Stranci u noći

Dela fikcije, bez obzira na to da li se radi o „visokoj“ ili „niskoj“ umetnosti – knjige, filmovi, serije, stripovi, svejedno – ponekad izgledaju kao proročanstva. To je najlakše ilustrovati primerima iz naučne fantastike. Komunikacione satelite predskazao je, priča se, Artur Klark; mobilni telefoni sve više podsećaju na komunikatore iz Zvezdanih staza; kada naučnici sa platnih spiskova ministarstava „odbrane“ konstruišu zvučni metak, neko će verovatno primetiti da je njihov izum po dejstvu sličan ubitačnom glasu proroka Muad’ Diba iz Herbertove Peščane planete. (Stvar je još u eksperimentalnoj fazi, a ako je suditi po testovima obavljenim u Francuskoj, 70-ih prošlog veka, oružje za sada funkcioniše najsličnije Gašinom brontosaurofonu.)

Na ovu osobinu fikcije uopšte, da se ona katkad realizuje, zabrinuto su ukazivali mnogi kritičari romana. Kondijak se, recimo, početkom XVIII veka žali da je u romanu sve moguće, da se tu ređaju proizvoljne kombinacije impresija, da roman fiktivno podvaljuje kao stvarno i tako narušava razliku između ovih kategorija. Roman je stoga po Kondijaku opasan i nezdrav („naročito za mlade žene“, za koje ovaj kavaljer tvrdi da su „po prirodi lakoverne“). „Jednog dana“, kaže on, „postvarićemo sve svoje himere.“

Kondijak je otvorio osetljivu temu koja je i danas aktuelna. Logički gledano, iz činjenice da fantastika proročki imenuje neke stvari ne sledi da je ona odgovorna za njihovo postojanje. Bilo bi zaista apsurdno smatrati Luisa Kerola pravno ili moralno odgovornim za postojanje oštećenja mozga kojem je savremena medicina dala ime po Hampti-Damptiju („ni svi kraljevi ljudi nisu ga mogli sastaviti“). A ipak, ipak… Fantastika stvara mitove, nudi nam putopise i izveštaje iz svetova mašte koji nikada nisu sasvim razdvojeni od stranputica mogućih svetova.

„Život uvek imitira umetnost, mnogo više nego što umetnost imitira život“, pisao je Oskar Vajld u jednom napadu na realizam i lamentu nad propašću laganja – laganja kao vrline, kao umetnosti preterivanja, nauke imaginacije, zadovoljstva minhauzenskog baronisanja. „Cilj života je da se iskaže u nekom obliku, a umetnost nudi određene forme kroz koje se ova energija može ostvariti… Laganje, pričanje lepih i neistinitih stvari, to je cilj umetnosti.“

Uprkos idealizovanju visoke umetnosti i ljupkih laži larpurlartizma („umetnost nikada ne iskazuje ništa osim sebe same“), Vajld je na više mesta u istom eseju ukazao na ulogu umetnosti u procesu konstrukcije predrasuda koje u datom dobu, u okviru određene zajednice, dobijaju status opštevažećih istina, oreol mudrosti tradicije, „nasleđenog znanja“. Vajld, na primer, govori o uticaju prerafaelitskih slikara na englesku modu (konstrukcija pojma lepote i sledstveno disciplinovanje tela kontrolom držanja, oblačenjem, šminkanjem, pažljivo uvežbanim „zanesenim pogledom Andromede“); o izgradnji određene percepcije Japana kroz slike Hokusaija ili Hokeija („taj Japan ne postoji“); pa i o izmišljanju istorije uz pomoć maštovitih ali proizvoljnih predstava. „Srednji vek, onako kako ga poznajemo kroz umetnost“, piše Vajld, „samo je jedan određeni stil.“ „Činjenica je da na prošlost gledamo isključivo kroz medijum umetnosti, a umetnost nam, na svu sreću, nijednom nije rekla istinu.“

Oskar Vajld tako se pokazuje, sasvim u skladu sa sopstvenom teorijom prema kojoj imaginacija uvek prethodi postvarivanju „u životu“, kao prethodnik jedne bogate i zanimljive oblasti istraživanja koja se bavi proučavanjem konstrukcije slika (u najširem smislu) o drugima. Pod lupom istraživača našle su se konstrukcije pola i polnosti u diskursu nauke, konstrukcije stranca i drugih kultura u putopisnoj literaturi, književnim delima, naučnim ogledima itd. Domaći izdavači brzo su reagovali i objavili prevode dve sjajne knjige – Imaginarni Balkan, Marije Todorove, i Izmišljanje Ruritanije, Vesne Goldsvorti – koje se bave proučavanjem slika o „ovim prostorima“ i realnim efektima predrasuda koje su na taj način konstruisane.

Nažalost, nemoguće je prevesti sve. Iz praznine u spisku kod nas prevedenih knjiga – tog ambisa koji je pored mnogih značajnih teorijskih dela, kao npr. Stvaranje pola Tomasa Lakera, progutao skoro sve Pinčonove romane, sve Delilove romane, sve Zebaldove romane – verovatno se neće pomoliti ni monografija Džona Bloka Fridmana, Monstruozne rase u srednjovekovnoj misli i umetnosti.

