„Najvažnije… što možemo znati o čoveku jeste šta je to što uzima (zdravo) za gotovo, a najosnovnije i najznačajnije činjenice o jednom društvu jesu one koje se ne dovode u pitanje i koje se uzimaju kao zanavek rešene.“ Rečenica kojom Luis Rajt počinje predgovor čuvenom Majnhajnovom delu „Ideologija i utopija“ savršeno bi pristajala i da je bila namenjena knjizi Adriane Zaharijević.
Delo pred nama dobitnik je Nagrade „Anđelka Milić“ za najbolji naučni rad u oblasti društvenih nauka koji je objavljen u 2020. godini, a našlo se i u najužem izboru (najbolja tri dela) Nagrade „Nikola Milošević“, što već dovoljno govori u prilog njegovim kvalitetima, o tome da je reč o idejno jasnoj, sistematično vođenoj i dobro argumentovanoj studiji. Međutim, ovaj odvažni poduhvat tumačenja celokupnog rada jedne od najeminentnijih autorki današnjice – Džudit Batler, koji je prvi takav rad u regionu, više je od rečenog. Pored toga što se Adriana Zaharijević ovom temom bavi godinama, te u svojoj knjizi odgovara na sve ono što smo hteli da znamo o filozofiji Džudit Batler, a nismo imali gde ili koga da pitamo, Život tela nipošto nije prazan apstraktni prikaz, već krajnje angažovana i provokativna misao, pisana živim jezikom, koja čitaoce i čitateljke neće ostaviti ravnodušnim.
Džudit Batler je feministkinja koja se bavi pitanjem roda i nesumnjivo je da će knjiga već time izazvati interesovanje kod svih kojima je ta tema bliska. Ali pitanja koja Adriana Zaharijević u diskusiji sa Džudit Batler postavlja, uvući će, i to u veoma prisan odnos, i one čitaoce koji do sada nikakve veze nisu imali sa temama koje se obrađuju i pokreću. Tačnije, budete li sebi iskreno postavljali pitanja koja se javljaju na stranicama ove knjige, upustićete se u nimalo naivnu avanturu, tokom koje vam zasigurno neće biti dosadno.
Šta je stvarnost? Šta je naša stvarnost i kako se ona ispostavlja za nas? Ko je oblikuje? Kako činjenje (a i mišljenje) oblikuje stvarnost? Šta znači biti muškarac, šta znači biti žena, šta znači ma koja društvena uloga i kako nas ona određuje? Zašto su neki životi življiviji od drugih? To je tek nekoliko pitanja koja zatičemo na stranicama ove knjige. Razvijajući mrežu pojmova što ih postavlja i nudi Džudit Batler, a koje prepoznaje kao najvažnije za svoj narativ, Adriana Zaharijević razmatra vezu ontologije i politike, produbljuje pojmove performativnosti i prekarnosti, locira mesto tela u odnosima moći i analizira moć delovanja, objašnjava šta je to življiv život (nasuprot životu koji jedva da je vredan življenja), te se usredsređuje na pojam nenasilja. Na taj način Adriana Zaharijević razvija savremenu kritiku brojnih politika i pravaca mišljenja koji, premda tako ne izgledaju, počivaju na postavkama i stavovima koji se „ne dovode u pitanje“. Istovremeno, autorka vrlo uspešno brani Džudit Batler od brojnih kritika koje su se s godinama gomilale, počev od primedbe da su njeni tekstovi nerazumljivi, do toga da apstrahovanjem problema, odnosno suvišnim „filozofiranjem“, tupi delatnu oštricu aktivizma i mogućnosti jasnog političkog delanja. Odgovori koji nam delo Adriane Zaharijević nudi krajnje su upečatljivi, ali važno je naglasiti da navedene kritike mahom dolaze iz same liberalne feminističke struje i, stoga, upravo se u reakcijama na tu vrstu zamerki ogleda hvale vredna smelost naše autorke: knjiga Život tela ne pokušava da se prikloni ma kojoj struji mišljenja, niti unapred pretenduje na „izabranu publiku“. Takav gest od velike je važnosti i sa spisateljske i sa naučne strane, i treba ga ceniti jer on predstavlja odbranu filozofije od nefilozofskih natruha i, istovremeno, borbu protiv svake lenjosti mišljenja.
Jedan od karakterističnih motiva mogao bi se sažeti na sledeći način. Mi se konstituišemo kroz društvenost, naša tela jesu uvek u nekim odnosima moći, koji ih oblikuju, ali to ne znači da te odnose moći treba da prihvatimo takve kakvi oni jesu, pa da se unutar njih borimo za poziciju. Ministarku na njen sopstveni zahtev možemo nazivati ministrom, ali time se problem ne rešava, već se samo produbljuje. Potrebno je biti svestan drugačijih mogućnosti da bi za njih uopšte mogao da se izboriš, a to znači da moramo početi od sopstvenog razumevanja stvarnosti – mi nismo izvan problema, već smo duboko u njemu i govorimo iz njega. Ukoliko se problemi svedu na administraciju i zakone ili zahteve za pozicijama moći, ostajemo slepi u pokušaju da prepoznamo njihovu strukturnu uslovljenost.
Spajajući teoriju sa problemima s kojima se susrećemo u svakodnevnom životu i delovanju, knjiga Adriane Zahrijević gotovo nas emancipatorski vodi ka neprekidnom osveštavanju problema, istovremeno utemeljujući put jednom kritičkom i konstruktivnom društvenom angažovanju.
