Spektakl o kojem će se pričati

U bioskope je stigla trosatna holivudska adaptacija Homerovog epa, po scenariju i u režiji Kristofera Nolana, jednog od najcenjenijih i najuticajnijih filmskih autora današnjice. Preneti Odiseju na veliko platno oduvek je bio ogroman zalogaj, Nolanov pokušaj nije prvi. Reč je o jednom od temelja svetske književnosti, delu koje je vekovima nadahnjivalo pisce, slikare, kompozitore i filmske stvaraoce. Očekivanja su zato bila ogromna, a pitanje je glasilo: može li Nolan da opravda reputaciju reditelja koji od svakog svog filma pravi događaj?

foto: promo

Nesporno je da je odgovor u velikoj meri potvrdan. Odiseja je produkcija najvišeg ranga. Sve funkcioniše gotovo besprekorno: od fotografije i scenografije, preko kostima i specijalnih efekata, do muzike i montaže. Reč je o spektaklu kakav se danas retko viđa, ostvarenju koje u potpunosti opravdava postojanje velikog bioskopskog platna i IMAX formata. Kao i u slučaju Openhajmera, Nolan je i ovde okupio proverenu autorsku ekipu, oslanjajući se na saradnike koji su svojim radom oblikovali prepoznatljiv vizuelni i zvučni identitet njegovih prethodnih filmova. Za fotografiju je ponovo bio zadužen Holanđanin Hojte van Hojtema, dobitnik Oskara za Openhajmera, čije su upečatljive vizuelne kompozicije obeležile i Međuzvezdani, Denkerk i Tenet. Muziku je komponovao Ludvig Geranson, višestruki oskarovac koji je nakon Hansa Cimera postao Nolanov najbliži muzički saradnik, dok je za montažu bila zadužena Dženifer Lejm, takođe oskarovka za Openhajmera, koja sa ovim rediteljem sarađuje još od Teneta. Kada se tome dodaju raskošna scenografija i kostimografija, jasno je da je iza kamere radio tim kakav danas može da okupi samo nekoliko reditelja na svetu.

Nolan je u mnogim aspektima ostao veran izvorniku, ali se nije plašio da interveniše tamo gde je smatrao da je to neophodno za filmsko pripovedanje. Neka njegova rešenja su izvrsna, neka manje uspešna, ali nijedno ne deluje kao puka provokacija ili samovolja. Ovo jeste Homerova priča, ali je pre svega Nolanova interpretacija. Homer je ispisao mit koji je vekovima oblikovao zapadni pogled na svet. Nolanova Odiseja nije puka ilustracija lektire, već autorsko čitanje teksta starog gotovo tri hiljade godina. Kao što bi, uostalom, i trebalo da bude.

Osnovna radnja ostaje ista: Odisej se, posle pada Troje, deset godina vraća na Itaku, suočavajući se sa kiklopom Polifemom, Kirkom, sirenama, Scilom i Haribdom, Kalipso i brojnim drugim iskušenjima. Najveća promena tiče se same strukture. Umesto Homerovog pripovedanja na dvoru Feačana, priča je razbijena u više vremenskih tokova koji se postepeno spajaju u celinu. Penelopa i Telemah više nisu samo oni koji čekaju Odisejev povratak, već ravnopravni protagonisti sopstvenih priča. Pojedini sporedni likovi dobijaju znatno veću težinu, pojedine epizode drugačiji raspored ili naglasak. Nijedna od tih intervencija nije tu radi pukog iznenađenja; uglavnom proizlaze iz potrebe da se usmena epika pretoči u savremeni filmski jezik.

Vizuelno, film je raskošan spektakl. Malo je reditelja koji danas umeju da organizuju ovako složene akcione sekvence, da prirodne pejzaže spoje sa digitalnim efektima tako da rezultat izgleda ubedljivo i monumentalno, a da pritom ne izgube osećaj za ljudsku dramu. Nolan još jednom potvrđuje da je jedan od retkih autora koji i dalje razmišljaju u kategorijama velikog bioskopskog filma.

E, sad… Da li je ovog gledaoca Odiseja oduševila? Ne baš. Verovatno zbog svesti da je ovo samo još jedna adaptacija jednog od najvažnijih književnih dela svih vremena. Homerova Odiseja ostaje nedodirljiv original, a svaka filmska verzija može biti tek novo čitanje tog teksta. Nolanovo čitanje je inteligentno, ambiciozno i urađeno sa iskrenim poštovanjem izvornika, ali završnica i pojedine autorske odluke udaljavaju ga od homerovske poetike više nego što bi valjalo. Ipak, takav se izbor može prihvatiti, jer ovo je Nolanov film i on “povlači konce”.

