Nasuprot ukorenjenim predstavama lenje, rutinske logike, nisu sve priče nastale kao posledica želje da se nešto saopšti svetu; mnoge od njih ispričane su zbog nečega što je pripovedač želeo da prećuti. Ili makar da zaboravi. Takva priča ispričana je u romanu Pegavi ljudi Hjuga Hamiltona (Klio, Beograd, 2004, uz uobičajeno maestralan prevod Đorđa Krivokapića). Hamilton se s tom pričom – kako to već biva s takvim, egzorcističkim tvorevinama u kojima se pisci obračunavaju s demonima vlastite prošlosti – borio duže od deset godina. Njene nagoveštaje, teme i motive, ponekad i čitave epizode, prepoznajemo već u prvim Hamiltonovim proznim delima, nastalim početkom devedesetih godina prošlog veka. Pisac, međutim, nije žurio da je ispriča: čekao je da kao pripovedač sazri i odraste do nivoa detinje svesti, jedine koja takvu povest može da shvati i na pravi način prenese svetu.
Povest je na prvi pogled sasvim obična: reč je o jednom detinjstvu u Irskoj, detinjstvu u kome su traume odrastanja prožete svim osetljivim temama koje ta sredina podrazumeva u poslednjih nekoliko vekova. Zbog toga je, čini se, potreba Iraca za pisanjem autobiografija nešto izraženija nego kod nekih drugih naroda: slične priče o sopstvenom životu pričali su mnogi drugi veliki i poznati irski pisci, od nobelovaca Jejtsa i Šoa čije su životne priče pomalo neopravdano ostale u senci njihovih podrazumevano značajnijih dela, do Franka Makorta (Anđelin pepeo, 1996) koji je svoj trud umeo da naplati bolje no svi njegovi prethodnici. Među tim prethodnicima je i Džejms Džojs, čiji je Portret umetnika u mladosti najbliži onoj vrsti autobiografije kakvu u Pegavim ljudima ispisuje Hjugo Hamilton. Hamiltonova je priča, kao i Džojsova u Portretu, sagledana detinjim očima i ispričana treperavim, zagrcnutim i usplahirenim govorom dečaka. Stoga u oba romana prisustvujemo uzbudljivom procesu rađanja svesti o nimalo prijateljskom okruženju, dramatičnog prelaska iz sveta nevinosti u svet iskustva: jednostavna čulna opažanja pretvaraju se u duboke spoznaje, dok srećom ozarena naivnost ustupa mesto rezigniranosti prerano odraslog deteta.
Dablin pedesetih i šezdesetih godina, u kome se odigrava radnja romana, neosporno jeste jedan od onih svetova u kojima su deca osuđena na prerano odrastanje. Utočišta nema, čak ni u okrilju porodice; štaviše, u njoj se na mikroplanu vode svi oni ratovi kojima je obeležen život s druge strane prozora roditeljskog doma. Junakov otac, Džek Hamilton, Irac je od glave do pete, i dalje od toga. Poreklom iz Korka, pitomine bogomdane za turističke razglednice zelenog ostrva, iz tog rajskog predela svoje postojbine poneo je sve ono što čini njegovo naličje: breme istorije koju obeležavaju uskogrudi nacionalizam, siromaštvo, glad i verska zatucanost. Dakako, i slepa mržnja prema Englezima. Toj mržnji Džek Hamilton (ili, u prevodu na staroirski, jedini jezik koji on priznaje – Šon O’Harmoltag) posvetio je čitav život: svoga oca izbrisao je iz porodične istorije zbog toga što je poginuo u britanskoj mornarici, a svoju decu vidi pre svega kao oruđe u borbi za irsku nacionalnu stvar. Stoga im kao jedini zvanično priznati jezik porodice nameće irski jezik kao, po njemu, najmoćnije sredstvo uspostavljanja nacionalnog identiteta. Jezik u ovom slučaju jeste odraz očeve superiornosti, ali i uzrok inferiornosti dece pri svakom iskoraku u spoljašnji svet. Na irskom se, na primer, kao ni na majčinom nemačkom, ne može kupiti sladoled na štapiću – tako nešto moguće je samo na strogo zabranjenom engleskom. Strašno je ostati bez sladoleda, ali je još gore kada pri tom ne znaš – kao mali Franc u ovom romanu – na kom jeziku treba da plačeš. Time što svoju decu prisiljava da govore isključivo na irskom jeziku, dakle, otac neće ojačati njihovo nacionalno osećanje, ali će svakako oslabiti njihovu svest o pripadanju porodici i podstaći želju za bekstvom iz njenog smrtonosnog zagrljaja.
