Snežana Trišić: Da bi se osvojila pozicija, zloupotrebljava se čak i ljubav

U nameri da neguje dobru praksu predstavljanja svog repertoara beogradskoj publici, Kruševačko pozorište sutra dolazi u Bitef teatar sa predstavom „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, u režiji Snežane Trišić.

U predstavi, koja je premijerno prikazana krajem prošle godine u Kruševačkom pozorištu, igraju Dejan Tončić, Biljana Nikolić, Bojan Veljović, Aleksandra Arizanović, Nikola Rakić i Dragan Marinković.

„Režim ljubavi“ je o – ljubavi, onoj običnoj, koje najviše ima, a koju smo skrajnuli. Predstava istražuje kompleksnost međuljudskih odnosa, a njeni protagonisti se suočavaju sa izazovima savremenog društva. Priča provocira razmišljanje o intimnosti, društvenim normama i ličnoj slobodi. Ukratko, duboko emotivno iskustvo.

Čudna kombinacija

Snežana Trišić, rediteljka predstave, kaže za „Vreme“ da „živimo u svetu u kome je sve manje empatije, osećanja i brige za druge ljude. Kada pogledate sve te užase ratova, ukidanja političkih i drugih sloboda, netoleranciju, neravnopravno raspoređen kapital, očigledno je da nam se događa neka mutacija u bezosećajnost, otupelost i nemoć. A istovremeno, dovoljno nam je udobno da bi menjali i reskirali ovo postojeće stanje stvari.  To je neka čudna kombinacija inercije, pasivnosti, straha, sebičluka i komformizma, kako u ličnim, tako i kolektivnim društvenim odnosima.“

Ljubav je u ovoj predstavi pokazana kao isprika pa i kao sredstvo  za vladanje i vlast. „Manipulatori ne biraju sredstva i načine i ima ih svuda. Da bi se osvojila  pozicija moći u odnosu, kolektivu, zajednici, institucijama, društvu, sve je podložno zloupotrebi, pa i ljubav.  Ali ljubav je ipak mnogo složenija, čudesnija i neuhvatljivija od svega toga i to je njena snaga. O ljubavi ipak više volim da razmišljam onako kako o njoj pišu dobri pesnici, a ne onako kako je tretiraju i podrazumevaju trendovi tradicionalnih i savremenih režima i aranžmana ljubavnih odnosa“, kaže Snežana Trišić.

Foto: Promo

Miša Džukela

Zbog okolnosti u kojima živimo, nemoguće je da u likovima predstave, na primer u Miši Džukeli, ne učitavamo ličnosti iz stvarnosti koji, kao taj lik u drami, smatra da ima prava da određuje šta jeste a šta nije.

Snežana Trišić objašnjava da je „Miša Džukela paradigma onih figura koje moraju da podrede drugog u odnosu i da upotrebe i iskoriste sve emotivne, telesne i druge kapacitete u cilju ličnog zadovoljstva, zadovoljavanja sopstvenih potreba bez ikakve odgovornosti prema potrebama i osećanjima svojih partnera.“

Miša Džukela u ovoj predstavi je više nego poželjan i manipulativan alfa mužjak, objašnjava Snežana Trišić „primerak savremenog uspešnog emotivno nedostupnog muškarca, biznismen i investitor,  koji u nekretnine investira više nego u odnose koje umnožava možda i više nego svoj kapital. Da ga tumačimo isključivo u psihološkom ključu, verovatno bi bio određen narcisoidnim poremećajem ličnosti, što je učestala  karakteristika uspešnosti u današnje vreme.“
„Ipak, Miša Džukela predstavlja dominantnu i povlašćenu poziciju onog koji relativno lako uspostavlja moć u svakom odnosu i vodi se isključivo sopstvenim, halapljivim i nezasitim interesima i profitabilnim tržišnim principima. Ta mačoistička pozicija je, ispostaviće se, veoma zamamna, i danas ne samo da je društveno prihvatljiva, već je poželjna i fatalna, jer su principi kojima se rukovodi duboko usađeni u društvene modele i zajednicu, a profit i moć kao afrodizijaci obrću potencijalne partnere u bliskim odnosima kao sitni i krupni kapital.“