Kritičari su gotovo jednoglasni da je Met Dejmon najveći glumački adut filma. Njegov Odisej istovremeno odiše snagom, lukavošću i dubokim umorom čoveka koji se posle dve decenije ratovanja i lutanja bori da pronađe put kući, pa mnogi ovu ulogu smatraju njegovim najboljim ostvarenjem u poslednjih nekoliko godina. Ipak, teško je oteti se utisku da bi ovoj ulozi bolje pristajao glumac sirovije energije i snažnijeg animalnog prisustva, poput Toma Hardija (mada, zaninmljivo, u filmu upečatljivu epizodu dobija Logan Maršal Grin, glumac koji fizički veoma podseća na Hardija). En Hatavej donosi dostojanstvenu i inteligentnu Penelopu, Tom Holand veoma uverljivo prikazuje Telemahovo sazrevanje, dok je Robert Patinson negativac koga nije lako zaboraviti. Ipak, izdvaja se Samanta Morton u ulozi Kirke. Njena interpretacija istovremeno je zavodljiva, zastrašujuća i duboko tragična, i deo filma na njenom ostrvu ujedno je, do završnice, ono što pruža najviše zadovoljstva. Lupita Njongo, zapravo, tumači dve uloge: Lepu Jelenu i njenu sestru Klitemnestru – obe uloge su male i ne preterano zanimljive. Pejdž kao Sinon dobija više prostora i njegov lik je zaokružen iako epizodni, te više ukras na narativu nego bitan faktor priče.

S tim u vezi… Odiseja je mesecima pre premijere bila predmet rasprava koje sa samim filmom imaju vrlo malo veze. Najviše se govorilo o izboru glumaca, pa postoji realna opasnost da ta polemika potpuno zaseni ono što se zaista nalazi na platnu. Potpisniku ovih redova nije smetalo što Jelenu igra Lupita Njongo, niti što jednog od grčkih ratnika tumači transrodni Eliot Pejdž. Glumci postoje da bi glumili. Ako su uverljivi u ulozi – ispunili su zadatak. Sve ostalo je sporedno. Na kraju krajeva, govorimo o svetu u kojem postoje kiklopi, sirene, čarobnice, podzemno carstvo mrtvih i ljudi koji se pretvaraju u životinje. U takvom univerzumu insistirati na doslovnoj etničkoj ili biološkoj autentičnosti deluje pomalo apsurdno, tim pre što svi junaci, bez izuzetka, govore savršen engleski. Ako vam to ne remeti doživljaj, teško je objasniti zašto bi vam nešto drugo predstavljalo nepremostiv problem.

Naravno, svako ima pravo da film preskoči iz bilo kog razloga. Ali bilo bi šteta da se razgovor o jednom ovako ambicioznom i ozbiljno urađenom ostvarenju svede isključivo na izbor epizodnih glumaca, umesto na scenario, režiju, glumu, fotografiju ili muziku. Odiseja je, namerno ili slučajno, postala svojevrsni lakmus našeg vremena. Reakcije više govore o publici nego o samom filmu. Kao i obično, najglasniji su oni koji Homera nikada nisu pročitali, a Nolanov film nemaju nameru da pogledaju. To ih, naravno, ne sprečava da o njemu imaju čvrsto formirano mišljenje.

Homer je preživeo gotovo tri milenijuma i preživeće i ovu ekranizaciju, kao i mitovi na kojima je antički pesnik zasnovao svoja dela i koje je i sam prilagodio svom umetničkom senzibilitetu. Nolan je snimio film koji svakako nije bez mana, ali jeste – kada se sve sabere i oduzme – hrabar i vizuelno fascinantan i, pre svega, a to je i ključno – izrazito antiratni film koji, sasvim prikladno, zapravo više govori o današnjici nego o prošlosti. Kao i sva vanvremena dela, Odiseja pripada svima, bez obzira na boju kože ili seksualnu orijentaciju, pa se Nolanov odabir glumaca može čitati i u tom ključu – svi smo u istom loncu i sve nas čeka ista sudbina. Ugušite mržnju u sebi, jer svaki prosjak na koga ste digli kamen može biti prerušeni bog. Voleli ga ili ne, o ovom će se filmu govoriti godinama. A to je, u eri blokbastera koji nestanu iz kolektivnog sećanja čim napuste bioskope, možda najveći kompliment koji jedan film može da dobije.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!