„Svadba“ pokazuje da je između Srba i Hrvata sve okej

„Sa našim kolegama iz Hrvatske napravili smo film koji će voleti ceo region, a mi to u Srbiji danas ne možemo da uradimo“, rekao je Dragan Bjelogrlić povodom filma Svadba u kome glumi jednu od glavnih uloga.

Svadba je hrvatsko-srpska koprodukcija reditelja Igora Šeregija koji je i scenarist filma.

Svadbu vole i Srbi i Hrvati

U Srbiji je premijerno prikazan 28. januara, u Sava centru. Ovacije su trajale deset minuta. Tokom samo prva četiri dana prikazivanja u Srbiji ga je videlo više od 130.000 ljudi, što nije zabeleženo decenijama.

Foto: Promo

Isto se desilo i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini: u Zagrebu, Sarajevu i Banjaluci Svadbu je za samo prvih pet dana videlo više od 200.000 gledalaca. Mediji ga nazivaju velikim regionalnim filmskim hitom koji ima tendenciju da bude među najgledanijim projektima decenije.

Ovakav uspeh dokazuje i pokazuje mnogo toga, pa i da je između Srba i Hrvata u stvari sve okej i da im politika i političari ne mogu ništa.

Prethodni filmovi

Kao što sigurno svi već znaju, Svadba je ljubavna priča koja je zadesila dve porodice, beogradsku i zagrebačku. Deca su im se upoznala daleko od kuće, zaljubila, i napravila bebu. Zato se sad, zajednički, treba organizovati svadbu. Sve se to odvija lepo i onako kako treba, uz mnogo zdravog smeha i u radosti -iako je između Srba i Hrvata.

Foto: Promo/ Ivan Buvinić

Pre Svadbe a nakon poslednjeg rata, snimljeno je još filmova o suživotu Srba i Hrvata, na primer, Zvizdan, Ustav Republike Hrvatske, S one strane, Poslednji Srbin u Hrvatskoj, Leto kad sam naučila da letim.

Svi oni govore o onome po čemu smo različiti a isti. I svi ti filmovi su bili gledani i u Hrvatskoj i u Srbiji, kao i u državama van regiona čija publika pojma nema da se oficijelno Srbi i Hrvati međusobno imaju smatrati neprijateljem.

Kako to rade Hrvati

Zanimljivo u ovoj priči je da osim Leta svi pomenuti filmovi dolaze iz Hrvatske.

To nije slučajnost. To je odluka.

Dok hrvatska kinematografija nema ništa protiv priča koje priznaju postojanje drugog u sopstvenom dvorištu, Srbija sistemski proizvodi filmove koji jačaju narativ večite žrtve nad kojom neprestano visi pretnja neprijatelja. Među kojima je Hrvatska i to na vrhu liste.

A kako  je u Srbiji

Najočigledniji primer takve srpske strategije je Dara iz Jasenovca, film koji se poziva na traumu iz vremena NDH kako bi je iskoristio za širenje slike o Srbima kao žrtvi. Dara je upotrebljena kao propagandno sredstvo koje sugeriše narodu da ne ide na letovanje u državu na čijoj se teritoriji nekad nalazio Jasenovac, te da u njoj vidi samo neprijatelja i ništa drugo.

Foto: Aleksandar Letić

Kako bi ta poruka doprla do svih u Srbiji film je premijerno prikazan na RTS-u, a kako bi ga video svet, film je poslat u Holivud kao državni predstavnik za nagradu Oskar.

Nakon televizijske premijere mediji su danima objavljivali da je Daru videlo 2.650.000 ljudi, u Holivudu nije stigao do liste kandidata za Oskara, prikazivao se u Americi u 21 bioskopu i po Filmskom centru Srbije prvog vikenda je zaradio oko 4000 dolara što su ovdašnji režimski mediji protumačili da je najgledaniji u Americi, dok podatke o bioskopskoj gledanosti nisu objavljivali.

Da li zbog korone ili zbog nečeg u samom filmu, tek Dara se nije zadržala u bioskopima onoliko koliko je to vlast očekivala.

Leto je izuzetak

Leto kada sam naučila da letim videlo je samo u bioskopima, dakle bez televizijskih gledalaca Srbije i Hrvatske, više od 200.000 ljudi. Leto priča o dvanestogodišnjoj Beograđanki Sofiji koja provodi leto na Hvaru na Jadranskom moru sa dve bake od kojih onu hrvatsku nikada nije upoznala. Novi porodični odnosi, novo društvo, nove emocije i nova budućnost za Nas i Njih, neukaljana predrasudama i nametnutim stavovima.

Leto je snimljen da širi ljubav a ne mržnju. Ponudio je publici ono što mu je blisko i što mu je potrebno, suprotno od onoga što mu nudi ovdašnja kulturna strategija.

Kome je stalo do mržnje

Uspesi filmova koji se bave Srbima i Hrvatima uporno demantuju tezu o dubokoj, neprevaziđenoj mržnji među narodima o kojoj deklamuju političari. Pokazuju da je ta mržnja politički projekat. Publika reaguje na priče, ne na zastave – a to je možda najnezgodnija istina za one koji od podela žive.

Svadba je najnoviji dokaz.

Jedina razlika između Srba i Hrvata na koju ovaj film ukazuje je razlika u produkcionim strategijama.

I zato: nije tačno da ovaj film gledaju blokaderi zato što dolazi „odande“, kao što naravno da se komentariše po mrežama, već zato što priča o onome što ljudi osećaju i vole, i zato što im želi dobro.