Smrt, dvostruki osećaj

„U mojim godinama, ja sam spreman na najkontradiktornije pretpostavke u vezi sa onim šta će biti posle moje smrti: istovremeno, molim vas da mi verujete, imam dvostruki osećaj, da, sa jedne strane, reći ću to sa osmehom i neskromno, još uvek nisu počeli da me čitaju, da iako sasvim sigurno ima mnogo vrlo dobrih čitača (nekoliko desetina u svetu, možda), uistinu, tek kasnije ima šanse da se to desi; mada, isto tako, s druge strane, petnaest dana ili mesec dana posle moje smrti, neće ostati više ništa. Izuzev onoga što je sačuvano kao obavezni primerak u biblioteci. Kunem vam se, iskreno i istovremeno verujem u te dve pretpostavke.“
(Ž. Derida, 19. avgust 2004)

Prošlo je samo nekoliko dana od smrti Žaka Deride. Sahrana je bila u utorak po podne na mesnom groblju Ris-Oranžisa, u južnom predgrađu Pariza. Dakle, od utorka više nema tela (Derida je sam to nazvao „moja smrt“ ili „svaki put jedinstveni kraj sveta“), neće biti više novih tekstova, novih fotografija, pokreta i putovanja. Da li bi onda istinski početak čitanja Deridinih tekstova trebalo da se poklapa sa njegovim isčezavanjem ili, nasuprot, smrt, leš, zatvaraju arhive i donose zaborav? Da li je moguć nekrolog koji večno traje?

Derida je godinama vrlo predano pokušavao da „piše“ i misli smrt drugih, da neguje svoju sopstvenu smrt. Sa svoje strane, smrt je „dekonstruisala“ njegov život. Do 1980. godine on nije dozvoljavao da ga fotografišu. Aktivno učešće u borbi da filozofija ne bude izbačena iz škola (GREPH, saradnja sa tadašnjim Miteranovim ministrom prosvete, prijateljem Žakom Langom) i hapšenje u Pragu (osnivanje grupe „Jan Hus“, bliski kontakt sa opozicijom i progonjenim češkim intelektualcima) definitivno otkrivaju njegov teorijski rad i njegove slavne seminare. Kolokvijumi u Americi, nekoliko komplikovanih tekstova i zauzimanja (odbrana Hajdegera, Blanšoa i Pola de Mana, kao i angažman u korist Palestinaca) u devedesetim godinama učiniće ga veoma poznatim. Od 1990. godine Derida uvodi „autobiografski ton“ u svoje filozofske tekstove. Već tada započinje autonekrolog. Briga oko sopstvenih arhiva, neprestani govor o smrti („o mojoj smrti“), o majci, mirenje sa bivšim teorijskim suparnicima (Habermas je bio poslednji), reminiscencije bez kraja i evociranja mrtvih prijatelja, stotine intervjua i hiljade fotografija, neumornost i govor o umoru, uvode ga u tešku bolest koju otkriva maja prošle godine. Bol rasklapa i menja njegov lik i njegov tekst, dok „mediji“ istovremeno sklapaju knjigu njegovih posmrtnih govora svima onima koji pripadaju istoj „generaciji mišljenja“: knjiga nekrologa Bartu, Levinasu, De Manu, Fukou, Altiseru, Žabesu, Granelu, Liotaru, Delezu, Sari Kofman, Marenu, objavljena je na engleskom i na francuskom jeziku. Uvođenje u smrt i nadolaženje smrti, pisanje sopstvene umrlice i oplakivanje i žal što napušta one koji se danas za njim osvrću, verovatno je olakšalo svako buduće svedočenje pred uvek neponovljivom smrću bliskog. Međutim, svedočenje pred smrti ili pred mrtvim – verovatno je to poruka Deridinog nastojanja i predavanja kraju – u vezi je sa ljubavlju prema drugima i nesebičnom približavanju smrtnoga onima koji ga nadživljuju. „Dvostruki osećaj“ o kome govori Derida u pogledu onih koji će se nadalje baviti njegovim d(t)elom, ponavlja staru „kontroverzu“ koja ga je pratila za života. I ona je u vezi sa Amerikom o kojoj je pisao mnogo poslednjih godina i odakle je, uostalom, „Derida“ uvezen i proslavljen u Evropi. Kontroverza ili „dvostruki osećaj“ tiče se institucije filozofije i isključivo je esnafska stvar. Bez obzira što je Derida profesiju filozofije učinio bezuslovnom i nezavisnijom nego pre, što je promovisao i bespovratno „inficirao“ njome sve ostale žanrove pisanja (kao i umetnosti, arhitekturu, medije, politiku…), bez obzira što su status i cena filozofskog teksta mnogo viši sada nego pre, Derida nikada nije predavao na katedrama za filozofiju anglosaksonskih univerziteta. Rad na Huserlu i svoj prvi prevod Kvajna, rad na američkoj filozofiji tokom stipendije na Harvardu 1956. godine ubrzo je dopunjavao čitanjem Džojsa. Kasniji njegovi pokušaji da žanrovi pisanja unutar filozofije nađu svoj „komunikativni“ minimum bili su nervozni i bez rezultata.

Zbog toga se „očekivanje dobrih čitača“ tiče pre svega filozofije.