Iz agresivne očeve domovine, deca u svojim maštanjima instinktivno beže u himerično daleku majčinu postojbinu: „Ja znam koliko je Nemačka daleko po tome što moja mama ponekad ima senke preko očiju“, kaže pripovedač. Beže, tačnije pokušavaju da beže i u sećanje: nevolja je u tome što, s obzirom na uzrast, vlastitog sećanja gotovo i nemaju, pa im preostaje samo kolektivno pamćenje zajednice kojoj pripadaju – onaj isti začarani krug mahnitog nacionalizma koji čoveku uskraćuje pravo čak i na posedovanje ličnih uspomena. Nepomirljivost istorijskog i ličnog pamćenja u korenu je drame koja se odigrava u svesti glavnog junaka romana Pegavi ljudi. Zaražen gotovo endemskom ksenofobijom, on žudi za novim, pre svega duhovnim prostranstvima, ali ostaje zarobljen u svom teskobnom svetu.
Ovde, međutim, nije reč samo o ličnoj nesreći, pa ni o nacionalnom udesu. Izmeštenost, dislociranost, bezdomnost jedno je od tipičnih stanja duha čoveka dvadesetog veka. U tom veku, svet je konačno i verovatno zanavek prestao da bude čovekov dom. Pri tom se u nekim zemljama i narodima to oseća znatno više i znatno bolnije nego u nekim drugim. Neki narodi, naime, kao da nemaju ni sadašnjost ni budućnost; imaju samo prošlost, i to ne kao izvor snage, već kao potvrdu neminovnosti poraza u svim istinski važnim životnim poduhvatima. Simboličko otelovljenje takve prošlosti u ovom su romanu one teške bronzane medalje iz minulih ratova, pohranjene u kutijama duboko u dnu ormana, kao kakve opasne, smrtonosne relikvije. No i ta je prošlost počesto samo privid: irske priče za decu zapravo su savremene legende i mitovi koje neprijatno podsećaju na crnu hroniku besmislenih političkih sukoba i još besmislenijih stradanja; te su priče slabašni pokušaji da se čemerna sadašnjost pretvori u mit.
Pitanje opstanka, dakle, pitanje je sposobnosti da se život pretvori u priču, makar i oporu. To čini ljudsko postojanje mogućim, ali ne nužno i prijatnijim: time što sopstveni život, kako to čini junakova mati u Pegavim ljudima, posmatramo kao film, nećemo ga uterati u srećan kraj; uspećemo samo da ostanemo izvan njega, a i to tek privremeno, samo do neminovnog gorkog kraja. Detinje viđenje sveta, takođe, ne donosi olakšanje, naprotiv: ono što je strašno zbog toga što je nerazumljivo, u očima deteta postaje još strašnije. Deca sentimentalni pripovedači, kao u Anđelinom pepelu Franka Makorta, opasan su falisifikat stvarnosti. Njihova razneženost nad lepim trenucima nostalgije, ljubavi i siromaštva lažna je koliko i sama slika te bolje prošlosti; istinite su gnevna zblanutost i starmala gorčina Hamiltonovog pripovedača. „Postoje trenuci“, kaže on, „koji su istovremeno i trenuci slabosti i snage, kada više ništa nije važno, i kada se čovek više ne plaši.“ Ovde je takav jedan trenutak proširen na čitav život, na čitavu istoriju, no to je ne čini podnošljivijom. Za sve junake ove priče istorija je „košmar iz koga pokušavaju da se probude“, košmar u kome su uloge pozitivnih i negativnih junaka, dobitnika i gubitnika, krajnje nejasno podeljene. Izlaza nema ni u takozvanom ličnom životu, jer tako nešto po svoj prilici i ne postoji: naše je postojanje presudno određeno nekakvom kolektivnom prošlošću i sadašnjošću – od oca se nasleđuju ne samo čelo i osmeh, već i bespomoćni bes. A gnevnog, fanatičnog i ostrašćenog oca na kraju ovog romana na smrt će izbosti njegove vlastite pčele, u ciničnoj metafori kakvu samo život ume da smisli. Život je okrutniji od najokrutnije umetnosti – zbog toga, valjda, pisci i pišu priče. I zbog onoga što žele da prećute.
