Svačiji rođak iz Manče

… mnoga francuska gospoda u ambasadorovoj sviti behu poznavaoci literature… Čim čuše ime Servantes počeše da govore uzbuđeno… Zapitkivahu me o njegovoj starosti, planovima, prilikama, bogatstvu. Moradoh im reći da je on star, vojnik i siromah.
Cenzor Francisko Markez Tores
Madrid 27. februar 1615.

Lutajući jedne večeri po Briselu naleteo sam na spomenik zabrinutom vitezu i njegovom zdepastom pratiocu. Prepoznao sam Kihota i Sanča, i obradovao im se kao rođacima. Da sam astronaut, ne bi me začudilo da sam ih sreo na neistraženoj planeti. Zašto bi me čudilo što smo se sreli u Briselu?

S izuzetkom mojih američkih studenata, gospodar Kihano ili Kihada ili Don Kihot poznanik je svakog obrazovanog čoveka. Generacije režisera i literata mozgale su o avanturama samoproklamovanog viteza. Pretvoreno u prilog, njegovo ime naselilo je sve jezike. Koliko mu je glumaca pozajmilo svoj lik? Koliko je smeha i tankoćutne zamišljenosti uloženo u odgonetanje karaktera gospodina od La Manče?

Kihotove avanture pune su čobana, i pastoralno nastrojenih mladih dama, i gospode koja otmenim jezikom pričaju dekameronske priče, i proteranih muslimana, i žalostivih duana, i duhovitih vojvoda… i raznih vitezova lepih imena, kao što su Vitez od Ogledala ili Vitez od Belog Meseca.

Bronzani čovek u Briselu bio je, dakle, neka vrsta božanstva, a ja sam iznenada postao turista na neočekivanom poklonjenju. Ponosna bradica me je pitala:

„Koliko se dugo poznajemo?“

„Znam vas otkad sam bio dete“, odgovorio sam.

Prećutao sam da kao dete nisam o Don Kihotu čitao, već da sam ga gledao, u raznim ekranizacijama. Bolje reći odbijao sam da gledam… Nikad mi nisu bile prijatne situacije u kojima se ljudi blamiraju. A Kihot se stalno blamirao, dobijao batine, izbijali su mu zube praćkama. Bože, kako je to bilo tužno. Odbijao sam da se smejem i, možda, sumnjičio čitavu priču za sramnu sprdnju s duševnim bolesnikom. Kasnije mi je otac rekao da je Dostojevski nazvao Don Kihota najtužnijom knjigom na svetu.

„Smatraš se srčanim a star si, snažnim a bolestan si, ispravljačem krivih Drina a samog su te povile godine, i vitezom – a nisi“, kaže neko Don Kihotu u knjizi.

U čemu je tu komedija, pitao sam se? Pa da vidimo u čemu je. Čovek sa brijačkim čankom na glavi jaše ragu od kobile za koju zamišlja da je ždrebac. On govori glasom muklim i mahovinastim, tonom uzdrhatale plemenitosti. Njegov otmeni jezik zvuči čudno među razbojnicima, kurvama i kozarima. Taj srednjovekovni anahronitet u gvožđu jaše u društvu Sanča Panse, zdepastog seljaka, zaljubljenog u svog magarca. Sanča muče duboka pitanja kao što su: Ko je bio prvi čovek koji se počešao po glavi? i Da li Začarani jedu?

U Servantesovom romanu Sančo Pansa nije manje važan od Don Kihota. Valja samo zamisliti koliko bi izvrsni Muzilov Čovek bez svojstava bio čitljiviji da je Ulrih imao svog Sanča Pansu. Oštri polaritet između uzvišenih i trivijalnih sklonosti Servantesova dva lika malo se komplikuje pri kraju, kad Sančo postane guverner ostrva i počne da govori stvari poput: đavoli ne mogu biti zadovoljni bilo da dobijaju ili da gube.

Čini se da je Servantes, koji je voleo smeh, imao loše mišljenje o profesorima. Smatrao ih je ljudima koji navaljuju da dokažu stvari koje jednom dokazane nemaju nikakve vrednosti. Stari vojnik je poznavao muslimanski svet i mudrost sufista, koja je neodvojiva od života i njegove ludosti. Servantesova mudrost i jeste mudrost budala, oličena u pričama koje se pričaju od Avganistana do Like, a čiji je junak Nasradin Hodža.

