Staljinov nebeski gost

Sa našim odnosom prema sovjetskoj omladinskoj literaturi stvar je jasna: svako rođen pre otprilike 1980. obično ima bar jednu omiljenu knjigu te vrste. Knjigu pored koje je odrastao, i koja mu je poklonila onaj neobjašnjivi osećaj da ga čuva.

Iljf i Petrof, Isak Babelj, Mihail Bulgakov – najvažnija imena smelog novog sovjetskog spisateljstva između dva rata – spadaju u današnje klasike, baš kao i onostrani humor Danila Harmsa, koji je omogućio sve kasnije Monti Pajtone pop doba, mada se za njega zamalo nikad nije saznalo. Iljf i Petrov su u Odesi razgrađivali propagandne mitove dok su se oni još stvarali i podarili svetu večnog sitnog prevaranta Ostapa Bendera, tu Mućku pre Mućki; Isak Babelj je, takođe u Odesi, pisao o paradoksalnim užasima revolucionarnog rata u kome smisao prvi strada; Mihail Bulgakov je u Kijevu ovladavao nekom vrstom sarkastične društvene fantastike najavljujući druge otkačene autore u budućnosti u kojoj će sve biti dopušteno. Sa druge strane, Aleksej Tolstoj i Aleksandar Beljajev su u Moskvi i Lenjingradu udarili temelje klasičnoj naučnoj fantastici u duhu pre svega H. Dž. Velsa, ali i Verna i Konana Dojla. Ko bi mogao da zaboravi Tolstojevu zaljubljenu marsovsku kraljicu Aelitu ili Beljajevljevog Čoveka amfibiju, odnosno ukletog heroja Ihtiandera? Ova njihova dela, kao i Tolstojev Hiperboloid inžinjera Garina i Beljajevljevi romani Prodavac vazduha i Zvezda KEC, i druga, pomogla su da se žanr naučne fantastike konačno uspostavi, a za širu javnost predstavljala su preko potrebni pozitivni mentalni korak u smeru moguće budućnosti u kojoj pravda pobeđuje. U suprotnom pravcu išao je Jevgenij Zamjatin koji je sa večnom knjigom Mi stvorio prvu pravu savremenu antiutopiju, iz koje, poznato je, proizlaze sve potonje – uključujući Vrli novi svet Oldosa Hakslija i 1984. Džordža Orvela – štivo iz kog naprosto proviruju sve savremene mogućnosti globalne policijske države u nastajanju.

„Prilikom čitanja fantastičnih dela i nehotično se postavlja pitanje: šta je sve od ispričanog istina, a šta izmišljotina?“ Ova rečenica danas zaboravljenog naučnika potpisanog kao profesor A. Nemilov, koju nalazimo u pogovoru pomenute knjige Aleksandra Beljajeva Amfibija, zapravo objavljuje glavnu dilemu i daje zadatak koji svi pisci sovjetske naučne fantastike moraju da ispune. Podrazumevalo se da pisac mora da ukaže na istinu, ali im niko nije rekao kako ispuniti taj zadatak, niti koliko istine može da se podnese, što je posle bio izvor mnogih nesporazuma.

REVOLUCIONARNI SNOVI: Koliki je bio značaj utopijske literature u prvoj deceniji postojanja Sovjetskog Saveza, nije teško shvatiti: u tom jedinstvenom istorijskom trenutku došlo je do spontanog ukrštanja tamošnje tradicije fantastike sa verom najširih slojeva u mogućnost da društvena promena i novi način uređenja zajedničkog života – uz ogroman talas tehnološkog napretka – zaista sa sobom donose drugačiji svet. Knjige tog doba zato nedvosmisleno govore o ogromnoj veri u progres kao takav, veri koja se uostalom prelivala preko granica komunističke imperije. O tome govori zamašna istraživačka knjiga Richarda Stitesa Revolucionarni snovi: vizija utopije i eksperimentalni život u Ruskoj Revoluciji / Revolutionary Dreams: Utopian Vision and Experimental Life in the Russian Revolution (1991). Stites se sa razumevanjem bavio ovom istorijskom činjenicom – među umetnicima i intelektualcima, ali i među seljacima i radnicima širom nove zemlje, posle Oktobarske revolucije zavladao je iskreni futuristički optimizam, entuzijazam i osećaj da se sve može ostvariti, da je ovaj put stvarno sve moguće. U periodu od 1917. do 1928. u sovjetskom društvu postojao je konsenzus da je došlo vreme da se budućnost postavi na nove temelje, bolje i humanije nego ikad.

