(Narodna knjiga, Beograd 2003)
Draga radoznala strankinjo, u potpunosti delim vaše interesovanje za moj književni rad i delo.
Ovim karakteristično skromnim rečima se sveprisutnoj a nemoj i nevidljivoj glavnoj junakinji Don Gordo, profesorki i proučavateljki „meleske književnosti“, zatečenoj na stipendiji univerziteta u El Pasu – tamo daleko, čak na Rio Grande… – a poreklom iz ovi(je)h krajeva, obraća jedan od sumanutih lokalnih pisaca-mitomana. Don Gordo je, dakle, centralni lik kojeg nema u „Smrti u El Pasu“, i sve što o njoj saznajemo je posredno: roman je pisan u epistolarnoj formi, i to tako što se bezbroj živopisnih, karikaturalnih i na sve zamislive načine bizarnih likova obraća upravo narečenoj profesorki kao pasivnom objektu svoje skribomanije, ali i brojnih drugih manija, poglavito erotskih. Ukoliko o „fabuli“ ovog romana uopšte ima smisla govoriti – a to je krajnje dvojbeno – njene nam se zbrčkane krhotine i treš-stripovski zapleti prepuni prizora iz žestoko overdoziranog sex & violence žanra ukazuju upravo kroz ta pisma, kroz egzaltirane koliko i egzibicionističke iskaze brojnih grotesknih karaktera koji se međusobno tamane (sve usput filozofirajući kao nekakvi Tarantina-prenagledani-seoski-đilkoši) u borbi neprestanoj oko seksa, droge, alkohola i dolara, a sve to tamo negde na užarenom teksaškom jugu, tamo gde „život na granici je opasan i tvrd“. Naravno, pošto „fabule“ u iole konvencionalnom smislu gotovo i nema, jalov je trud pokušavati detaljnije prepričati šta-se-to-unutra-dešava, dovoljno je reći da se u ovom kolopletu našlo mesta i za brojne, uglavnom uspele piščeve zezalice, počev od – ni manje ni više proizvoljnog od bilo čega drugog u ovom krajnje rastesitom i rastresenom romanu – turanja u knjigu manje-više uzgrednih likova koji se, vidi vraga, zovu Tamjanov, Hisarev, Sovanov, Mišma ili Popicl, o čemu će u Novom Sadu (smeštenom na srednjoevropskom Rio Grande!) svakako imati svoje mišljenje… Pisac se, dakle, krajnje razulario ispisujući razne „sporedne“ specijalne efekte za ovu knjigu, pa su tu i vaskolike druge „aluzije na naše savremenike“, a još i više svakovrsna poigravanja sa opštim i manje opštim mestima globalne popkulturne industrije (ali i postmodernističkog književnog kanona, s kojim se Ćirić veselo lopta sto na sat!), u čemu Ćirićev smisao za ironično i zabavno ni ovaj put ne omanjuje. U nedostatku onog klasičnijeg vezivnog tkiva koje bi roman uistinu držalo na okupu, čini se da je istraživanje ovakvih smicalica zapravo najveća poslastica za čitaoca, barem za onog koji se već na dvocifrenom broju strana (od ukupno 305!) zasiti samosvrhovite, barokno teške Orgije Verbalnog Nasilja i piščevog neumornog nizanja tome odgovarajućih prizora, bez tračka milosti prema čitaocu.
Pošto je, dakle, Zoran Ćirić u ovu svoju teksaško-meksičku peyotle–sapunjaru nakarikao ama baš svaku opačinu koje je mogao da se seti, a da se pri tome cela stvar „vrti“ u virtuelnom, autoreferentnom svetu-parasvetu jednog specifičnog odseka popkulturne produkcije, moglo bi se gotovo pa sasvim ozbiljno reći da je Ćirić napisao postmodernistički roman – što mu do sada nije bilo svojstveno – to jest knjigu koja razlog postojanja crpe iz same „aleksandrijske biblioteke“, naravno, shvaćene dovoljno široko i vremenu primereno da inkorporira i film, strip, džez ili bluz, odnosno vaskoliku „amerikanu“, i u gringo i u hispano varijanti… No, preciznije bi bilo reći da je knjiga POPstmodernistička, pošto njen pisac dosledno ne mari za akademske reference i kanone.
Preuzevši ovakav nezahvalan zadatak na sebe, pa makar i propustivši oveštale kanone autoreferencijalne književnosti kroz svoj oneobičavajući i razgaljujući filter, tvorac Magičnog Ćire iz Nišvila preuzeo je na sebe i (pre)ogroman rizik, golemu opasnost da knjiga ostane da visi u tipično „postmodernističkom“ Zrakopraznom Prostoru. Ukoliko nisam bio dovoljno jasan: najveći je Ćirićev problem sa „Smrću u El Pasu“ da nekako – po mogućstvu na prvih pedesetak stranica – ubedi čitaoca da ga se ova proizvoljna Orgija ipak nekako tiče, da u njoj ipak ima dovoljno posluženja i za njega, da to ima neke (tajne?) veze i sa njegovim životom, da u knjizi nije tek nezvani gost na tuđoj raskalašnoj žurci, da pisac nije mislio samo na vlastitu, nego i na njegovu zabavu. Krajnji domet knjige zavisi upravo od potvrdnog ili odrečnog odgovora na pitanje da li je Ćirić uspeo da sklopi ovakav pakt sa dobrohotnim, ali ipak i razumno zahtevnim čitaocem, a takve odgovore će, bojim se, morati svako da da za sebe. Jedno je izvan sumnje: ako nije tek Čista Spisateljska Ludost, onda je respekta dostojna, promišljena autorska odvažnost to da se nakon zasluženog megauspeha romana „Hobo“ – koji se uspeh tek mogao na pravi način „kapitalizovati“ kroz buduće knjige – čitalaštvu ponudi doduše urnebesni, ali ipak u osnovi hermetični Paralelni Svet „Smrti u El Pasu“, knjige u kojoj se pisac radije poigrava i razračunava sa svojim privatnim popkulturnim i ostalim demonima nego što se trudi da izađe u susret nabujalom čitalačkom „horizontu očekivanja“. Vreme će pokazati da li je to bila ispravna odluka, ali sam je ovaj gest žanrovskog povratka u underground – koji, dakako, ne isključuje unapred tržišni uspeh knjige, ali ga i ne priziva po svaku cenu – kako rekoh, dostojan poštovanja.
Na drugoj strani medalje, Zoranu Ćiriću valja blagonaklono poželeti da se sa opasne meksičko-teksaške granice bezbedno vrati kući i poduhvati se onoga u čemu je najbolji: njegov su lik i delo predragoceni da bi se smelo dopustiti da se čovek zagubi negde po opasnim močvarama američkog Juga… Okej su i teks i meks, ali hajde sad lepo na nišekspres pa tutanj u nove radne pobede! Karamba & karambita, ne kaže li stara severnomeksička poslovica: „svuda pođi – kući dođi“?!
