Spontano samosagorevanje

Relativno kratkotrajni američki sastav Nirvana danas spada među najsvetije tajne rokenrola. Deset godina posle rastanka, objavljivanje boks seta With the Lights Out od tri diska plus DVD snimaka uživo, dobra je prilika za podsećanje koliko je ta tajna ostala vredna čuvanja.

Novo, cinično preslušavanje njihova tri regularna studijska albuma dalo bi nam sledeću sliku: Bleach (1989) – par zadivljujućih iskrica, ali uglavnom naporno dozlaboga; Nevermind (1991) – obrazac moderne tvrde gitarske pop ploče, ali ako samo slušate ploču, ostaje nejasno oko čega se svojevremeno stvorilo onakvo uzbuđenje; In Utero (1993) – uglavnom na nivou prethodnika, ali namerno zakomplikovano i otežano za potrošnju, bez vidljive potrebe. Naravno, tu je i akustični uživo album iz serije Unplugged (1994), kao legitimni izbor najvećih hitova, zaključno zaokruženje na kome se najjasnije nazire čemu je autor grupe Kurt Kobejn težio, pre nego što je sebi prekratio život.

Tu negde počinje i tajna koju je sa sobom nosila Nirvana, jer u njenom okviru zatičemo pevača, gitaristu i tekstopisca koji pokušava da nekako izrazi muku, i kao autor u rokenrol konačno unosi tematiku egzistencijalističke mučnine; mučninu kao neotklonjivu posledicu lažiranja stvarnosti, ukratko – esenciju gubitništva i ukletosti od Morisona naovamo, korak dalje od Jan Kertisove sveprožimajuće strepnje. Uz sve to, Kobejn je i ozbiljno mislio.

Verovatno bi sam Kurt Kobejn smatrao da njegova sudbina nije ništa manje važna ili nevažna od sudbine onih koji su slušali njegovu muziku, pa ipak se oko njegovog samoubistva stvorio poslednji nesumnjivi veliki mit rokenrola. Živeći na prelasku u svet digitalnih zamki, Kobejn se kao čovek starog kova našao uhvaćen nekim starim obzirima i skrupulama, neprimerenim novom trenutku. Jedan od glavnih obzira koje je Kobejn negovao bio je onaj prema svojim slušaocima.

Naime, kao i većina umetnika pre njega, ali ne i posle njega, Kobejn je visoko vrednovao čin stvaranja i smatrao da je odgovornost koju nosi za ono što je stvorio, ultimativne prirode i veća od njega samog. Zato je sa onolikom pažnjom i trudom, iz stomaka cedio reči svojih pesama, i zato je toliko polagao na studioznu produkciju svoje muzike; iza lika porodičnog otpadnika i pankera iz malog grada, ležala je uporna priroda koja je na stvaranje gledala kao jedinu vrednu stvar na ovom svetu i – verovatno – jedini iskren i čist put komunikacije sa okolinom.

Kobejn se borio tokom sve tri godine svoje globalne slave da taj jedini oblik čiste komunikacije sa ljudima i očuva neuprljanim. Grč da svima dokaže kako ne prodaje svoju umetnost, i da ne stvara da bi prodao, vodio ga je u najekstremnija stanja, ali za njegova života nije uništio njegov talenat. Štaviše, da ga nije odnela postrehabilitaciona epizoda, verovatno bi obećanim mekšim i akustičnijim sledećim albumom Nirvane zapisao svoj doprinos rokenrol čitanju američkog folka i tako postao još jedan od niza najvećih koji su dodali svoju reč u toj rečenici koja traje najmanje dva veka…

Kobejnovo samoubistvo definisalo je suicidalni kontekst savremene umetnosti – pošto se već sve pravi da bi se prodalo, da li i onaj koji stvara umetnički doživljaj to radi da bi ga prodao, i da li uopšte sme da ima drugačiji stav? Kao čovek starijeg pogleda na svet i pomalo disfunkcionalan pojedinac, Kobejn je dao svoj odgovor nasuprot toku istorijskih događaja. Danas znamo da se skoro ništa u popularnoj umetnosti i popularnom životu ne proizvodi sebe radi, nego tržišta radi, svi smo to prihvatili i ne očekujemo ništa drugačije. Drugačijeg više skoro i da nema, a nekad ga je – gle čuda! – i te kako bilo.

Tako će „Kobejnova dilema“ ostati zapisana u istoriji pop kulture kao arhaizam, čija osnova deset godina kasnije više nikom nije jasna – dramski naboj se izgubio, danas nam je samo neprijatno što se mlad čovek ubio. Uprkos naporu da pre svega sebi pokaže put kojim treba ići, Kobejnov primer je danas uglavnom shvaćen od prostodušnog sveta kao primer kako ne treba, a ne kako treba.

Srećom, svaka iskrena ljudska drama nosi u sebi zrno univerzalnosti, pa će nam uprkos lošim okolnostima u kojima živimo i u kojima ćemo tek živeti, zauvek biti jasno da je Kobejn patio i proživljavao bol dok je išao takozvanim stazama slave. A odgovor na pitanje – zašto?, večno će mučiti maštu licemera.

Za njih će ovo ostati tajna, ali nas to ne treba da bude briga. Uostalom, kakva korist od otkrivanja tajni onima koji ne znaju da ih prenesu dalje?