Umetnici su prednjačili u kreiranju te vizije, ali su je, takođe, svojim ostvarenjima činili mogućom, pa su savremeni jezici kreacije otkrivani istovremeno u vizuelnim umetnostima, filmu, pozorištu, arhitekturi i napokon književnosti. Predugačak je niz kapitalnih novotarija nastao u ovom periodu sovjetskog razvitka i dela koja su do danas ostala temelj savremenog shvatanja uloge umetnosti, njenih mogućnosti i društvenih odgovornosti, od Maljeviča i Kandinskog, preko Dzige Vertova i Ejzenštajna, do Mejerholjda ili Majakovskog. No ovaj blistavi period urušio se do početka tridesetih i Staljinovog uspona, te birokratizacijom partije i kompletnog državnog aparata, što je dovelo do prerastanja u potpuno zaokružen totalitarni sistem.

SMANJIO SAM DECU: U tom kontekstu se pojavljuju naši junaci: obećavajući pisac Jan Lari i njegova saga o Kariku i Valji, deci izgubljenoj u mikrosvetu. Objavljena 1937. u Lenjingradu (Petrograd, Sankt Peterburg), knjiga Jana Larija Neobične avanture Karika i Valje prvo inostrano izdanje imala je 1940. u Kraljevini Jugoslaviji, i to u čuvenoj ediciji „Plava ptica“. Od tada do danas ona se iz generacije u generaciju ponovo otkriva, i kod nas i u svetu.

Kao i svaka dobra knjiga, Karik i Valja zasniva se na potrazi. Počinje nestankom dečaka i devojčice, i čudnovatim otkrićem njihove odeće u stanu komšije, naučnika Jenotova koji vrši kućne eksperimente. Kad u flešbeku shvatimo da su Karik i njegova sestra Valja greškom popili tek otkriveni napitak za smanjivanje, storija zapravo može da počne. Ubrzavajući, knjiga prati pustolovine dvoje smanjenih mališana u svetu u kome su zolje, pauci i vilinski konjici, čak i obična kiša – smrtne opasnosti. Veličine manje od centimetra, oni su sad ranjivi onoliko koliko su insekti, manje životinje i biljke u realnom životu ranjive pred našom arogancijom i nesmotrenošću.

Uglavnom u okršaju sa raznim bubama, izgubljeni u šumama trave, posle raznih muka, decu na kraju pronalazi profesor Jenotov, koji je – svestan šta se desilo i osećajući odgovornost za njihove živote – sebe smanjio da bi se upustio u misiju spasavanja. Tek tu počinju prava iskušenja, jer do kuće spasa treba prepešačiti ceo vrt u kome su se izgubili, nimalo nalik na rajski, i u kome se svaki čas može poginuti.

Intenzitet dešavanja od stranice do stranice u Kariku i Valji toliki je da prekida dah i drži vas obuzetim do kraja romana, pre svega neočekivanim opasnostima kojima su glavni junaci stalno izloženi. Dve stvari dete/čovek oseti posle čitanja ove knjige: koliko smo mali, istinski mali i sa koliko poštovanja moramo da se odnosimo prema prirodi. U kojoj svaki dan neko gine.

Osim jednog od prvih osvešćujućih predavanja o našem mestu u prirodi, ova rana ekološka storija donosi i osvežavajuće normalan odnos prema životinjama i raznim bićima koja susrećemo u njoj: sve ima svoje mesto u ciklusu, neki love da bi opstali, drugi su paraziti, treći žive jednodnevne živote. Možda bi i današnju decu šok predstavljalo saznanje da čak i bubamara jede, i to druga živa bića – biljne vaši!

Knjiga poziva na odrastanje: kao da je neko uzeo da napiše novu verziju legendarnog Sjenkjevičevog romana Kroz pustinju i prašumu, ali smeštenu u mikrosvet, da bi iznova otkrio neistražena polja avanture u kojoj se, kao i uvek, testiraju najbolje ljudske osobine. Deca će se iz nje vratiti izmenjena, a boravak u prirodi ih je naučio činjenici da se za svoje mesto mora boriti, da se u životu mora stalno misliti na opstanak, a da nam je u tome solidarnost sa najbližima često jedini spas.

