Šta više možemo reći, a da se razumemo?

Niz previranja na kulturnoj i umetničkoj sceni i ovog meseca u našem glavnom gradu. Od izložbe venčanica Žan-Pola Gotjea, koja je zakazana za 21. novembar u Muzeju savremene umetnosti, uprkos protivljenju kustoskog tima te kuće, do orkestrirane medijske hajke na savremene umetnike s fantomskih portala, Fejsbuk grupa, te emisije „Pravac“ na televiziji Pink.

Pokušaji dijaloga u medijima teško da su neupućenima pomogli da steknu jasniju sliku o stvarnom stanju oko sporova na sceni i da li su oni međusobno povezani.

Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti, skreće pažnju da navedene situacije ne bi ipak stavio pod istu kapu. Prema njegovim rečima, jedna je stvar to što postoji koordinisan napad na savremene umetnike i savremenu umetnost uopšte, a sasvim je druga priča u vezi sa Muzejom savremene umetnosti. S treće strane, kaže on, relevantna su i neka pitanja v.d. direktora MSU Viktora Kiša, ali je suština u tome što je atmosfera u javnosti postala takva da je problem bilo šta reći, a da se međusobno razumemo.

foto: a. marcelin

„Sasvim je jasno da postoji koordinisan napad na savremene umetnike i uopšte savremenu umetnost i da taj napad uglavnom dolazi sa portala uvek spremnih da obave difamaciju svakog koga doživljavaju kao protivnika status kvoa. Ja uvek kažem da su to mediji čiji je osnivač Državna bezbednost i da je to uvek neka vrsta orkestriranog napada. U takvim napadima učestvuju ista lica. Nema tu mnogo ljudi koji volontiraju. To su Nikola Kusovac, koji već 40 godina tome služi, i Zoran Čalija, koji je poznat još sa izložbe „Odstupanje“ kao njen glavni egzekutor. To su ista lica, koja ne shvataju da su određene promene unutar polja umetnosti istorijski neminovne i da se ne mogu sprečiti. Za njih je sada ta promena u funkcionisanju ULUS-a naročito bolna. Mislili su da je ULUS uporište konzervativnih i nacionalističkih pozicija, a sad kad ULUS to više nije, njih je to jako zabolelo“, smatra Dimitrijević.

On kaže da je Muzej savremene umetnosti druga priča jer je na njegovu čelnu poziciju postavljen neuki v.d. direktor koji nije uspeo da uspostavi nikakvu komunikaciju sa ljudima u Muzeju, ali da ni kustosi Muzeja ne bi trebalo da budu oslobođeni bilo kakve kritike.

„Bilo je mnogo kolega koji su dosta kritično reagovali na poslednju izložbu ‘Akvizicije’, ali je to bila kritika iz pozicije struke, a druga stvar je solidarnost sa kolegama kojima je nametnut vršilac dužnosti koji ne zna svoj posao“, pojašnjava Dimitrijević.

Prema njegovim rečima „sa treće strane postoje stvari koje treba raspraviti unutar samog kolektiva budući da je v.d. direktor počeo da iznosi u javnost interne stvari Muzeja.

„Postavio je i relevantno pitanje zašto izložba ‘Akvizicije’ nema katalog. Odgovor da je razlog tome to što izložba mora da se fotografiše ‘in situ’ nameće logično pitanje – zašto, kad se sastoji iz radova koji su u kolekciji i koji su sigurno već fotografski dokumentovani. Muzej je imao pravilo da ima katalog na otvaranju kad su velike izložbe u pitanju, mada su postojali i slučajevi koji su zahtevali da se postavka fotografiše. Međutim, to ovde nije slučaj“, konstatuje Dimitrijević. On skreće pažnju „da ako želimo da govorimo iz pozicija struke, onda moramo da sagledamo svaki argument.“

„Ne treba se zatvarati u tabore nego vratiti diskusiju o muzeju i o savremenoj umetnosti u javnu sferu i voditi je na osnovu utemeljene kritike, gde ćemo svi međusobno moći da iskažemo tu kritiku, kao i da je dobijemo“, kaže Dimitrijević.

Međutim, suprotno njegovom stavu, kad god se desi neka problemska situacija na kulturnoj sceni, već se unapred da pretpostaviti na koji način će se ona podeliti. Uz to, atmosfera u kojoj se umetnici progone onemogućava bilo kakvu normalnu komunikaciju.

„Situacija postaje nemoguća kada se ljudi pozivaju na linč, kad im se preti smrću. Sve ovo što ja govorim onda postaje iluzorno i pada u vodu. Veoma je čudno postalo i govoriti o tome jer ste stalno usmereni na to da morate da se svrstate u određene tabore i da ne smete ni da izgovarate kritiku jer ako je izgovorite, maltene se stavljate na stranu svih ovih nasilnika. Takav je, podsetiću vas, bio slučaj sa Marinom Abramović. Kritičke opaske na račun ove izložbe svrstavale su vas među one koji veruju da je Marina Abramović satanista i da to što ona radi uopšte nije umetnost. Pitanje je šta više možemo reći u javnosti a da se razumemo“, ističe Dimitrijević.

foto: bohemian baltimore / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

On kaže da, kao što svojevremeno nije bila problem Marina Abramović po sebi, tako nije sada ni Žan-Pol Gotje i njegove kreacije nego način na koji se te izložbe dovode u MSU, da li se o tome pita njegovo Stručno veće ili neko drugi.

