Splavovi, uzvodno!

Letos objavljen u Sloveniji i Hrvatskoj, novi Severinin album Zdravo Marijo (Dallas) zvanično i naveliko stigao je i na tržište Srbije, potvrđujući gđicu Vučković kao jednu od šačice najvećih zvezda u rasponu bivše SFRJ. Ništa iznenađujuće, osim da taj CD vrvi političkim nekorektnostima, pucanjem i tamburanjem, rodnim i polnim (a bogami i umetničkim i verskim) provokacijama, izvornim dertom i turbo-folkom. Seljački, a odličan. Hrvatski elektronski mediji ne mogu odoleti da ne emituju ono što je i Ceca lako mogla otpevati; Srbija će se rojiti po Severininim koncertima. Najzad. A to neće biti nikakvo estradno pomirenje, nego žestoka konkurencija.

Opštepoželjna fina cica Severina napravila je nešto za šofere, kami(j)ona–gosti(j)ona… hormona do plafona, kao u početnoj Gas Gas? Kafansko, s (pre)otimanjem svatova i šamarima?! Postaje jasnije kada znate da je od deset pesama sedam i po komponovao Goran Bregović, a devet tekstova sročio trio Marina Tucaković – ex-novinarka Ljiljana Jorgovanović – aranžer/producent Bregović. Bregovićevo i dalje makazarsko sastavljanje pesama obično daje bolje rezultate kad radi za druge pevačice nego kad radi za sebe, a na Zdravo Marijo taj krpež – bez podređivanja krutim obrascima hita – ima neke od svojih vrhunaca. Tipičan turbo-folk zvučno je duhovito presvučen tamburaškim orkestrima obodnog panonskog tipa i puhaćim ansamblima, te gradskim glazbama iz Istre, Dalmacije, Slavonije (npr. Trenkovi panduri iz Požege) i češke manjine. Potonji limeni orkestri još imaju (umetničke) voditelje, predsednike (upravnih odbora) i kapelnike, a snimani su u svojim tradicionalnim ambijentima – restoracijama, domovima kulture, obrtničkim domovima i sl. Toliko o izvornosti, za (small) World Music.

OD ROZE KA LILA: Uz manja pojednostavljivanja/ukalupljivanja, niz ovih numera živeće svoj kafansko-splavarski vek, zahvaljujući i prošaranosti briljantnim stihovima. Nije to samo zbog startne linije u pesmi Pucajte u tamburaše preuzete iz Pogledaj me, nevernice, ili radi duhovitih stihova (na račun unca-unca režisera?) „Onda u panici/letim na venčanici/u mom snu se ovo često viđa“ u pesmi Muškarcu samo treba kurva, nego i zato što potonja počinje: „Ljubiš dva bisera/ispod mog brushaltera“. A brushalter je teška, uglasta strana reč dozlaboga nezgodna za rimovanje pa se u domaćoj/ex-YU popularnoj muzici na to usudio samo Bora Đorđević (poetično, malter/brushalter), i to još ‘81. u Volim, volim žene.

Neke od suptilnijih tekstualnih subverzija tiču se večite žensko-muške dvojnosti – „Žena bi ti možda i oprostila/moja muška strana kaže/nikada“ (Pucajte u temburaše); „Ja imam devet prstiju/koji na sve pristaju/i ovaj srednji/on kaže ne“ (Šta to ona ima što ja nemam); preduzimljivo-vragolasta Da nisi možda gej? A neki stihovi su jednostavno krasni: „Ššš…/pijan mi je dekolte/’ajde brže ostari/da te više niko ne voli/ni žene/osim mene“ (Gade). Arhetip ljubavnog neverstva, izvor nekih od najjačih pop pesama, ovde izranja obradom novog srbijanskog klasika Haljinica boje lila glumca/scenariste/muzičara Nikole Kolje Pejakovića. Ovu kultnu pesmicu prva je početkom devedesetih za tada prodornu produkciju ZaM, u studiju još nepoznatog Željka Joksimovića u Valjevu, snimila ubrzo zaboravljena Milka Relić Lola. Samostalno-splavarski Blek panters u svojoj verziji pripisali/prepisali su je Šabanu Bajramoviću, Joksimović je zbrku povećao nekim sličnim radovima, a veoma zanimljiv lik Pejaković kao kafanjeros izveo je 2000. u filmu Darka Bajića Rat uživo. Više nego dovoljno da zaživi u narodu, (pri)gradskom naročito, a sada je na Severininom albumu nekim čudom potpisan pravi autor (a ne Bregović).