No, ovde zapravo ništa nije onako kako su diktati sovjetske kulturne politike zamišljali da treba da bude. Kakva borba za opstanak u prirodi kad bi čovek u komunizmu trebalo da je zauzda bez problema, kakvi pojedinačni podvizi i solidarnost kad je jasno da se sve može postići kolektivnim naporima? Gde je tu odgovor na pred naučnu fantastiku postavljen zadatak razlikovanja istine od izmišljenog? U krajnjoj liniji, od vodeće uloge Komunističke partije Sovjetskog Saveza u celom romanu pojavljuje se samo milicija koja traga za nestalim profesorom i decom. Veoma malo, veoma loše, druže Lari.

PIŠČEVA SUDBINA: Ko je, zapravo, pisac knjige Jan Leopoldovič Lari? O identitetu autora nagađao je svojevremeno i moj otac, fan ove knjige od pre rata, koji mi je i dao preporuku za čitanje u uzrastu u kom je procenio kako sam dorastao da je shvatim. Pisac je mogao biti češkog porekla, na šta navodi ime Jan, ali se sa tim nije slagao očigledan sovjetski bekgraund. Druga verzija upućivala na neki od baltičkih naroda. Sa pojavom interneta, ovo se pokazalo ispravnom pretpostavkom, nekako se došlo do jednog jedinog podatka: pokazalo se da je u pitanju osoba iz Rige, glavnog grada Letonije.

Lari je rođen 15. februara 1900. u Rigi. Ostao je siroče sa devet godina i živeo kao vagabund, na ulici. Sa početkom Prvog svetskog rata i sam je uzeo učešće u borbama, razboljevao se od tifusa, da bi se kasnije priključio Crvenoj armiji. Posle pobede revolucije, snalazio se pišući u novinama u Harkovu, Lenjingradu i Novgorodu, na Lenjingradskom univerzitetu upisao i završio biologiju i jedno vreme bio u upravi nekakvog ribarskog gazdinstva. Izgleda da u tim danima usavršava svoj spisateljski dar, pa je ranih tridesetih počeo da objavljuje knjige iz oblasti naučne fantastike. One su počele da beleže uspehe, sve dok se centralni državni cenzorski organ ogromnih ovlašćenja – Glavlit – nije usmerio na manjak revolucionarnog zanosa u njima. Kontrolorima pisane reči se kao nepremostiv problem ukazala činjenica koji pisac iznosi, kako su u SSSR – eto – mogući ekološki problemi, te da otvoreno negira „vodeću ulogu Čoveka u Prirodi“. Od tad, za Jana Larija počinju samo problemi.

Njegova najslavnija knjiga, Neobične avanture Karika i Valje, objavljena je 1937, posle višegodišnjih muka upravo zbog otpora cenzorske komisije. U godinama i decenijama koje su usledile, ona je objavljivana širom sveta, i postala klasik omladinske literature od Amerike do Japana. Ipak, sam Lari jedva se samo usputno pominjanje, kao da se apsolutno niko od kritičara ni teoretičara nije bavio ni njim ni njegovim knjigama, od kojih su – što je još čudnije – tokom šezdesetih godina, pravo niotkuda, bar još dve postale čuvene i kasnije prevođene na mnoge jezike – Beleške jedne učenice i Čudesne pustolovine Kuka i Kuki. O Janu Lariju se skoro ništa nije znalo. Sve do 2000. godine

ČUDAN DAR: Naime, tada se pojavio tekst Jevgenija Haritonova, objavljen u ruskom „Književnom pregledu“ povodom stogodišnjice Larijevog rođenja (kod nas prenet u „Politikinom“ Kulturnom dodatku u opremi Milivoja Jovanovića) – jedini do sad objavljeni spis koji sadrži neverovatnu životnu priču ovog zaboravljenog velikana. Haritonovljeva studija beleži da su Larijeve peripetije počele s izlaskom romana-utopije Zemlja srećnih ljudi 1931. U njemu se govori o svetskoj opasnosti od totalitarizma, svesno lansiranih laži i – neukog trošenja energetskih resursa. Večne teme, kao što danas znamo, još onda su bile cenzurisane – no, paranoja je tek uzela maha sa Staljinovim velikim čistkama, seriji procesa protiv stvarnih i izmišljenih političkih protivnika.