Fridmanova knjiga posebno je značajna za razumevanje konstrukcije pojma stranca u evropskoj kulturi. Studija počinje analizom klasičnih tekstova. Plinijeve fantastične „rase“, „monstruozni“ narodi koje je sreo na svojim putovanjima ili ih je pronašao u nekom od dve hiljade tomova svojih pisanih izvora, predstavljale su važan deo referentnog sistema evropske literature i folklora Srednjeg veka. Pored dobro poznatih Amazonki i ljudoždera, Plinije piše o Albancima (ljudima oštrog oka koji bolje vide noću nego danju i rađaju se potpuno sedi), Astomima (narodu ljudi bez usta koji se hrane njuškajući jabuke), Donestrima (koji se pretvaraju da znaju jezik svakog namernika i uveravaju ga da poznaju neke njegove rođake, samo da bi putnika ubili, opljačkali, i potom tugovali nad njegovom glavom), Ihtiofagima (ljudima koji jedu ribu), Panotima (ljudima ogromnih ušiju, koji su stidljivi i „pokrivaju se ušima“ ili jednostavno odlete, kao Dambo), narodima koji piju na slamčicu, i tako dalje.

Klasična kultura, pokazuje Fridman, često je određivala pojam stranca pozivajući se na običaje u ishrani. To je i danas slučaj: Italijani su kod nas poznati kao „žabari“; Nemci, tvrdila je svojevremeno moja nastavnica domaćinstva, jedu hleb uz krompir. Na drugim mestima postoje slične karakterizacije vezane za dijetalne detalje. U anglosaksonskom svetu su Francuzi „žabe“ (a ne Italijani); Nemci su „kupusari“. U pitanju je deo duge i slavne tradicije. Već Homer opisuje susret Odiseja sa egzotičnim Jedačima lotosa, dok u Ilijadi pominje Zevsa koji sa čuđenjem posmatra Hipomolge, narod koji muze konje. Kod Agatarkida sa Knidosa nalazimo narod koji muze pse, zatim ljude koji jedu slonove, pa čak i nama dobro poznate Rizofage (jedače korenja) koje on smešta u Etiopiju dok ih Pseudo-Mojsije iz Horene, u desetom veku, pronalazi u Libiji.

Sa razvojem geografije i teorija o klimatskim područjima, bitni faktori određivanja stranstva postaju i klima i geografski položaj. Stereotipne slike o drugim narodima dobijaju oblik koji je dobro poznat svakom ko je imao prilike da porazgovara sa kafanskim mudracima. Severnjaci su hladni i racionalni, Južnjaci su vreli i strasni. Izgubili smo utakmicu od Nemaca zato što smo mi (Južnjaci) skloni opuštenoj improvizaciji, a oni (Severnjaci) su fudbalske mašine gvozdene discipline. I tome slično. Reč je zapravo o jednom obliku naučne fantastike, s tim da se ova fantastika oslanja na srednjovekovnu nauku.

U skladu sa klasičnim teorijama „zlatne sredine“, narodi koji žive u ekstremnim klimatskim uslovima opisuju se shodno klimatskim uslovima svog habitusa. „Običaji Severnih naroda su vučji“, piše Albert Veliki, „dok su ljudi sa Juga lakomisleni. Narodi u sredini, među ovim krajnostima, lako kultivišu pravdu, mir, i vole ljudsko društvo.“ Istok i Zapad, naravno, počinju da igraju važnu ulogu, a i danas se često nailazi na geografske metafore te vrste. Sećam se da sam sa velikim iznenađenjem primetio da je na kartama sveta, koje sam video u Kanadi i SAD, Severna Amerika u središtu mape; Evropa je izmeštena iz centra ka Istoku, dok je kopnena masa bivšeg SSSR rasečena na dva dela. Svako bi da bude u sredini. „Srbija između Istoka i Zapada“: to je opšte mesto naše samopercepcije, naše specifičnosti, geopolitička kvazimudrost nabijena simboličkim značenjem.

Ali svaki evropski narod verovao je da je baš on u zlatnoj sredini, a takve tvrdnje obrazlagane su u skladu sa naukom odgovarajućeg doba. Džerald Velški piše da „Istok ima obilje otrova, a nama (na Zapadu), koji posedujemo zlatnu umerenost, pompe Orijenta nadoknađene su blagom klimom“. Izvesni Gi de Bazoš, francuski putopisac, poziva se na patristički autoritet, navodi reči svetog Jeremona i kaže da „samo u Francuskoj nema monstruma, već u njoj žive mudri, snažni i izuzetno elokventni ljudi“.

