Ignorišući napor da se Beogradu predloži jedan novi arhitektonski model, redak u našoj praksi, dr Miloš Bobić u tekstu "Pirat na Slaviji" ("Vreme" br. 707) svodi arhitektonsku kritiku na kolokvijalnost, onakvu kakva kod nas inače postoji i zbog koje je uveliko i onemogućen normalan razvoj naše arhitektonske prakse, kažu autori rešenja nagrađenog na konkursu za Spomenik modernoj Srbiji koji će biti postavljen na beogradskoj Slaviji
U prošlom broju „Vremena“ objavljen je tekst dr Miloša Bobića „Pirat na Slaviji“ u kome, na našu žalost, Bobić uspeva da u potpunosti promaši temu i svoje kritičarsko iskustvo upotrebi na površan način. On se ne bavi kritikom prvonagrađenog projekta za Spomenik modernoj Srbiji sa stanovišta njegovog koncepta, izvodljivosti, odnosa ka okruženju i specifikumu mesta, niti razmatra prostorne i simboličke potencijale predložene teme. Celina njegove teze o pirateriji zasniva se na subjektivnoj proceni da nešto „veoma liči“ na nešto drugo.
Problem sa Bobićevim tekstom nalazi se u činjenici da on tumačenje jedne arhitektonske ideje posmatra sa pukog formalnog stanovišta baveći se oblikom, veličinom i širinom jedne arhitektonske strukture, za koju su ovi parametri od sekundarnog značaja. Pokušavajući da celinu jednog koncepta tumači samo na ovaj način, Bobić pokazuje da ne poznaje niti objekat Tojoa Itoa niti konkursni materijal izložen u Konaku kneginje Ljubice.
Prema oceni žirija, idejno rešenje koje je osvojilo prvu nagradu na konkursu za Spomenik modernoj Srbiji nije pobedilo zbog svoje forme, visine i širine objekta, već zbog činjenice da na specifičan način pristupa konceptu spomenika: „Radi se, zapravo, o nivou razmišljanja koje podrazumeva interaktivnost kao neophodnu komponentu shvatanja funkcije ovog spomenika u tkivu Slavije, što ga neosporno kvalifikuje za ulogu novog gradskog sadržaja.“ Autorski tim je pokušao da formira spomenik, „dajući prednost događaju i odnosu prema promenljivosti gradskog života“, u konceptu kojim se odustaje od konvencionalnih skulptorskih formi namenjenih pukom posmatranju.
Okosnica koncepta je ideja da se u središte objekta – spomenika – ugradi tekst ispisan na vertikalnom prostornom „svitku“ visine 60 metara, tako da je osnovna tema ove arhitekture njena unutrašnjost u kojoj se ponuđeni sadržaj posmatra pretopljen sa prizorom grada, i neposrednog okruženja u koje je objekat ugrađen. Odabrani tekst predstavlja dokument od konstitutivnog značaja za srpsku modernost. Predlog autora je „Himna slobodi“ Bože Grujovića citirana iz memoara prote Mateje Nenadovića, kao što je predložena i muzejska funkcija objekta sa postavkom koja bi bila tema detaljnijih razrađivanja. Sve ovo znači da je Spomenik modernoj Srbiji zamišljen kao mesto u kome je kontakt sa sadržajem direktan.
Spoljašnja cilindrična opna, čija je visina određena prema visini hotela Slavija, struktura zid zavese oblikovana prema prirodi kružnog toka kretanja, i tako dalje, elementi su koji odgovaraju na urbanu morfologiju mesta, na kontekst. Pored odnosa sa okruženjem, predložena forma odgovara i na pitanja Modernizma. Zato su Bobićeve optužbe o kopiranju objekta Tojoa Itoa bespredmetne. Itoov objekat visine 20 metara koncipiran je kao svetlosna instalacija koja reaguje na okolne zvuke i strujanje vazduha iz ventilacionog kanala oko kojeg je obavijena. Ona se percipira isključivo spolja, kao instalacija u gradskom prostoru, i u nju se ne ulazi. Bobić je mogao da navede i mnogo adekvatnije primere kao analogije sa spoljašnjom formom predloženog spomenika. Ovako, on žiri smatra neinformisanim, a značaj Itoovog rada obesmišljava i svodi ga na puku formu. Takođe, kada bi se arhitektonska dela poredila na takav način, onda bi se „piratima“ mogli smatrati i Pei i Fuller, na primer.
Ignorišući napor da se Beogradu predloži jedan nov arhitektonski model, redak u našoj praksi, on svodi arhitektonsku kritiku na kolokvijalnost, onakvu kakva kod nas inače postoji i zbog koje je uveliko i onemogućen normalan razvoj naše arhitektonske prakse. Jer, najveća srpska utopija nalazi se, zapravo, u ideji da smo nesposobno društvo koje mogu da spasu samo intelektualci čiji bi prosvećeni apsolutizam umeo da od Srbije napravi potpuno novu zemlju znanja i kulture.
Bobić u svom tekstu polazi od premise (ili sanja premisu?) da smo kao društvo nesposobni za stvaralaštvo, da smo svi pojedinačno lišeni svesti o etičkim normama i da smo nacionalprovincijalci koji umeju samo da kopiraju bez razumevanja.
Autorski tim prvonagrađenog konkursnog rada
za Spomenik modernoj Srbiji
Privatni kulturni centar "Akvarijus "je jedina kulturna ustanova koja u Severnoj Kosovskoj Mitrovici funkcioniše bez prekida već deset godina. Tu Mitrovčani mogu da pogledaju izložbe ili film, odslušaju koncert, debatuju, piju kafu, čitaju, kupe ili udome knjigu. Sve to staje u sto kvadrata
Čukarički likovni salon koji organizuje Galerija 73 doveden je u pitanje zato što je cik-cak linija koja na crtežu Jovana Rakidžića predstavlja nadstrešnicu novosadske železničke stanice, protumačena kao ideološka poruka
Nema umetničke nagrade ali zato ima one za izuzetne zasluge, ne znaju ga ni u Srbiji ni u Pragu gde živi, njegov rad nema vrednosti relevantne u međunarodnom kontekstu – kaže stručna javnost o Predragu Đakoviću
Država nije iskoristila pravo preče kupovine, pa je Palata Albanija nedavno prodata privatniku. U skorije vreme, isto se desilo i Geneks kuli i Staroj šećerani
U peticiji kojom se traži ukidanje odluke da predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji bude Predrag Đaković za koga ovdašnja javnost ne zna, piše da je Komisija zloupotrebila svoju nadležnost
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
