Službenica ravne duše

Kako odlučujemo koju ćemo knjigu pročitati? Jedno od upečatljivijih iskustava koje potpisnik ovih redova deli sa sebi sličnima bilo je mladalačko tumaranje između rafova biblioteka, nasumično prelistavanje knjiga koje su napisali pisci čije ime prvi put vidi, pa bi presudna bila stranica pročitana na licu mesta, jedan odlomak, možda samo rečenica. Ko su Dostojevski, Krleža i Andrić svi smo znali (bilo da smo ih čitali ili ne), ali ko je Zigfrid Lenc (na primer) i šta nam nudi njegov Sat njemačkog – nismo. Svi smo bili pročitali Kamijevog Stranca (mali roman), ali smo Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića u to vreme sami morali da otkrivamo. A onda smo počeli da čitamo novine i časopise, tamo smo pronalazili kritike, pa u biblioteke odlazili s već pripremljenim spiskom – što ne znači da smo odustajali od tumaranja između polica, ipak je to bilo čarobno iskustvo, u rangu izlaska s devojkom (samo bez panike i stresa). U međuvremenu su se kriterijumi menjali, da bi, sada već u poodmakloj čitalačakoj fazi, pažnju počeli da nam skreću prevodioci. Ko je bio Ježi Andžejevski nisam imao pojma, ali video sam da ga je preveo Petar Vujičić, prevodilac Gombrovičevog Dnevnika, što je značilo da valja probati. I isplatilo se. Čitanje Zdruzgotine pretvorilo se u upečatljivo iskustvo. Kriterijum prevodioca se, utoliko, zadržao do danas. Nema veze što nisam čuo za pisca ili spisateljicu, ako ih je s norveškog ili danskog preveo Radoš Kosović – knjigu uzimam bez oklevanja. Ako je Olja Petronić s francuskog ili engleskog prevela pisca kojeg ne znam – dobavljam ga odmah s radošću. (Dodajmo ovome paru, recimo, Igora Cvijanovića, Milu Gavrilović, ili Aleksandra Milajića – ti ljudi ne prevode bilo šta, naprotiv, oni svojim imenima i prevodilačkim umećem jemče za tekstove koje prevode). Francuskog pisca Vensena Delekroa (nikad čuo), prevela je Olja Petronić. I, naravno, izuzetan roman, genijalan prevod.

...

ZLOČIN I ČINJENICE

Roman je nastao po stvarnom događaju. Dama zadužena za praćenje saobraćaja kroz Lamanš, nezgodan delić Atlantskog okeana između Francuske i Engleske, jedne noći se oglušila o pozive izbeglica za pomoć. Dvadesetsedmoro ljudi potonulo je te noći zajedno s mrtvim motorom i izduvanim gumenim čamcem. Preživele su dve osobe. Roman Vensena Delekroa rekonstruiše tu noć kroz razgovor državne službenice koja je odlučila da ne pomogne ljudima u smrtnoj opasnosti i kapetanice žandarmerije koja je ispituje o događaju. Najčudnije od svega je što na činjeničnoj ravni nema nikakve zagonetke, jer snimljeno je sve što se te noći događalo u starom svetioniku pretvorenom u kontrolni toranj negde na Lamanšu: pozivi u pomoć ljudi koji su se nalazili u čamcu koji tone (zvali su ko zna koliko puta), kao što su snimljene i reakcije dame čiji je posao da se odazove na pozive za pomoć i organizuje spasavanje. Osim što ih je umirivala i govorila da pomoć stiže (očigledna laž pošto nije pozvala nikoga u pomoć), odnosno nekoliko puta ponovila da oni nisu u francuskim teritorijalnim vodama, nego u engleskim, te neka se obrate Englezima, ona, zapravo, nije uradila ništa: nije obavestila Engleze koji bi za dvadesetak minuta došli do ljudi, nije obavestila Francuze, niti je kontaktirala brod koji se nalazio u blizini potonuća. Činjeničnu ravan ne poriče ni ona, niti može da je porekne. Ono što zanima kapetanicu žandarmerije – koja, kako kaže sama dama, neverovatno liči na nju, kao da je njena dvojnica – jeste zašto je postupila onako kako je postupila, odnosno zašto nije postupila onako kako je morala, ili, makar, nije ispunila svoju dužnost? Upravo na ovom mestu kreće gotovo zaumni zaplet u kojem državna službenica navodi razloge za svoje postupke, odnosno razloge za odsustvo postupaka. I ničeg nema nelogičnog u njenoj odbrani, njeni su razlozi čisti i jasni, osim što su sumanuti. “Nije u Lamanšu počelo potonuće: počelo je čim su krenuli od kuće”, kaže policajki francuska državna službenica. “Možda su čak počeli da tonu kada su uvrteli sebi u glavu da bi bilo bolje negde drugde, kada su počeli da žele supermarkete i dečje dodatke, kada su čuli za socijalno osiguranje ili kada im je rođak koji živi u Londonu rekao da čovek postane milijarder perući sudove u nekoj tamilskoj prčvarnici. Stoga bi se moglo reći da sva njihova nesreća, ponovila sam, nastaje iz toga što ne znaju ostati na miru u svojoj sobi” (str. 37). Prema tome, u redu je što su potonuli. Sami su krivi. Nije za potonuće kriva ona, službenica, krivi su oni koji su potonuli. Šta su kog đavola uopšte radili na moru usred noći? Nije ih ona naterala da prelaze kanal. Sami su to odlučili. Rizik od potonuća je bio uračnat. I šta sad ona ima s tim?

Kapetanica žandarmerije, svako malo, zanemi od zaprepašćenja.

