Svakom vrhu treba dno, i obratno

Nevolja nevolju sustiže, poneka poneku i prestiže. Darenu Aronofskom, na primer, tvorcu filmova Pi, Rekvijem za snove, Rvač, Crni labud, brojni su posvećenici filma, a među njima i kritičari, zamerili što je najnovijim filmom (Uhvaćen na delu) potpuno skliznuo u glavni tok (mejnstrim). Slične su zamerke izrečene i na dušu Spajka Lija, proletos, kada je Highest 2 Lowest prikazan na Kanskom filmskom festivalu, a isto se čuje i sada, ovih dana, kada je taj film stigao u svoju krajnju, striming luku (u katalog servisa Epl TV+). Međutim, ima tu jedna zbilja golema razlika u krajnjim ishodištima ova dva autora koji imaju i jedan važan zajednički imenilac: i Aronofski i Li su potvrđeni filmski pesnici Njujorka.

...

Na stranu upitnost zamerki koje prave tako grubu distinkciju između autorskog pristupa s jedne, i žanrovskog/glavnotokovskog izraza s druge strane – ima tu i bigotizma i sumnjivog čistunstva – ovde je ipak značajnije nešto drugo, naime Aronofski i Li se, kada je reč o krajnjim učincima ovih stvaralačkih epizoda, potpuno razilaze. Aronofski je ponudio neočekivanu poentu, dok Li prilično odvažno na uvid pruža upadljiv zamor materijala i svojevrstan blef na putu ka nekakvom dokazu kreativnog zanosa zaslužnog veterana. I da stvar bude dodatno porazna, Li to radi pod krinkom rimejka klasika Akira Kurosave. Pri tome, ni približno nije najveći problem to što je autor tog renomea poželeo i dobio priliku da napravi hiperamerikanizovani prepravak japanskog klasika (Kurosavin film je iz 1960. godine) – analogije i poređenja možda su i neizbežni – ali tamo gde Kurosava stiže do univerzalnosti insistiranjem na etičkoj dimenziji priče, Spajk Li uporno grana priču u nekoliko ne preterano komplementarnih pravaca. Sam zaplet je, kako je to kod Kurosave uvek bilo, namerno sveden: bogatašu navodno kidnapuju sina, ali se potom brzo ispostavi da su otmičari greškom kidnapovali sinovljevog najboljeg druga, koji je uz to i sin bogataševog najprisnijeg prijatelja, a u isti mah i saradnik, nakon čega bogataš (u američkoj verziji u maniristički ispraznom a samouverenom tumačenju Denzela Vošingtona) krene da se premišlja da li uopšte da plati otkup za mladića koji ionako nije njegova krv.

Nejasno zašto, Spajk Li, nakon neopravdano dugačkog uvoda u kome pratimo tipski postavljene detalje bogataševog porodičnog i poslovnog života, kreće da zatrpava osnovu priče digresivnim upadicama u kojima dolazi do teških šumova u dva izrazito važna aspekta – u ritmu priče i u žanrovskim kolebanjima. Sve to, posledično, dovodi do tačke bez povratka, na kojoj Highest 2 Lowest (naslov bismo mogli da prevedemo S vrha na dno, dok je Kurosavin ipak sugestivniji – Vrh i dno) postaje film koji nudi tek oku ugodan i narativno pitak kalambur iz koga gledalac, svaki prema svojim preferencama i svetonazorima, treba da izabere i preuzme ono što mu srcu godi.

Iskreno rečeno, sa filmom ovako prestižnog profila i visokog nivoa esnafske izrade (film je delom “čedo” nezaustavljivo probitačnog studija A24) i ne može da se uradi bogzna šta drugo osim da se (u svrhu apologije Spajka Lija u ne baš reprezentativnom izdanju) izabere onaj aspekt ili onaj delić koji se, manje-više nedvosmisleno, može istaći i pohvaliti (lični izbor bi tu bila glumačka kreacija repera A$AP Rockyja u završnici glavne radnje). Ukoliko još treba pojašnjavati ključni problem u idejnom i dramaturškom čvorištu ovog filma, možemo ponovo pomenuti Akira Kurosavu, koji je svom Vrhu i dnu mudro i brižljivo žižu zadržavao na moralnom preispitivanju glavnog aktera priče. Istini za volju, i sam Lijev rimejk ponajbolje i najsmislenije funkcioniše upravo u tom segmentu, ali (avaj) prekratko. Tamo gde se Kurosava poklapa sa onim što ćemo tematski i idejno prepoznati i u filmovima Sidnija Lameta (12 gnevnih ljudi, TV mreža, Pasje popodne) – dakle naglasak na preispitivanju moralnih dilema s kojima se suočavamo u svakodnevnici – Li odlučuje da priču “razbokori” narativnim i žanrovskim digresijama. U jednom trenutku, recimo, dobijemo i sasvim apartan i neukorenjen, mada vizuelno efektan akcioni segment jurnjave po gradskom vozu, što se ubrzo ispostavlja kao jedan u nizu brojnih “smokvinih listova” kojima se prekriva ispraznost celine.

Kako film odmiče, mahom nepogrešivi i minuciozni Li kao da ide iz greške u grešku, a kao omaška ili barem diskutabilan izbor čini se i odluka da se ova vesternizovana verzija priče, čiji je zametak već i u Kurosavinom ostvarenju bio u dovoljnoj meri vesternizovan, zbiva u svetu vlasnika krupnog kapitala i ništa manje krupnih i uvek gorućih ambicija baš iz sfere afroameričke diskografije. To je dovelo do zbunjujućeg podudaranja sa nedavnom dramskom serijom Carstvo (Empire), u kojoj je oskarovac Terens Hauard, u iznuđenim reakcijama i nošen instinktom za samoodržanje, a vazda u panici pred gubitkom kontrole, vedrio i oblačio životima manje snađenih ljudi. U slučaju Carstva, dramske serije koja se dosta brzo svela na svoju bit, to jest TV sapunicu, to se dalo tolerisati kao datost žanra. Lijev film, međutim, zvučnim imenom glavnog autora nastoji da prikrije barem deo banalnosti i plošnosti. I u tome na kraju ne uspeva, stvorivši možda i najupitniji film čitavog poznijeg dela Lijeve karijere.