Strogo kontrolisana svežina

Neznano zašto, Agata Kristi, odnosno njena književna zaostavština, u ovom je najnovijem (ali sva je prilika nikako i poslednjem) naletu ekranizacijskog zanosa u potpunosti dopala na rediteljsko staranje Kenetu Brani, cenjenom glumcu, čiji je filmsko-rediteljski opus reklo bi se čak i sumanuto raznorodan, u širokom rasponu od očekivanog rada po Šekspirovim klasicima, preko ostrvskih naturalističkih drama i dramedija, pa sve do iritantno razmetljivih i posve praznih superherojskih spektakala. To je, načelno posmatrano, loša vest. Dobra vest je što su Duhovi u Veneciji (u originalu – A Haunting In Venice), kao već treći naslov u tom recentnom nizu, svakako bolji od prethodnika (Smrt na Nilu); a drastično kvalitetniji od inicijalne novo-stare holivudske franšize (Ubistvo u Orijent ekspresu). E sad, to što su Duhovi u Veneciji u ovom filmskom vidu stigli nakon temeljne dekonstrukcije i remiksa literarnog izvornika iz pera Agate Kristi, to je već neka druga, treća, stota stvar, i to u kovitlacu te idejne zavrzlame – tim postupkom je pod znak pitanja stavljena temeljna veza filma sa romanom, što je uvek diskutabilna stavka, dok je, na drugoj strani, u holivudskim razmerama, svaki otklon od očekivanog i okoštalog dokaz ipak nekakvog umnog i svakog drugog napora da se stvori nešto barem koliko-toliko svežije i osobenije.

Pojednostavljeno gledano, to izgleda otprilike ovako – u većoj ili manjoj meri tipska i tipična kristijevska whodunit misterija (misterija u čijem je središtu potraga za identitetom ubice/ubica) ovde je primetno žanrovski preinačena. Naime, pre nego bilo šta drugo (ostavimo li po strani nespornu činjenicu da, mimo svih, manje ili više očiglednih ili pak možda “samo” implicitno datih intervencija i promena, ovo ipak zbilja jeste misterija čiju je sponu sa književnim svetom Agate Kristi praktično nemoguće osporiti), Duhovi u Veneciji na prvom mestu jesu ostvarenje kome najprikladnije pristaje žanrovski štambilj horora. Tu već nailazimo na prvu nevolju – ponajpre zbog horora sa dodatkom može-biti nadnaravnog, a još više zbog venecijanskog okruženja, dosta brzo se u umovima upućenijih i filmofila boljeg pamćenja nameće asocijacija, a onda brzo i neizbežno i poređenje sa remek-delom Nikolasa Rega Ne gledaj sada (Don’t Look Now), izniklom iz proze Dafne di Morije. To (svesno) na stranu, jer iz tog komparacijskog boja bi kao gubitnici izašli i mnogo kvalitetniji i promišljeniji filmovi nego što je to najnoviji Branin, Duhovi u Veneciji su sasvim upotrebljiv film na zadate i uglavnom dobro poznate teme. Uvek dobrodošao, ako ne i preko potreban dašak one metaforične svežine, kao neprolaznog holivudskog/studijskog Svetog grala, pronađen je u toj žanrovskoj nadogradnji ili, preciznije, strogo zauzdanoj žanrovskoj metamorfozi sa tim izmeštanjem na teritoriju horora, čime je u žižu došao motiv i podzaplet seanse prizivanja duhova kao vida očajnićkog nastojanja majke da nađe kakvu-takvu utehu nakon samoubistva voljene i mlade kćerke koja je iznenada krenula put deluzija, bunila, samouništenja…

U ostatku dramske i dramaturške postavke, ponovo uz nekoliko izmena, autorska ekipa držala se oprobanog i osvedočeno učinkovitog: nakon samoizgona u penziju i turističku relaksiranost, naravno, ponukan nesvakidašnjim izazovom, sa pozicije svojevrsnog uništitelja, gle čuda, višekrake misterije sa sijaset kriptičnih rukavaca, na scenu ponovo stupa Herkul Poaro, a šarenolika grupa uskoro gotovo jednako sumnjivih seže u nimalo iznenađujuće sociološko šarenilo kakvo nas obično očekuje sa stranica te legendarne autorke. Dakle, Branina suštinska intervencija je primetan upliv elemenata i ukrasa iz fundusa horora tog tipa (a izobilna i izdašna je to baština), s tim što će prevejaniji poštovatelji tog žanra ovde svakako moći da zamere da su horor-zahvati odveć mehanički, uključujući tu džamp-skerove (namerno potencirane/naglašene mikroscene i detalji koji naprosto u trenu treba da prenu i preplaše publiku), kao i sam tretman onoga što se smatra stravom i užasom unutar granica studijskog, odnosno repertoarskog filma koji ipak ne bi da zabasa predaleko i da previše rizikuje, pa da, daleko bilo, u toj svojoj nepotrebnoj hrabrosti zaradi i nezgodnu oznaku kojom mu se ograničava prikazivački potencijal filma koji bi da privuče i mlađu ili porodičnu publiku, kao i onaj deo gledateljstva koji ne mari posebno za horor kao podsoj. Sve ostalo je manje-više na mestu, počev od zbilja racionalne minutaže (od zapravo ne baš očekivanog “gabarita od samo 103 minuta”), preko vođenja priče, na mahove i neporecivo uspešnog građenja tenzije, glumačkih izvođenja (uz izuzetak naprosto zalutale američke komičarke Tine Fej, odlične u nekim drugim radovima [filmovima i serijama]), osim ako u tom konkretnom slučaju Branina namera iz nekog razloga nije bila da se podsmehne onom stereotipu izgrađenom oko američke površnosti i poriva za simplifikacijama uvek i svugde?… Osim toga, ovaj film na svojoj strani ima nešto ambicioznije i riskantnije odabran i sastavljen glumački ansambl (osim Brane i Tine Fej, tu su i: Keli Rajli, Mišel Jeo, Džejmi Dornan, Rikardo Skamarčo, Kamij Koten…), kao i odvažniji snimateljski rad Harisa Zambralukosa (pa još urađen digitalnom tehnologijom, uvek u koliziji sa ciljanim retro-šik štimungom), gde ćemo sresti i ponešto poigravanja širinom i dubinom kadrova, pa čak i tačkom gledišta (gde je ono na bioskopskom platnu posmatramo [nemirnim] okom nekog od aktera priče); a sve to praćeno i sa par posve neočekivanih džamp-katova (nenadanih i hitrih montažnih rezova/zahvata).

Brana je dosta davno, pre tri i kusur decenije (u slučaju filma Dead Again) mogao da može i bolje i odrešitije, a Duhove u Veneciji, u celini vagano, nije uspeo da izdigne iznad uvreženog i izmesti put priče koja nam, između i povrh ostalog, pripoveda o, na primer, varljivosti smrtnosti i našeg dominatnog odnosa prema njoj. Branin horor je, naprosto, naglašeno pojavnog tipa, a uz to, pored svih evidentnih postignuća, ipak mu nije pošlo za rukom da dosegne ono što kao proklamovani cilj postavlja jedna druga vrla autorka whodunit podžanra, P. D. Džejms (mada je, zapravo, ispravnije, F. D. Džejms), koja je svojevremeno na obližnje teme istakla i sledeće: “Uz detektivsku priču ide i užas (horor) – i mislim da oni koji pišu osećaju potrebu da nastoje da ubistva prikažu što realističnije. Ali mislim da ključna privlačnost nije taj užas nego zagonetka kako iz haosa na površinu izvući uredan poredak stvari”.