No vrhunac celog ostvarenja dolazi pred kraj, gde Tridesete teku neobičnom melodijom kantautorke Sezen Aksu (Aksu), jedne od temeljnih ličnosti turskog popa, s kojom je Bregović ‘97. sarađivao na albumu Dugun ve Cenaze (Venčanje i sahrana). Trijumf ženskog principa (izborom partnera) je potpun, potvrđujući da se Seve uprkos površnim/očitim aspektima seksepila zapravo obraća ženskoj, a ne muškoj publici – devojkama udajnih/porodičnih ambicija, mladim ženama u najboljim godinama koje međutim nisu beskonačne, i od roze polako postaju lila. Posle toga, završna/naslovna numera udara problematičnim sloganom: „Rakija se leči vinom/marihuana kokainom/sve ostalo… Severinom“, i pod Zdravo Marijo svakako je još jedna provokacija. Turbo catolico, koji su ‘95. imenovali i napali istrijanski KUD Idijoti i Gori uši Winnetou mora biti uvređen prividno promiskuitetnim: „Molite se cure/molite se/molim se i ja/aleluja/daj nam Bože više muškaraca/nego godina/aleluja“.

MOSTOVI RAZUMEVANJA: U Hrvatskoj, čistunci su već reagovali i zbog omota i cele CD-knjižice (po ideji/konceptu Fabrike iz Sarajeva), koji Sevku mahom u venčanici ili bar u belom šetaju i smeštaju kroz slike najpoznatijih hrvatskih naivaca (Rabuzina, 3 Generalića itd.). Elektronski mediji su podeljeni oko toga koje je od ovih numera podobno emitovati, a verovatno se tumbaju i play-liste po lokalima svih vrsta gde su godinama carevale Seke, Indire i slične cajke.

Dovoljno za razmerno kratak CD? U Srbiji su Severinina izdanja ranije licencirana i prepakivana kroz City Records, ogranak RTV Pinka. Ovog puta Dallas za distributivnog partnera ima državni PGP RTS. Veče pre ubistva Zorana Đinđića, Seve je prvi put zvanično nastupila u Srbiji, na nekoj dodeli roze-nagrada, i sve je ukazivalo da će se njena karijera u ovoj državi kanalisati kroz grandparadno bezvezarenje. Srećom ili pukim sticajem okolnosti, krajem leta 2008. počela je s velikim koncertima ovde – najpre na prigodnoj svečanosti u Novom Bečeju. Prošle nedelje na promociji u beogradskom pristanišnom klubu Magacin, broj prisutnih i dužina nastupa odgovarali su zapravo manjem koncertu. Najbolji hrvatski tamburaši (bivši Zlatni dukati) koji je prate na više od pola snimaka na albumu Zdravo Marijo, najpre su zagrejali ceo tabloidski Beograd kao da je veče Zvonka Bogdana, a onda je neopterećena Severina valjda i poslednjim nevernim tomama pokazala kako to da je sve postigla i bez ratnih zločinaca i bez silikona. Rođena zabavljačica, punokrvna scenska osoba i (neretko na sopstveni račun) duhovita žena, posle novih tačaka izvela je svoj uvek efektan prateći bend i zaređala starije hitove, na opšte oduševljenje. Ne pozira kao Ceca niti robuje složenim koreografijama, igra/pleše kao svaka odlična riba koja to voli; barata glasom sigurna u svoja ograničenja, šarmira bez ostatka, ne osvrće se ni na porno-aferu (gde ste… sve… od Moni Kovačić do Suzane Mančić?). I dejstvuje na onaj sloj sada već doraslih sponzoruša, kojima se zaozbiljno ne obraća niko, ni političari ni građansko društvo (osim možda NVO Žene u crnom donjem vešu).

Malo li je, u današnjoj situaciji, na ovim prostorima? Dodajte tome ozbiljne pozorišne i komične TV-uloge, briljantne filmske epizode (u DUHovima SaRAJEva: „Splićanka, znaš ono… otac vojno lice, Srbin…“ – „A, majka Hrvatica?“ – (sa smehom) „Ma jok, isto Srpkinja!“), Eurosong-saradnju s Let 3, rodbinu u Beogradu da i ne pominjemo.

Uz reku Savu, najjača spona Hrvatske i Srbije.