komnenićem, skida s repertoara. Ne treba im Beket, šta li?
Da li vas je nekad neki ministar kulture pitao za mišljenje, makar nezvanično, šta da se radi, kako da pozorištima bude bolje?
Ne razumem šta me pitate. Neke od naših ministara kulture sam i lično poznavao pre nego što su postali ministri. Neki su mi i obećavali nešto, ali samo da u novinama ne pričam o njima. Pitam se, da li će se prepoznati?
Nedavno je završena još jedna repriza televizijske serije Više od igre, a emitovan je i film Leptirica, vaša prva glavna uloga. Da li vam RTS plaća dogovoreni procenat od repriza?
Ponekad. O toj temi imam jedan zanimljiv slučaj: za seriju Složna braća, koju repriziraju sto puta, ništa ne plaćaju. Pitao sam ih zašto, kažu: nemate ugovor. Ugovor je, naime, bio sa nekom drugom firmom. Pa dobro, pitam ja njih, zar ne vidite da ja tamo igram? Zar to nije dovoljno? I zar ne možete da napišete taj ugovor? Ali ne vredi.
Povodom najnovijeg repriziranja Više od igre čulo se: više nema takvih serija…
Pa nema više ni Slobe Stojanovića (Slobodan Stojanović, pisac serije Više od igre). On je bio retka pojava. Otišao je pre nego što je napravio nastavak serije. Jednom me je pitao: šta misliš šta je bilo s tvojim likom u nastavku serije? Ja sam završio na Golom otoku, odgovorio sam i pogodio. Igrao sam Danila Živića, španskog borca koji je u svom kraju poveo ustanak, i normalan kraj njegove revolucionarne karijere bi bio na Golom otoku. Ali, nastavak nije snimljen, i moj Danilo je ostao da uživa u ovoj slobodi i prosperitetu, i da čeka onaj Beograd i onaj falus koji viri iz tog Beograda k’o da nekom pokazuje srednji prst. Mada, moji su bili na Golom otoku, otac i stric, pa su to odradili umesto mene. Na meni je, kažem vam, samo da uživam.
Jedna od asocijacija na Više od igre je spokojan život. Sami ste u nekom intervjuu rekli da snimanje te serije za vas znači srećno vreme.
Sin mi se tada rodio, i sve mi je krenulo. Svaki čovek u nekom trenutku ima osećaj da mu život lepo kreće. Pa i bilo je, do osamdesetih, bilo je lepo. Istina, sa nekoliko upozorenja. Na primer, 1974. godine kad je donet Ustav koji je najavio raspad Jugoslavije. Ja sam zbog te serije maštao ovako: Bože dragi, zamisli da nije bilo ratova, da se sve svelo na nadmetanje u fudbalu između nas samih, bez ovih iz inostranstva… Tako ja zamišljam demokratiju. Ali nije to više pitanje o kome se razmišlja. Ne osećamo se tako samo ja i svi koje znam, tako se oseća ceo svet. Ceo svet nema nikakvog izlaza. Jednom sam pitao jednog profesora psihologije: šta je ovo, šta nam se dešava? A on je rekao: mi smo kao čovečanstvo u periodu kanibalizma. „Pa koliko je prošlo tog perioda“, pitao sam. „Jedna trećina“, kazao je.
Ovog leta ste u Trebinju na Festivalu mediteranskog i evropskog filma dobili nagradu Zlatni platan za izuzetan doprinos evromediteranskom filmu. Tom prilikom sreli ste se sa Savinom Geršak, vašom partnerkom u filmu Živka Nikolića Čudo neviđeno…
Ona više ne snima filmove, ima drugi posao i dvoje dece… A tada, na snimanju filma, ja sam je krstio u manastiru Savina…
Dobro ste poznavali Živka Nikolića, šta mislite, kakve bi filmove on danas snimao?
Živko je nešto posebno, nema više takvih filmova kao što su njegovi, nije više vreme za njih. Ali umeo bi on da nađe neki ugao u ovom životu koji bi mu odgovarao, siguran sam. Ti njegovi filmovi su o lepoti… Sad, ovi mladi reditelji neće da snimaju film ako u njemu nema razlupanih kola, nekoliko ubistava i orgijanja. Krv, kažu, vole ljudi da gledaju. Vreme je staro rešeto i ono određuje vrednost za sve, a za film pogotovo. Videće se šta će biti sa njihovim filmovima. Živkovi su, vidim, ostali.
Hoće li stići do Sajma knjiga CD na kome govorite poeziju?
Neće. Uplašio sam se navalice novog ženskog romana. Šta ću ja pred tom silom? Da li se vi sećate ljubića, ljubavnih romana koji su se kupovali na novinskim kioscima? Kad je nestao ljubić, onda je nastao ženski roman. I to u ogromnim količinama. Poezija protiv toga ne bi mogla. Poezija je zapostavljena, retko ko je objavljuje, još ređe govori i glumi. Ja na tom CD-u govorim poeme Matije Bećkovića Vera Pavladojska i Valjevo, i poemu Crni Vladimir Stevana Raičkovića. Sećam se, sreo sam jednom u Kolašinu Bećkovića i rekao mu: „Jao, kad bi ti napisao nešto onako kao što je Raičkovićev Crni Vladimir!“ A Matija mi kaže da je napisao Reče mi jedan čoek, neka uzmem nešto odatle. Ja sam znao za to njegovo delo, ali sam ga doživljavao kao nešto što već znam, što je tu, zato što sam odrastao na jeziku kojim ga je Matija napisao, pa sam ga osećao kao da je narodno. Sad kao da se ne piše za narod i o narodu. Kao da naroda i nema. Tako ja o tome mislim.