„Ako ćemo sada da kažemo da Muzej savremene umetnosti ne treba da izlaže Gotjeovu izložbu apriori, to isto nije dobro za razumevanje savremene umetnosti jer bi i moda takođe mogla da bude deo programa muzeja. Problem je što u Muzeju samom, koliko je meni poznato, nemamo nikoga ko se bavi modom. Nemamo kustosa koji se tim pitanjem bavi da bi Muzej mogao da inicira takve izložbe. Meni je jako žao što je Muzej savremene umetnosti, koji je u svojoj nedavnoj prošlosti bio inicijator međunarodnih, lokalnih, kuriranih izložbi, kao i partnerstava, sada postao samo hala koja prima tuđe izložbe. To smo imali već u slučaju Marine Abramović, a sada i sa Žan-Polom Gotjeom. Neke od tih izložbi možda i treba da se dogode u Muzeju, ali ako će se on svesti samo na to, onda to nije MSU“, kaže Dimitrijević.

On podseća da u MSU postoje kustosi koji se bave savremenom umetnošću i čije izložbe, sticajem okolnosti, ostaju u senci sporova u kulturi.

„Recimo, kolega Zoran Erić nastavlja da radi izložbe savremene umetnosti i u ovom trenutku imamo jedan takav projekat“, kaže Dimitrijević, dodajući da bi „takve izložbe muzej trebalo da radi jer su one u jeziku savremene umetnosti i da u odnosu na takve projekte treba razvijati kritički diskurs“.

„Međutim sve je manje i manje takvih projekata koji se iniciraju iz samog Muzeja. To nije dobro ni za Muzej ni za njegov imidž“, zaključuje Branislav Dimitrijević.

O tome kako vidi epilog cele situacije, on kaže da veruje da će ubrzo biti raspisan konkurs za direktora MSU.

„Mislim da je ministarka Gojković prelomila da reši pitanje Muzeja i da će ona zauzeti proaktivni pristup. Kako će taj konkurs da izgleda to ćemo tek da vidimo, ali ono što mene najviše zanima je kakav će na kraju biti sastav Upravnog odbora MSU jer će to davati najveći signal budućim aplikantima za poziciju direktora da li uopšte treba da apliciraju ili ne. U ovom trenutku Upravni odbor nije potpun pošto je jedno mesto i dalje upražnjeno, niti je uravnotežen jer u njemu ima čak troje članova koji su završili Fakultet primenjenih umetnosti, a ranije se vodilo računa da tu bude istoričara umetnosti, savremenih umetnika, pa i ljudi koji nisu nužno iz polja vizuelne umetnosti ali imaju kredibilitet“, zaključuje Branislav Dimitrijević.

Istoričarka umetnosti i članica Upravnog odbora Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS) Milica Pekić smatra da su nedavni incidenti posledica „dugogodišnje nebrige u polju kulture, koja je dovela do sistemskog urušavanja tog polja.“

foto: medija centar

„Uz sav trud uništavanja sektora kulture on se i dalje pokazuje kao živi i kritički element koji stalno preispituje savremenost. Mi stalno dovodimo u pitanje realnost i očigledno postajemo opasni za sistem koji je autoritaran jer ne prihvata nikakvu kritiku, nego nameće sopstvenu realnost. Svaki element u društvu koji tu realnost dovodi u pitanje ili pokušava da je sagleda iz druge vizure, diskriminiše se i targetira. Ono što se dešavalo umetnicima, ono što se dešavalo na izložbama, ono što se dešavalo na pozorišnim predstavama u poslednjih mesec dana i reakcije bivšeg ministra na sva ta dešavanja su skandalozne i bez presedana“, ocenjuje Milica Pekić. Prema njenim rečima „dobro je i važno“ što je nova ministarka kulture sklonila saopštenja sa sajta svog resora ali bi učinkovitije bilo da se Ministarstvo kulture i informisanja javno ogradilo od izjava i stavova prethodnog ministra, da je javno osudilo sve napade u vezi sa ugrožavanjem slobode umetničkog govora.

„Nedavno smo na televiziji sa nacionalnom frekvencijom gledali emisiju koja je trajala duže od sat gde su se umetnički radovi i njihovi autori javno denuncirali. O njima se pričalo jezikom koji može da ugrozi bezbednost umetnika. Nova ministarka za kulturu i informisanje trebalo bi da javno osudi takvu vrstu javnog govora u odnosu na umetnike i da pokrene sve procedure koje su moguće ako su ti ljudi prekršili zakon“, predlaže Pekić, dodajući kako se nada da će i umetnici zbog napada podići pojedinačne tužbe. Prema njenim rečima nadležno Ministarstvo mora hitno da se ogradi od takve politike i da stane u odbranu umetničkih sloboda i da se bori za razvoj kulture. Borba za veći budžet, pokretanje širokog dijaloga sa svim akterima kulture – institucijama, civilnim i privatnim sektorom su, prema rečima Milice Pekić, prvi koraci koji bi pomogli da se sektor kulture što pre revitalizuje i izvuče.

„Ako kršite procedure, ako zadirete u nadležnosti Ministarstva, ako negirate postojanje Nacionalnog saveta za kulturu, pa osnivate svoj Savet za kreativne industrije i ako ne znamo ko je nadležan za kreiranje kulturne politike, ako je ona u koliziji sa onim što su vizije razvoja kulture svih ili većine aktera kulture u zemlji, ako postavljamo direktora bez ikakvih referenci na čelo ključnih institucija, šta to znači ako ne urušavanje sistema“, zaključuje Milica Pekić.