Sokrat kenselovan

Predstava Ućutkivanje Sokrata je nastala na osnovu komada Cancelling Socrates britanskog pisca Hauarda Brentona, koji je premijerno izveden u Londonu 2022. godine. Koristeći pomodan izraz “kenselovanje” za suđenje i ubistvo Sokrata, autor nam ukazuje na sličnost između našeg doba i doba vladavine oligarha nakon poraza Atine u peloponeskim ratovima. Hauard Brenton pronalazi sličnost u krizi demokratije i u usponu korumpiranih, licemernih i neobrazovanih individua. Političari i sudije koji bi trebalo da se bave očuvanjem suštine demokratije bave se formom, a javnost traži brza i laka rešenja za komplikovane probleme.

Komad je napisan tako da rekreira način na koji Sokrat, u Platonovim spisima, vodi dijalog sa svojim savremenicima. Sokrat sprovodi majeutiku nad svojim sagovornicima – nove ideje rađaju se kroz seriju pitanja i odgovora, koji vode do novih pitanja. Taj postupak dovodi Sokratovog sagovornika do toga da mora da preispita svoje polazište. Brentonova drama, zbog želje autora da rekreira Sokratov način vođenja dijaloga, liči na francuske konverzacione drame (npr. Trojanskog rata neće biti), ali je nama bliža od navedenog Žiraduovog komada jer govori o onome što je za nas danas važno – slobodu mišljenja guše uzurpatori upokojenih demokratskih institucija. Stoga je prevod naslova komada Ućutkivanje Sokrata možda manje “seksi”, ali preciznije definiše suštinu komada (prevodilac sa engleskog je Đorđe Krivokapić).

Sudbina Sokrata iz Platonovih dijaloga je polazište za pisanje savremenog, problemskog komada. To se najočiglednije vidi na primeru ostalih likova. Likovi Sokratove supruge Ksantipe i hetere Aspazije su predstavnice dvaju identiteta savremene žene. Ksantipa tvrdi da je smisao života žene u porodici, a Aspazija se zalaže za izlazak žene iz porodičnog kruga i društveni angažman. Autor se ne bavi pitanjem šta bi žena mogla biti osim žena-majka-domaćica ili borkinja u političkoj areni. Ksantipa i Aspazija su dve funkcije žene u savremenom svetu kojim dominiraju plitkoumni, koristoljubivi i nemoralni tipovi bez trunke skrupula. Sve te različite tipove autor smatra sličnim jer žele isto i zato predlaže da lik atinskog građanina koji je navodno zabrinut za sudbinu Sokrata i lik dželata igra isti glumac.

Reditelj i scenograf Nebojša Bradić je komad smestio u stilizovan scenski prostor koji se sastoji od stepenica koje simbolično predstavljaju sud, teatar i tamnicu, ali i uspinjanje ka znanju Sokrata i pad u neznanje njegovih sugrađana. Vizuelno jednostavna, a značenjima bogata scenografija dobro odražava duh komada u kome se sukob odvija pre svega na planu ideja. Kostimi glumaca (Marija Vukosavljević Medenica) su savremeni komentar antičkih kostima i potpuno su u duhu komada i predstave.

Kada govorimo o pristupu likovima i samoj radnji komada, reditelj Nebojša Bradić je bio veoma obziran prema tekstu, što i jeste njegova rediteljska karakteristika. No, u izboru glumaca je odstupio od Brentonove ideje da Sokrat ima sedamdeset godina. Istorijski Sokrat je u trenutku smrti zaista imao sedamdesetak godina. No, Brentonov Sokrat je dramski lik koji je vitalan, smiren i duhovno snažan i ništa u tom liku ne ukazuje da je Sokrat starac. Zato je na mestu rediteljeva odluka da ulogu Sokrata da glumcu u punoj snazi, koji će svojim mirom moći da parira nervozi koju moraju da iskažu glumci što igraju ostale uloge. Bojan Dimitrijević igra Sokrata kao bosonogog, bradatog, hristolikog, smirenog mudraca. On zadržava mir i usredsređenost dok njegovi sagovornici besne jer im postavlja pitanja na koja nemaju odgovor ili se pak ljute na njega jer ne želi da se spase trulim kompromisom ili bekstvom iz zatvora. Njegov mir proizilazi iz toga što on ne želi da provocira sagovornika, već je usredsređen na želju da zna – pitanja koja postavlja drugima služe tome da njemu samom razjasne dilemu. Njegova unutrašnja drama, koja proizilazi iz ultimativne odluke da traga za istinom, jača je od spoljnih pritisaka i zato on radije bira smrt nego laž.

Jugoslav Krajnov igra atinskog građanina i dželata. Krajnov atinskog građanina igra kao čoveka široke geste i elegantnog držanja. Takve tipove smo viđali na televiziji, istina u skupim odelima, ne u hitonu. U načinu na koji igra dželata možemo da prepoznamo sirovine koje smatraju da je legitimno činiti zlo ako je to u njihovu korist. Izrazom lica i tonom govorenja Krajnov pokazuje uobraženost, bezobrazluk i prostačku pokvarenost čoveka koji opravdava ono što se ne može opravdati. Građanin i Dželat su dva lica savremenog političara koji guši slobodu zarad lične koristi i to nam je Krajnov jako dobro pokazao.

foto: promo

Za razliku od Krajnova, koji igra tipične odlike jednog društvenog karaktera, glumice Sanja Ristić Krajnov, koja igra Sokratovu suprugu i Jelena Stupljanin, koja igra Aspaziju, nastojale su da svojim likovima daju ličniju notu iako su u komadu i ovi likovi tipski predstavnici dvaju suprotstavljenih stanovišta. Obe glumice su postigle da publika razume njihova stanovišta i njihove probleme. Razumeli smo zašto je nepravedno da supruga ostane sama da odgaja decu i vodi domaćinstvo dok njen muž bije velike bitke. Njena životna bitka nije mala, ali ona za svoj napor ne dobija nikakvo priznanje i čak je smatraju manje vrednom. Tako lik Sokratove supruge postaje neka vrsta antičke borkinje za prava savremenih domaćica. Jelena Stupljanin je uverljivo igrala odlučnu i rešenu Aspaziju. S jedne strane je uzbudljivo gledati kako se ona odlučno bori za Sokrata, a sa druge strane, neuspeh njene i Sokratove borbe deluje opominjuće – možete biti najmudriji čovek ili najhrabrija žena, ali ako nemate novca i političku moć (što je često jedno te isto), nemate nikakvu šansu pred korumpiranim sudom. Ni reditelj ni glumice nisu insistirali na ličnom sukobu supruge Ksantipe i ljubavnice Aspazije. Da su Aspazija i Ksantipa pravljene kao karakteri, čitav njihov sukob bi dramu nužno odvukao ka farsi zbog bračne prevare, a to nikako nije bila ideja pisca, a ni reditelja.

Kvalitetu predstave doprinela je i muzika Aleksandre Vrebalov i video-rad koji se emituje u pozadini i koji je učinio da uprizorenje ove konverzacione drame bude predstava modernog scenskog rukopisa. Bitef teatar je projektom Ućutkivanje Sokrata dobio efektnu kamernu predstavu koja korespondira sa zapitanostima savremenog čoveka suočenog sa neophodnošću odbrane prava na trezveno, kritičko mišljenje u svetu konstantne manipulacije.