Klimatsko-geografske mudrosti ne samo da se oslanjaju na nauku već ponekad, kao što je slučaj sa SF žanrom uopšte, formiraju samu nauku. Svaki školarac (kako je govorio lord Edington) zna priču o Eskimima koji imaju veliki broj termina za sneg. Priču je lansirao Bendžamin Vorf, a broj eskimskih reči za sneg uvećavao se sa svakim prepričavanjem. Da bi ilustrovao neosnovanost ovog mita, lingvista Stiven Pinker – u knjizi Jezički instinkt, kod nas neprevedenoj – naveo je dvadesetak termina za sneg koje upotrebljava meteorolog jedne bostonske televizijske stanice. Mit o Eskimima, međutim, i dalje opstaje, jer tu se radi o egzotičnom narodu na kog možemo slobodno primenjivati srednjovekovne mudrosti čak i u učenim akademskim diskursima.

Nauka i tehnika svakako su se promenile od vremena Alberta Velikog – koji je za Pigmeje tvrdio da „nemaju ni senku razuma“ zato što ne poznaju aristotelovske silogizme – ali granica između nauke i fantastike sada, kao i ranije, nije sasvim jasno određena. Kao današnja SF literatura, originalne „gotske priče“, klasične i srednjovekovne povesti o monstruoznim (drugim) narodima, nisu uvek bile potpuno proizvoljne. Narod koji pije na slamčicu verovatno je našao svoje mesto na listi monstruma usled poznate netrpeljivosti prema pivu u antičkoj Grčkoj (pivo se pilo na slamku). Njuškači jabuka lako bi mogli biti pripadnici himalajskih plemena koji su njuškali luk kako bi predupredili visinsku bolest.

S razvojem moderne nauke i uporednim dolaskom kolonijalnog doba, stabilizovala se određena hijerarhija – predskazana ili konstruisana mitovima o Kainovom demonskom porodu, o proklestvu Nojevog sina Hama (njegovi potomci, Nimrod i ostali žitelji neumereno vrele Afrike, biće robovi) – i zanimanje putopisaca za Plinijeve monstrume počelo je da bledi. Oni su se uglavnom pojavljivali na ilustracijama koje su pratile putopisna štiva. U ilustrovanim izdanjima Marka Pola mogu se još uvek videti Njuškači jabuka, mada u samom tekstu nisu ni pomenuti. Nakon toga oni polako gube svoju raznolikost, smenjuju ih neki novi stranci, unutrašnji ili spoljašnji „drugi“, uvek vezani za nepoznato i neosvojeno egzotično: Ruritanci, vanzemaljci, androidi, svejedno.

U neokolonijalnoj utopiji globalne palanke, monstrumi naše prošlosti trebalo bi, slično Plinijevim narodima, da prestanu da postoje kao monstrumi. Donestri bi imali unosnu mafijašku seriju. Pijači na slamku imali bi svoj stvarnosni program, možda i zaseban kanal. Hipomolgi bi snabdevali mekdonalds milkšejkom od konjskog mleka, „Astomski goli kuvar“ pomračio bi slavu samog Džejmija Olivera. Zašto da ne? Farmaceutske kompanije otkupljuju prava na genetski kod Blemija. Klingonci su odavno pristupili Federaciji, vampiri su upisali Vampire High, Vogoni su osnovali političke stranke i našli publiku za svoju poeziju. Menadžerska veština Žan-Lika Pikara proučava se na najuglednijim poslovnim školama. Upitan da li tibetanski sveštenici stvarno imaju pristup internetu (kao na čuvenoj reklami), njihov predstavnik tvrdi da se očito radi o kineskoj propagandi.

Zbrka stvarnog i fiktivnog dostiže kritičnu tačku. Fantastika više ne mora puno toga da izmišlja. Prema nepisanim pravilima kiberpank žanra, materijalni svet su preuzele gramzive korporacije, ekvivalenti zlog demijurga, sistema koji siromašne smatra monstrumima, ne-ljudima: „siromašni nisu ljudi, oni su hodajuće banke organa“ (William Gibson, Neuromancer, 1986), „multinacionalke poseduju svakog“ (Marge Piercy, Women on The Edge of Time, 1976). Totalitarni matriks porobio je „meso“, telo se opisuje kao monstruozni stranac, kao zatočeništvo, kao poslednja veza sa uzurpiranim prostorom „običnog“ života. Priziva se napuštanje korumpirane ljudske forme: „odbacila je to jadno i tužno telo sa uzdahom olakšanja“ (Gibson, Burning Chrome, 1993).

Stara gnostička teza o suštinskom zlu materijalnog sveta ulazi u kiberpank književnost kao jeretički protest protiv bezbrojnih ljupkih laži o humanizmu, kosmičkoj pravdi, hrišćanskoj vrlini, raju slobodnog tržišta. Teološki diskursi kiberpanka svesno se poigravaju panteizmom: „postao je uveren da Bog živi u kiberprostoru, ili da je možda sam kiberprostor Bog“ (Gibson, Count Zero, 1987). Demonsko je predstavljeno globalnom korporacijom i faustovskim likovima koji nastanjuju vrhove odgovarajuće hijerarhije. Život, pisao je Vajld, uvek imitira umetnost. Jednog dana, brinuo je Kondijak, postvarićemo sve naše himere. Šta radite u subotu?