Patrijarhat i licemerje

Patrijarhalno vaspitanje i stavovi su po ovoj predstavi velike prepreke ljubavi. Snežana Trišić kaže da su „derivati patrijarhata duboko utisnuti u savremeni svetski poredak i društvo i dok je to tako nemoguće je ostvariti bezbedno, ispunjeno i srećno zajedništvo u kome  pojedinačno i kao uža ili šira zajednica rastemo. Priča je o posledicama patrijarhata koji se polako ali sigurno širi na pojedince, žene, muškarce, grupe ljudi i tako redom.“

Istovremeno, „ savremeni ili tradicionalni modeli partnerskog odnosa koji dominiraju u medijima, na igranom tv programu, u realnosti, po klubovima, mrežama i dejting aplikacijama, u okruženju, kreiraju jedan potencijalno opasan a prilično banalan, površan i malograđanski pogled na zajedništvo, emotivne odnose, seksualnost i ljubav“.

Takođe, „cela ta kič estetika koja nas preplavljuje, bilo da su u pitanju venčanice, bendovi i salvete za svadbenu proslavu, zapleti u tv serijama i rijaliti programima ili surfovanje po fotošopiranim profilima dejting aplikacija za lak, brz i dobar seks, su dve strane iste medalje. One u kojoj ste sigurno platiti više nego što ste dobili i gde ste dobili ono što vama možda uopšte nije potrebno.“

Režim ljubavi demistifikuje licemerje i lažnu idilu različitih oblika uobičajenih režima i aranžmana ljubavnih i seksualnih odnosa:  braka, veze,  veze sa povlasticama, kombinacije, a onda i trojke, četvorke i tako dalje.

„Ispostavlja se da kao društvo nismo baš skloni monogamiji kao što se predstavljamo a u komadu se nudi i isprobava još jedan koncept – poliamorija, pa zatim i celibat. Tekst i predstava zapravo signaliziraju zašto nijedan od tih modela nije idealan, a svaki je moguć ali i potencijalno opasan.“

Samoća

Tanja Šljivar je lik Samoće namenila glumici, a u verziji Snežane Trišić glumi je muškarac u ženskoj odeći. „Želela sam taj lik koji se zove  Ona ili Samoća  u startu da oslobodim podrazumevane tradicionalne rodne podele na pripadnike muškog i ženskog pola. U toj poziciji i nisu samo žene, mada se takav princip na njima najlakše sprovodi. Ona ili Samoća antipod je Miše Džukele koji umnožava i nagomilava svoje partnere i partnerke kao i svoj kapital, iako su u suštini paradoksalno oboje sami i prazni. Ona ima slobodu svog izbora a Miša će uvek imati profit. Tekst je veoma ciničan prema svim ponuđenim opcijama i perspektivama.“

Foto: Promo

U predstavi niko nije zadovoljan odnosom u kome se nalazi. Istovremeno, niko ne zna šta bi drugo i drugačije. Zašto nemamo snage da menjamo ono što nam ne odgovara, od partnera, radnog mesta do vlasti?

„Kao što ste i rekli u suštini je strah. Strah od promene, od nepoznatog, od posledica pogrešnog ili drugačijeg izbora, strah da nećemo umeti ili moći nešto bolje i drugačije. Strah i neznanje. Naučeni smo na trpnju, uklapanje i poslušnost, autentičnost se ne prepoznaje, ismeva i ubija od malih nogu, kako kroz vaspitanje,  nasilje u društvu, sistem obrazovanja i vrednovanja, potrebe uklapanja u kolektiv, decu ne učimo da misle već da jure ocene i pozicije, nastavni program je veoma krut i konvencionalan, dominantni modeli ponašanja  i uspeha koji nam se plasiraju kroz medije i sadržaje popularne kulture su etički i estetski poražavajući, emotivni i seksualni izbori su zadojeni tradicionalno nametnutim okvirima i očekivanjima zajednice.“

„Kako očekivati da tako oformljeni ljudi mogu da donesu ispravne, hrabre, odgovorne i rizične odluke i preuzimaju odgovornost u ličnom ili političkom životu. Nikoga ne osuđujem, samo mislim da je veoma teško odupreti se i izboriti se sa uticajima i da je bilo koji pojedinačni izbor dugoročno i kompleksno pitanje institucija, sistema i društva koje nas formira.“