Dok je trajalo glasanje, u Evrovizijskoj noći čuo sam rečenicu koju nikako ne mogu da izbijem iz glave. Znate onu poznatu sliku, pojavi se dekoltirana voditeljka (ređe voditelj) sa panoramom prestonice u pozadini, napravi štos, kaže nešto na jeziku domaćina i saopšti glasove lokalnog žirija. Štosevi su ponekad glupi, dekoltei nalik na bebinu guzu, engleski očajan, ali glasanje teče. Najčešće se može pogoditi ko će kome dati deset ili 12 poena, dakle uobičajena parada. Onda je na red došao Beograd, videli smo voditeljku RTS-a i umesto komplimenata i kurtoazije, čuli nemuštu konstataciju – u slobodnom prevodu – „svi još uvek pričaju o Beogradu„. Rusi su digli obrve, prebrojali glasove i produžili dalje.
Ja se i danas pitam – o čemu govorimo kada govorimo o Beogradu? Pretpostavljam da je neko sa RTS-a želeo da kaže kako je u Moskvi lepo, al džaba vam sve to, u Beogradu je bilo još bolje, pa vi Rusi na glavi da dubite nećete nas prevazići. Da li se svi još sećaju Željka Joksimovića i Jovane. Njegovog glasa, njene lepote, Arene, je l’ se sećaju koliko smo bili dobri domaćini. Brzo ste nas zaboravili vi nezahvalnici jedni što niste pustili naše u finale! U Beogradu se smatra da se vreme računa u odnosu na Evroviziju, a u Sarajevu u odnosu na Olimpijadu. Bojim se da stvari stoje malo drugačije. Naime, oba grada su tokom poslednjih 15 godina popila ozbiljna bombardovanja. Mislim da se uprkos našem trudu, o Beogradu još govori sa dozom bezbednosnog rizika, pogotovu ovih dana kada nam stiže američki potpredsednik Džozef Bajden. Ova voditeljska omaška, ili loše sročen govor pokazuje našu duboku psihološku potrebu da sa jedne strane – budemo konačno zapamćeni po nečem dobrom. To je sasvim razumljivo, zato valjda želimo da nas prepoznaju po Noletu, Jeleni i Ani, da Beograd ubacimo u mapu društvene igre Monopol, ili da Đavolja varoš postane jedno od svetskih čuda. To je dobro, jer će nas možda pogurati da budemo bolji prema sebi i drugima. Međutim, ova psihološka potreba ima i svoju negativnu stranu, jer nas neprekidno tera da živimo u nekakvoj imaginarnoj divnoj prošlosti. U televiziji, a naročito u Evrovizijskim spektaklima vreme postoji samo ovde i sada. Koreografije i pesme traju (uz čast retkim izuzecima) samo jedno leto, a šou je nalik na vatromet. Rekli bi u Bosni, top puko, Bajram prošo! Kada nas ta opsesivna samozaljubljenost dovede do toga da čak i braći Rusima ne umemo da čestitamo, onda imamo problem. Dobili smo savremeni srpski mit – srpsku junačku pesmu o Evroviziji!
U trenutku dok ovo pišem, samo mogu da zamišljam kako će izgledati TV pokrivanje dolaska Bajdena. Vidi se kako su prošli Rusi, a sada su kao u vicu na redu Amerikanci. Dramska kulisa je postavljena pričama o superautomobilu, specijalnom avionu, gomili obaveštajaca koji krstare Beogradom. Prema glasinama – niko ne zna kuda će se kretati, mostovi će biti blokirani, nebo očišćeno od aviona, mobilni telefoni isključeni. Ovim je Bajdenu još pre dolaska data uloga nekakvog pustahije koji će maltretirati građane Beograda na neočekivanim mestima u neočekivano vreme – nešto kao one legendarne vežbe Opštenarodne odbrane i Društvene samozaštite. Poenta i svrha posete uopšte nisu važne, niti se o tome raspravlja, kao da će američki potpredsednik da održi koncert, umesto, recimo, Depeche mode. Posebno je zanimljiv detalj – večera koju predsednik Tadić organizuje za goste. Primetio sam da Obamina administracija neobičnu pažnju (još od inauguracije) poklanja jelovniku. Naši mediji to prenose mehanički, prevodeći po automatizmu. Valjda je poenta da se državnici približe običnom svetu, pa eto i oni jedu, onda neko štampa te recepte, šta li. Bilo kako bilo, problemi u odnosima Srbije i Amerike su ozbiljni i neće biti dovoljna jedna poseta da se oni reše. Kada bolje razmislim, možda je i najbolje da za početak budemo kurtoazni, odnosno da za promenu ne govorimo samo o sebi i uživamo u lepom ručku ili večeri.
