Kad je 1987. godine objavljen u Britaniji, strip Instrumenti nasilja (Violent cases), možda je neko posumnjao u njegov kvalitet s obzirom na to da su Nil Gejman i Dejv Mekin, njegovi autori, bili anonimni i da pre toga nikad ništa nisu napisali, odnosno nacrtali. Međutim, ispostaviće se da je ovaj njihov prvenac decenijama bio na velikom broju svetskih top-lista najuticajnijih strip ostvarenja svih vremena, i da je postao odskočna daska za ova dva autora, koji se s pravom smatraju među najuticajnijima na britansko-američkoj sceni. Prvi put kod nas Instrumente nasilja objavio je nedavno beogradski Makondo.
Kao i većina dela Nila Gejmana, i Instrumenti nasilja su priča o pričama. U ovom slučaju neimenovani narator, koji likom neodoljivo podseća na samog Gejmana, pripoveda o događaju kada je imao četiri godine i sa roditeljima živeo u Portsmutu kod bake i deke. Gejman nikada nije živeo u Portsmutu pa, iako njegov deda sa očeve strane jeste, ne možemo sa sigurnošću govoriti u kolikoj meri Gejman pripoveda o sebi i svojoj mladosti. U svakom slučaju, odrasli muškarac pokušava da se seti tačnih događaja iz svog detinjstva. Perspektive deteta i odraslih drastično se razlikuju, svet u očima četvorogodišnjaka je veći, nerazumljiviji i subjektivniji, a likovi iz detinjstva u sećanju odraslog imaju karakteristike koje samo deca primećuju. Priča počinje scenom koju današnjim rečnikom možemo opisati kao porodično nasilje, ali i jednostavnim natezanjem između oca i tvrdoglavog deteta: „Ja sam povukao. On je potegao. Nešto je popustilo.“ Dečaku je ruka u zavoju, a otac ga vodi kod lokalnog osteopate, za koga se ispostavlja da je nekada u Čikagu lečio i masirao gangsterskog bosa Ala Kaponea. Osteopata oskudno prepričava fragmente priče o gangsterima, a četvorogodišnjak se upinje da shvati šta je posredi i gradi svoju sliku tog stranog sveta: „Gangsteri su nosili šešire, i vozili velike automobile. Gangsteri su imali kutije, za violine, u kojima su nosili instrumente nasilja.“ Otud i teško prevodiva dvosmislenost originalnog naziva Violent cases, odnosno nasilni slučajevi, ali i zvučno srodno kutije za violine.
Ka kraju, niže se sve više uznemirujućih događaja. Dečak je svedok nestanka osteopate, koga gangsterska prošlost ipak stiže sa godinama zakašnjenja. Nije mu sasvim jasno čemu prisustvuje, ali Gejman ne ostavlja mesta sumnji. Muškarci koji odvode osteopatu nose šešire. Voze veliki automobil. Osteopatu poslednji put vidimo dok ispija piće, sa plakatom Hičkokovog trilera Čovek koji je suviše znao (The man who knew too much, 1956) u pozadini.
Dejvid Mekin ide korak dalje njemu svojstvenim grafičkim pristupom. Njegova frenetična ekspresivnost u crtanju vešto je ukomponovana sa poigravanjem perspektivama i umetanjem štampanih materijala i fotografija. Koristio je ograničenu paletu boja zarad dočaravanja ostarelih ili nesigurnih sećanja. U istu svrhu koristio je osciliranje između realističnog i prenaglašenog stila. Shodno dečijoj perspektivi ljudski likovi se menjaju, dobijaju na volumenu i visini, deluju nekada zastrašujuće, a katkad i identifikovani sa asocijacijama deteta. Zato je otac naratora ogroman, poput džinova „čiji koraci odzvanjaju dok fi-faj-fo-famuju kroz kamene zamkove“ iz priča koje dečak čita. Osteopata pak nalikuje Ajnštajnu, ali kako se sećanja kristališu odjednom se likom pretače u glumca Džeroma Kovana. Ovaj autorski tandem vodi čitaoce kroz kaleidoskop impresija, flešbekova i detinjih narativnih digresija, koji neodoljivo podsećaju na prava sećanja kakva svako ima na detinjstvo.
Gejman je pre ovog grafičkog romana radio kao novinar i strip kritičar za britanske novine. Njegova prva priča, Featherquest, objavljena je u magazinu „Imedžin“ 1984. godine, prve kratke stripove objavljuje u magazinu „2000AD“. Do presudnog susreta sa Mekinom dolazi prilikom rada na nikada dovršenoj antologiji britanskog stripa. Gejman i Mekin se tom prilikom upoznaju sa Polom Gravetom, tada urednikom strip magazina „Iskejp“, koji im nudi da urade strip od pet strana. Njihova priča, međutim, narasta na više od 40 tabli, koje Gravetovim pokroviteljstvom lako pronalaze izdavača iako je i u to vreme cvetanja strip industrije bio rizik objaviti nežanrovski grafički roman dva nepoznata autora. Međutim, Instrumenti nasilja su bili instant hit, pa je ubrzo usledilo i američko izdanje u DC-ju.
Mekin i Gejman za DC stvaraju mini serijal Crna orhideja (kod nas objavljena u Darkwoodovoj biblioteci „Supernova“) – opet komercijalni uspeh – i više niko nije postavljao pitanja oko njihovog daljeg angažmana. Gejman osmišljava svoj najveći uspeh u svetu stripa, serijal Sendmen, hororičnu pripovest o personifikaciji sna, i ostalo je istorija. Mekin je autor svih naslovnica za serijal. Zajedno potpisuju i fantazmagorični igrani film Maska puna odraza (Mirror mask), košmarno i vizuelno impresivno delo inspirisano između ostalog Alisom u zemlji čuda, kao i još nekoliko grafičkih romana poput Od signala do šuma (Darkwood 2012). Ostalo je istorija.
A sve je počelo pre 30 godina u Londonu Instrumentima nasilja, kratkim nežanrovskim stripom o sećanjima i gangsterima, sa šeširima, u velikim automobilima.
