Nesumnjivo jedan od najvećih srpskih pesnika u kom su potonji velikani videli svog duhovnog oca, za života je oskudevao u svemu osim u vanserijskom talentu. O tome koliko su za Vladislava Petkovića Disa smrt i poezija bile neraskidivo povezane, svedoči i proročanski naslov njegove prve pesničke zbirke – Utopljene duše. Naime, njegov kratak život je okončan u vodama nadomak Krfa, pre tačno devedeset godina.
Dis je rođen 1880. godine u selu Zablaće kod Čačka, kao deveto od trinaestoro dece, u imućnoj porodici čije imanje ubrzo počinje da nestaje. Njegov otac Dimitrije je posle smrti ostavio tako velike dugove, da mu je sva imovina otišla na doboš. Nedugo potom umire i pesnikova majka i mladi Dis ostaje sa braćom i sestrama u Zablaću, gde završava osnovnu školu. Dis je iz tog perioda upamćen kao povučeno, zamišljeno i prerano sazrelo dete, a preosetljivi dečak se u školi nije isticao kao najbolji, pa čak ni kao dobar, već kao sasvim osrednji đak. Poznato je, naime, da će Dis dva puta bezuspešno pokušavati da položi maturu. O njegovom prvom zaposlenju i životu privremenog učitelja u Prliti kraj Zaječara ne znamo ništa pouzdano, osim sačuvanih anegdota u kojima ga, kao u kaleidoskopu, vidimo kako s đacima učestvuje u dečjim igrama ili kako u kafani sedi s meštanima, troši malu platu i igra tablić. Ali, svi znamo da je to opštepoznata priča o mladom učitelju u malom, zabitom planinskom selu. Postoje, doduše, i svedočanstva koja pamte kako je u njegovoj skromnoj sobici gorela sveća sve do dugo u noć. Veruje se da je ili čitao ili pisao, s tim što za ovo drugo imamo i posredne dokaze. Naime, u to vreme nastale su pesme koje će se prvi put pojaviti u časopisima 1903. godine, po njegovom prelasku u Beograd. Interesantno je da su rukopisi tih pesama već bili potpisani latiničnim pseudonimom Dis, o čijem će nastanku pesnik ostaviti svedočanstvo: „I Vla i Lav izgledaše mi nezgodno, i uzeo sam srednji slog da bih bar nešto zadržao od svoga imena“.
KAO MESEČAR: Ubrzo po dolasku u Beograd, Dis će na Kalemegdanu upoznati Simu Pandurovića, sa kojim će narednih desetak godina ostati u prijateljskim odnosima i blisko sarađivati na uređivanju časopisa „Književna nedelja“, ali i deliti boemski nesputani život u Skadarliji i Pozorišnoj kafani. Pandurović opisuje Disa kao čoveka koji je „težio za nezavisnim i slobodnim životom, a ne za činovničkom karijerom“, dodajući da je bio „slabog fizičkog sastava, bled, anemičan“, da je jeo „oklevajući, prebirajući, kao po dužnosti“, da je „pio umereno“ i bio „vrlo osetljiv, tankih nerava“. Ovu sliku o pesniku iz tog malog boemskog kruga upotpunjuje i tadašnji sadrug skadarlijskog društva, hrvatski pesnik Antun Gustav Matoš: „Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko i sam našim dosjetkama na njegov račun.“ U Pozorišnu kafanu, koja se nalazila pored Narodnog pozorišta, često je navraćao i Branislav Nušić, dramski pisac koji je posredovao da Dis dobije prvo zaposlenje u Beogradu. Kao pisar-dnevničar opštinske trošarine, Dis je obavljao dosadan i naporan posao, za koji se jednom požalio kako „povazdan mora da meri šljive“. Često je prelazio sa jednog na drugo mesto, bivao otpuštan iz službe, da bi na kraju napustio stalno zaposlenje. Živeo je ni od čega: od malih honorara, korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika.
Disov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom, Tinkom, mladom i lepom, temperamentnom, snažnom i energičnom ženom, koja je po mnogo čemu predstavljala njegovu suprotnost. Brak su sklopili u crkvi svetoga Marka, a njihovo venčanje je, kao i mnogo šta drugo kod našeg pesnika, bilo neobično. Za taj događaj vezana je mala legenda o venčanom prstenu načinjenom od savijene kišobranske žice, o kojoj je kasnije svedočila sama Hristina: „Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti…“ Dis je tada imao trideset i jednu, a Hristina devetnaest godina. Ta godina (1911) za Disa je bila značajna iz još jednog razloga – on, o svom trošku i uz pomoć prijatelja, objavljuje prvu zbirku pesama, originalnu i neponovljivu, po kojoj će dobiti visoko mesto u modernom srpskom pesništvu. Knjiga je izgledala vrlo neobično, budući da na prednjoj korici nije bilo ničega osim, u gornjem levom uglu, latiničnog pseudonima Dis i naslova Utopljene duše, štampanogm u sredini, u dva reda.