U svom ludilu, Don Kihot je svet, baš kao levantinski jurodivi. On radi glupo a misli pametno. On veruje da vrlinu zli proganjaju više nego što je dobri cene. O pozorištima svog vremena on veli nešto što bi se danas moglo primeniti na Holivud: Tačno je da neznalice zahtevaju apsurdne stvari. Ali problem nije u publici koja traži nakaradnosti, nego u producentima nesposobnim da na scenu postave išta drugo.

Može se reći da Don Kihot u romansiranom obliku obrađuje sličan materijal kao Erazmo u Pohvali ludosti. Uprkos mudrostima ispisanim na marginama ove knjige o ludilu, jednoruki vojnik se za života branio od metafizičkih implikacija svog dela. S naknadnom pameću, možda bi Servantes mogao reći za Kihota ono što je Kihot rekao za Dulčineju – da ona pobeđuje kroz njega a da on živi i diše kroz nju. Kroz vekove, pisac i lik su se spojili. Zatim je lik postao stvarniji od autora. Zar nisu Kihotu, a ne Servantesu, praunuci, ljudi koje nije nikada sreo, podigli spomenik u udaljenom Briselu?

Meksički pisac Karlos Fuentes govorio je da je Servantes ustanovio moderni roman u zemlji koja je odbila modernost. (Servantes je istovremeno napisao i prvi postmoderni roman, jer na svom putu Kihot i Sančo stalno sreću ljude koji su čitali o njima.) Fuentes je verovao da je vitez tužnog lika napustio sigurnost srednjovekovnog sveta i otisnuo se u neizvesnost renesanse. Zaista, Kihot je opsednut modernim pitanjem „šta je stvarno, a šta nije“. Međutim, za razliku od Dekarta, on se ne pita kako znamo ono što znamo? Za Kihota imperativno stremljenje garantuje stvarnost stvarnosti. On stremi, dakle postoji.

Kihot stremi protiv tuge, protiv nevažnosti, protiv starosti, protiv samoće. Stremi nesustrašivo – ali kuda? Kad mu se privide džinovi i dame u nevolji, naš junak ruši sve oko sebe. U jednom trenutku oslobađa opasne kriminalce. Da li bi mogao i da ubije? Horhe Luis Borhes nudi nekoliko pretpostavki šta bi se desilo da je Kihot u svom ludilu ubio čoveka. Po jednoj, ubistvo bi ga prenulo iz viteških opsesija. Po drugoj, Kihot ubistvo ne bi ni primetio, već bi nastavio da jaše u svom ludilu junaštva i plemenitosti. Još neugodnije pitanje jeste šta bi se desilo da je, sto godina ranije, Hernan Kortes (koga Fuentes zamišlja kao Makijavelijevog princa) poveo Kihota sa sobom u Meksiko? Zlato nije deo Kihotove opsesije, ali junaštvo jeste. Kako bi se vitez koji je jednom napao lutke-Mavre u lutkarskoj igri ponašao u Novom Svetu? Sve zavisi od toga da li bi Kihotovo ludilo odabralo da Indiose vidi kao neodbranjene ljude koje bi trebalo zaštititi, ili kao demone. U ovom drugom slučaju dirljivi vitez mogao bi postati ne samo ubica nego masovni ubica.

Nasuprot ovom ozbiljnom upozorenju, očigledno najtužniji događaj u knjizi jeste momenat Kihotovog otrežnjenje od sopstvenog poziva. Treba li posebno dokazivati da su iluzije bile životni poziv viteza od La Manče? On ih je sledio tako nekoristoljubivo, da je čak propustio da podlegne najrasprostranjenijoj ljudskoj strasti – samosažaljenju. Stremljenje je davalo čvrsto uporište i smisao njegovom životu. Izgubivši to što ga je čuvalo da ne postane junak teatra apsurda, Kihot je prestao da bude besmrtan. Kao u slučaju drevnog Gilgameša, smrt ga je ugrabila na kraju povesti.