SMS zezofon

Proteklih dana putem mobilnog telefona primili ste bezbroj lepih želja, čestitki, povodom Badnje večeri, Božića ili Nove godine (ove internacionalne). Ovo savremeno zdravičenje prilagodilo se prirodi medija (SMS formatu) i tako su nastale novokomponovane SMS zdravice koje dobijaju formu književnog žanra. Svoje korene vode iz divlje književnosti koju smo upoznali kroz dela dr Ivana Čolovića. Osim novina, epitafa i navijačkih pesama, divlja književnost (naročito poezija) negovala se i kroz svojevrsnu sindikalnu i vojničku poeziju. Sećam se pesmica o stabilizaciji, kreditima ili restrikcijama koje su ponekad donosili moji roditelji tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Pitanje je koliko je danas moguće otkriti tragove tih podrugljivih ili ponekad lascivnih pesmuljaka. Tokom služenja vojnog roka u JNA upoznao sam se sa vojničkim ciklusom koji je obrađivao teme iz vojničkog života (zezanje guštera, oficira, frustraciju zbog nagomilanog seksualnog naboja i protoka vremena, brojanja cifre do skidanja). Sećate se, to su pesme o „Džombi što spava ispod Dajca, a gušter mu češe jajca itd.“ Verujem da se bez obzira na promenu imena države i vojske, ova poezija nije menjala, pa je moguće doći do autentičnih pesmica. Kada se JNA raspala kao i SFRJ, pojavile su se pesmice koje su komentarisale (poput šovinističke farse) političke događaje. Neke od njih su postale novokomponovani hitovi poput „Oj, ustaše, neka neka“ braće Bajić. Kada je sve otišlo dođavola, stihoklepci su opevali ratove, bitke, stradanja i pokolje, gospodare rata i lokalne komandante i neprikosnovene nacionalne vođe. Opevani su i Jezda i Dafina, a pesmice su lepljene na filijalama Dafimenta, za duga vremena dok se čekalo u beskonačnim redovima. Kada je mobilni telefon postao cenom dostupan najširem krugu korisnika – verske praznike su počeli da nam čestitaju (znani i neznani) SMS zdravicama. Ovih dana su poruke počinjale rečima „neka badnja sveto drvo…“ ili „Dok na stolu gori sveća…“ pa sve dalje po redu i zakonu. Za razliku od prethodnih godina, božićne čestitke nisu pominjale ni Radovana (logično), ali ni Ratka, ni Šešelja, kao personifikaciju pravih Srba koji nas poput Lazara opominju da ne zaboravimo „krst i veru„. Takođe, pojavljuju se sve češće i lascivne, da ne kažem seksi poruke, ili zezanje sa večitom temom posta i dilemom prase ili riba (gde riba dobija sva značenja). Takođe postoje i svojevrsni emotikoni, gde je poruka ili čestitka nacrtana od znakova sa tastature, pa sam dobijao pahuljice, jelkice, srca koja uokviruju broj 20-10. Godina je takođe (kao broj) veoma zgodna za stilska predstavljanja. Nakon praznika, operateri mobilne telefonije su nas izvestili o rekordnom broju poslatih poruka što govori o popularnosti ovog žanra koji ne bismo smeli da ignorišemo. Kao „TV Manijak“, ovom fenomenu bih pridodao svojevrsni telefonski servis koji se reklamira na nekoliko lokalnih televizija. Reč je o „Zezofonu„, gde naručujete šalu na račun vašeg prijatelja. Snimljeni glas će zezati „žrtvu“ po odabranom scenariju, šta već odaberete za svog poznanika (poznanicu). Te tipske situacije dosta govore o svakodnevnom životu i nose naslove: kreditni biro, poziv iz policije, seksi komšinica, iznajmljivanje stana itd. Za razliku od SMS čestitki koje neguju formu pesme, „Zezofon“ predstavalja biser kratke proze. Priznajem da me više raduje povratak poezije u savremene forme komunikacije, čemu se iskreno radujem, naročito u elektronskoj komunikaciji gde se sve češće prenosi emotivno stanje, komunicira sažeto i jezgrovito, sa slojevima značenja, a za to je poezija i stvorena. „Zezofon“ je drugačiji jer oživljava babilonsku pometnju i komunikaciju svodi na zabunu. Osim komičnog efekta, „Zezofon“ u prvi plan ističe apsurdnost komunikacije sa državnim institucijama, jer žrtve lako prihvataju „razgovor“ sa aparatom. Sećam se sličnog efekta koji je izazivala automatska sekretarica koja je saopštavala tačno vreme. Ljudi su govorili „dobar dan“, „koliko je sati“ i „hvala i doviđenja“ aparatu koji je rečenicu završavao sa „cing„. Da li to znači da se zezanje podrazumeva, a mi se po običaju smejemo do suza?