Da talentovani Lari u tom trenutku nije delovao u kružoku Samuila Maršaka, osnivača moderne ruske i sovjetske dečje književnosti, koji ga je sve vreme pokrivao svojim autoritetom, teško da bi se ijedna njegova knjiga potom pojavila. Roman Karik i Valja su 1937. odmah po objavljivanju postali hit. Cenzori taj uspeh nisu mogli da oproste, pa je Larijeva svakodnevna borba da objavi bilo kakav tekst, neizmenjen, tokom sledećih par godina bila piščeva osnovna preokupacija.

Konačno, Jan Lari se odlučuje na jedinstven umetnički eksperiment, ni pre ni kasnije nezabeležen u istoriji – piše naučnofantastični roman namenjen samo jednom čitaocu. Naslovljen Nebeski gost (sa podnaslovom: „društveno-fantastična povest“) i napisan u maniru starih majstora utopija, on u sedam poglavlja prati dolazak putnika sa Marsa na Zemlju godine 2034. i njegov susret sa stvarnošću SSSR-a. Marsovac na početku otkriva svom domaćinu kako je na njegovoj planeti „sovjetska država osnovana pre 117 godina“, i uz unapred iskazan pozitivan stav prema domaćinu hoće da se upozna sa tim kako žive Zemljani: sa naratorom kao vodičem, imaće priliku direktno da razgovara sa piscem, naučnikom, inženjerom, radnikom i kolhoznikom. Iz tih susreta sa predstavnicima običnog sveta, počinje da se pomalja prava slika svakodnevice – usled glomaznog državnog aparata i centralizovane birokratije, svi tonu u siromaštvo i nemaštinu; doneseni zakoni su često besmisleni; da bi se prikrila opšta nesposobnost, a objasnio epohalni neuspeh – svakodnevno se izmišljaju narodni neprijatelji; partijci mrze intelektualce i sve obrazovane ljude; seljaci, pljačkani od strane države, u tragičnoj su poziciji; većinu škola i naučnih institucija vode nekompetentni ljudi „koji nemaju nikakvu predstavu o nauci“; ostao je još samo jedan grad – Moskva – u kome svi pokušavaju da žive, sve ostalo je uspavana provincija. Gost sve ovo komentariše sa podsmešljivom pronicljivošću, zaključujući kako građani SSSR žive „dosadno“: njihovo vreme ispunjeno je držanjem govora na raznim sastancima i obeležavanjem slavnih jubileja, jer niko ne sme da priča o sadašnjici budući da je „odvratna“; u budućnost niko i ne gleda, kao da je se pribojavaju, jer je „mračna“.

Decembra 1940. Lari ovaj roman uz propratno pismo šalje lično „dragom Josifu Visarionoviču“, proglašavajući ga za svog jedinog čitaoca, i poredeći ga sa drugim istorijskim ličnostima, uz obrazloženje: „Nijedan veliki čovek do sad nije imao svog ličnog pisca.“ On sebi čak uzima slobodu da se ponudi Staljinu za takvu ulogu, napominjući kako će se i on time izdvojiti među piscima, budući da ni među njima niko do sad nije pisao za samo jednog čitaoca.

Ovolika drskost morala je smesta izazvati pozor NKVD-a, koji je u tom trenutku predvodio ozloglašeni Berija. Budući da se Lari potpisao pseudonimom „Kuliđari“, agenti bezbednosnih struktura su ipak morali par nedelja da tragaju za autorom „antisovjetskih klevetničkih izmišljotina“, kako je kasnije sud nazvao njegovo zlodelo. Uhapšen, osuđen je na kaznu od deset godina zatvora u Sibiru i dodatnih pet godina gubljenja građanskih prava. I danas je pitanje kako tog proleća 1941. Lari za ovakav ekstreman književno-aktivistički poduhvat nije dobio smrtnu kaznu. Moguće je da se to desilo zbog predratne izvesne liberalizacije režima, a možda je i sve zbunio efekat njegove iskrenosti – činjenica da je banditima tako otvoreno rekao da su banditi.