PRAVI PESNIK: Najuticajniji kritičar tog vremena Jovan Skerlić je Disovu zbirku, zajedno sa prethodno objavljenim Pandurovićevim Posmrtnim počastima (1908), oštro kritikovao. Skerlićeva preoštra osuda „negatorske, bolećive, plačne i crne“ Disove poezije, naravno, umnogome je počivala na nepomirljivim ideološkim stavovima koji su od poezije zahtevali „zdravlje“ i težili idealu naprednog pesnika. Kao pesnik sumornih raspoloženja, sete, pesimizma, čak i očaja, pesnik koji je slike nalazio u podsvesnom i oniričnom, Dis se nikako nije uklapao u Skerlićevo razumevanje prirode i svrhe poezije. Međutim, ubrzo su se javili oni glasovi koji su se suprotstavili takvom mišljenju (Dimitrije Mitrinović, Svetislav Stefanović, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić), braneći Disa kao pesnika koji je u srpsku poeziju uveo modernu poetiku i nov senzibilitet, koji su velikim delom bili preteče avangardnih previranja koja će kod nas uzeti maha neposredno nakon Prvog svetskog rata. Miloš Crnjanski je o odnosu tadašnje kritike, pre svega Skerlića i Bogdana Popovića prema Disu, primetio: „Disu se čak odbijala i ljubav prema svojoj zemlji. Međutim, pored svih velikih i lepih pesama Dučićevih, ja pamtim Disa i jedan stih kojim počinje jedna njegova lepa rodoljubiva pesma: ‘Izrasli grobovi sad se lepo vide / Ko daleka brda kroz podneblja plava.’ To je pravi pesnik. To je pravi pesnik, to je pravi rodoljub. A to što on nije imao lep kaput, što je bio ofucan, i što se udavio u onoj nesreći, to je sasvim nešto drugo. Ono kako su se ponašali prema Disu, prema Panduroviću, to je bilo vrlo ružno.“
Stihovi koje navodi Crnjanski su iz druge Disove zbirke Mi čekamo cara (1913), u kojoj je Dis nastojao da izrazi slavu otadžbine, ali ne klikćući u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, već lamentirajući nad zgarištima i truleži Balkanskih ratova kojima je neposredno svedočio kao ratni izveštač (budući da je bio oslobođen služenja vojske zbog „uskih grudi“). Zbirka pesama Mi čekamo cara bila je posvećena prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću, zbog čega dvorska kancelarija za knjigu izdvaja petsto dinara. To je bilo dovoljno da se u dnevnim novinama pojavi epigram uperen protiv Disa: „Reći ću ti sad ovako javno / Naš čestiti Care: / Dočekasmo mi tebe odavno / Sad čekamo pare.“ Bolesnom i siromašnom pesniku je to teško palo, ali je prevladala briga za porodicu: „Uvek sam pomišljao na svoje: ako se meni nešto desi, valjda će se mojih setiti onaj kome je knjiga posvećena.“ Naime, životna situacija u kojoj su se tada nalazili Dis i Hristina bila je teška: nedugo posle dolaska na svet njihove dece, Gordane i Mutimira, oni ostaju bez posla, siromaštvo postaje sve teže, a Dis se teško razboljeva. Na pesnikovu molbu, njegov prijatelj Risto Odavić uspeva da ga predloži za godišnju nagradu koju Srpska kraljevska akademija dodeljuje siromašnim piscima, pa Dis dobija devetsto šezdeset dinara u zlatu.
PUT NA KRF: Malo potom počinje rat sa Austrougarskom, dolazi do povlačenja preko Albanije, i Dis se, zajedno sa vojskom našao na Krfu, a zatim i u Francuskoj. Premeštajući se iz Marselja u Nicu, iz Nice u Normandiju, pa zatim u Pariz, neprestano je pisao i mislio na svoje u Srbiji. Privrženost porodici i stalna briga za nju nije ga napuštala nijednog trena. Fotografiju dece neprekidno je nosio sa sobom. Ljudi koji su ga tada mogli izbliza posmatrati kažu da je „pušio mnogo one ljute francuske cigarete ‘kaporal’ i često se izdvajao u hladovitom parku i tamo nešto s vremena na vreme zapisivao“. U jednom pismu prijatelju Zariji P. Popoviću Dis se žali kako je imao zloslutni san o nadošloj vodi koja preti da potopi njega i sina Mutimira. U jednom navratu putuje za Krf kako bi zamolio i opunomoćio jednog prijatelja da svakog meseca u njegovo ime prima platu i šalje je njegovima u Beograd, a potom se vraća u Pariz. Ni lutanje Monparnasom, ni vožnja metroom, ni kartanje, ni razgovori, ništa nije moglo da skrene Disovu misao o ‘svojima’. Uz to, saznanje o proneveri tog nazoviprijatelja koji redovno prima sav njegov novac, ali ni jednu jedinu paru ne šalje u Beograd, u toj meri ga je uznemirilo da Dis odlučuje da odmah krene na Krf. Odlazi u Tulon, zatim u Rim, a posle nekoliko dana vozom za Napulj, pa u luku u Galipolje, gde se ukrcava u parobrod „Italija“ 17. maja 1917. godine, u devet sati uveče.
Izjutra, u pet sati, parobrod je torpedovao nemački sumaren. Svedočanstva govore kako je Dis bio pribran i ravnodušan, jedan od prvih koji se ukrcao u čamac za spasavanje. Čamac, kažu očevici, nije čak ni bio pretrpan putnicima, ali se nalazio veoma blizu postradalog parobroda koji je tonuo. Vrtlog je odvukao čamac u morske dubine. Svedočanstva dalje govore kako su pesnikovo telo, koje je more kasnije izbacilo na površinu, našli francuski mornari, „i u njegovom odelu njegove nerazdvojne naočari – i jednu drahmu i pedeset lepti…“ Kao da se za života prema pesniku sudbina škrta pobrinula da takva ostane i u času smrti. Možda je to ipak bilo dovoljno za napojnicu Haronu, kao što su svega dve zbirke bile dovoljne za mesto u samom vrhu srpske poezije.