Niko nije do kraja istražio koja je konkretna muka naterala Larija da tako otvoreno rizikuje život i karijeru. Kako god bilo, jasno je da su pritisci da menja svoje tekstove bili veliki, cenzori bi jednostavno obrisali ono što im se nije dopadalo i napisali nešto sasvim drugo – takva je bila praksa. Po povratku sa odsluženja kazne, mogao je da se uveri da staljinistička atmosfera nije nestala posle Staljinove smrti 1953. Naime, pisac je odslužio svoje do 1956, tačno kako je bilo propisano, a zatim nekako i nastavio spisateljsku karijeru, objavljujući knjige za decu, posle svega u „Murzilki“, čuvenom časopisu za pionire. No, nikad i nigde nije istican u javnosti. Ostala su samo dela, od kojih su Karik i Valja neka vrsta divljeg dečjeg krika iz mengela totalitarizma na vrhuncu.

SVOJIM OČIMA: Knjiga Karik i Valja završava se obrtom u kome se odjednom pisac obraća čitaocima rečima: „Sve je to istina koju sam video svojim očima“, i odjednom, u blistavoj lirskoj eksploziji, postaje moguće da je cela priča izmišljena, jer niko nije mogao da bude pored Karika, Valje i profesora Ivana Germogenoviča Jenotova, tokom njihovih avantura. Ili to, ili se pisac previše hvališe!

Dobra omladinska literatura nikad nije bila samo za decu, već i za sve one koji žive u svetu ograđenom stvarnim osećanjima, u kojima nema mesta za suvišno igranje uloga, „odraslima“ tako drago. Svetu u kome su osećanja samo osećanja, a ono što se desi, može ponekad i da se popravi. Onima koji su svesni koliko se život na svakoj okuci može preokrenuti na ovu ili onu stranu, bez pardona, ovakva dela su jedini odmor i podsećanje da svet svakako može biti drugačiji – jer kao „odrasli“ tako često zaboravljamo i ono što smo videli svojim očima.

No, stvari nikad neće biti jednostavne, pa tako ni ovoga puta. Naime, ako nekim slučajem posle čitanja ovog teksta poželite da istražite celu priču na internetu, gorko ćete se razočarati. Osim jedna šture biografije na ruskoj Vikipediji, nigde ne postoji nijedna životna priča Jana Larija, nigde ne postoji nijedna studija o njegovom delu. Osim da je živeo, mi o Janu Lariju i dalje ne znamo skoro ništa. Ako su arhive obrisane i ako nešto ne postoji na digitalnim mrežama, da li je ikad postojalo? Zato zauvek ostaje otvoreno pitanje: šta je sve od ispričanog istina, a šta izmišljotina?

Mi, naravno, znamo da je sve to istina i da smo je videli svojim očima.

Najdraža knjiga

Jedna od onih kojima je roman Karik i Valja jedna od najdražih knjiga iz detinjstva jeste i književnica Vida Ognjenović. Knjigu je dobila na dar za dobar uspeh u nižim razredima osnovne škole. Na pitanje kako se seća knjige i koji je bio njen prvi utisak posle čitanja, Vida Ognjenović kaže: „Strah i jeza od svih onih čudesa kroz koje su prošli brat i sestra s kojima sam se potpuno bila poistovetila. Čitala sam i noću ispod pokrivača uz baterijsku lampu, samo da što pre stignem do njihovog spasenja na kraju, a u to sam čvrsto verovala. Bodrila sam ih čitajući: ne bojte se, ne bojte se, deda će vas naći… Uzbudljivo mi je bilo saznanje da postoji prašak od koga čovek može da se smanji i bude koliko mrav, a ja sam sve verovala što u knjigama piše. Uznemiravala me činjenica da su mogli da se utope u čaši vode, na primer. Mi deca smo maštali o tome da recimo čovek pronađe način da bude nevidljiv kad to hoćeš, ili, eto, recimo da se u trenutku smanji. Nismo sanjali da imamo jahtu ili privatni avion… Ta knjiga je bila najbolji vodič kroz prirodu i priručnik za njeno upoznavanje. Toliko sam iz te knjige naučila o travkama, drveću, insektima i njihovim osobinama. Dugo se nisam usuđivala da gazim po travi, bojala sam se da ne nagazim neku sićušnu dečicu koja su progutala onaj prah za smanjivanje. I danas kad čujem zrikavca, setim se kako sam kao mala mislila da to neki majušni Karik i Valja zapomažu i zovu u pomoć. I tada sam postala u neku ruku insektofob. Kad vidim bumbara, na primer, odmah se setim kako je on smanjenoj dečici izgledao kao neki tenk, sa ogromnim pipcima, i kako je njima bila buka njegovog leta jezivo zaglušujuća…“

foto: a. anđić