METAFIZIČKI BEDEMI

Prva linija odbrane žene koja ljudima u smrtnoj opasnosti nije pomogla, iako je to, između ostalog, deo njenog posla, jesu metafizički bedemi. Odlučili su sudbina i loša procena tih ljudi, ne ona. Čak i ako ne uočimo talog rasizma koji se podiže u svakoj rečenici – eto oni žele supermarkete (a ne beže od užasa u svojim zemljama, na primer) i lakoverni su, uostalom, glupi jer veruju da se pranjem sudova u nekoj rupi može postati milionerom (taj novac koji dobiju crnčenjem u Londonu malo je bogatstvo za njih, ali državna službenica se ne spušta tako nisko u svojim umovanjima) – službenica se krije iza debele metafizičke zavese, iza metafizičkih razloga od kojih je i jednome Kamiju, svojevremeno, pripala muka dok je pokušavao da polemiše sa Sartrom. Da pojasnim(o): metafizički razlozi, često sasvim istiniti, široki su, apstraktni i slabo vode računa o pojedinačnim sudbinama. Kada, recimo, kaže Kami da su ljudi u Sovjetskom Savez u kavezu, Sartr odgovori (neukusno docirajući) da smo svi mi u kavezu (mon cher Camus), jedino što je naš kavez zlatan. Pa posle te mudrosti ipak ostane u svom zlatnom francuskom kavezu, a nesrećnim Sovjetima prepusti sovjetski kavez. Tako i službenica.

Posebno je iritantno i strašno što su činjenice toliko očigledne da kapetanici žandarmerije ne ostaje drugo do moralno zgražavanje: kakva ste vi to osoba, pita je, otprilike, na šta se dama pravi da ne razume pitanje, ili odvrati da se ona ne nalazi pred moralnim sudom, da njen posao nije da saoseća s ljudima nego da vodi računa o široj slici (ponovo oficirska metafizika koja će žrtvovati gomilu vojnika na jednom položaju kako bi se, na drugom, izvršio proboj, ili nešto već tako). Pa što im niste pomogli, pita zgrožena policajka, ako vam je to dužnost? Tu odgovor izostaje, ali ređaju se novi metafizički razlozi, neizostavno prožeti rasizmom. Na primer, ona, dravna službenica, kaže da se neće dobrovoljno predati “kako bih priznala neku umišljenu krivicu zasnovanu na ne znam kakvom moralnom sudu koji ne bi mogao da podupre nijedan član zakona, i ne smeta mi, naprotiv, da tamo preslušam snimke od te noći i čujem svoj glas, zato što to nije glas čudovišta ili nekog zločinca – to je glas svih nas” (str. 117–118). Ona, dakle, koja sebe ne smatra čudovištem iako prstom nije mrdnula da pomogne ljudima u smrtnoj opasnosti – i ne samo to, nego ih je obmanjivala da pomoć stiže, iako to nije bilo tačno – govori u ime svih nas. Dakle, onako, otprilike, kako je govorio i Adolf Ajhman na suđenju u Jerusalimu: on je bio samo izvršitelj operacije koju su podržali svi. No, osim što to nije tačno, ta odbrana pokazuje impresivnu sposobnmost samozavaravanja i pozivanja na nekakvu opštu volju koja, razume se, ne postoji, ali dobro zvuči. Zbog toga kapetanica žandarmerije i naziva takav govor somnambulnim (str. 75).

MERENJE DUŠE

Da bi se reklo kako su, u svojoj besprekornoj logičnosti, razlozi sumanuti, potrebno je da se sagovornice – kapetanica i dama – slože oko pretpostavki za razgovor, oko onoga što nije sumanuto, recimo da obe priznaju postojanje moralnih normi i nužnost poštovanja tih normi mimo pozitivnih zakona, ili makar da se slože oko toga da je saosećanje, recimo, ljudska osobina bez koje, iz perspektive policajke, nema ljudskosti. Problem je što državna službenica ostaje ravnodoušna prema toj ravni i čvrsto se drži logike koja ne uzima u obzir ono što bi se nazvalo ljudskom reakcijom. Najgore u svemu je što njena odbrana nije besmislena, niti su besmislene pretpostavke na koje se naslanja, ali kada iz jednačine ljudskosti izostavimo moral i saosećanje, ono što izgmiže iz ruševina ljudskosti ne može se nazvati drugačije do psihopatom: psihopata nije uvreda, nego dijagnoza, to je osoba lišena emotivne dimenzije. Zbog toga državna službenica negoduje zbog načina na koji se policajka odnosi prema njoj, gleda je kapetanica, naime, “kao sudija iz pakla, neumoljiva, obuzeta merenjem moje duše kako bi je što bolje prepustila večnim mukama” (str. 77–78). Službenica je, zapravo, potpuno uverena da je u pravu i policajki zamera što joj ne postavlja prava pitanja kako bi, obe, došle do “pravog zaključka” (str. 70). Pravi zaključak je, naravno, da su izbeglice same skrivile sopstvenu smrt, ali umesto pravih pitanja i pravog zaključka kapetanica okoliša, izbegava stvarnost i maltretira je glupostima. Nije, naime, njen zadatak – zadatak državne službenice – da vodi računa o moralnim osećanjima i da saoseća, već da deluje. Zašto onda niste delovali? pita policajka. Odgovor na tom mestu izostaje.

U središnjem delu romana, na nekih dvadesetak stranica, Delekroa je opisao agoniju ljudi koji se utapaju, kako se ne bismo opustili i, uhvaćeni u kovitlac čudovišnih argumenata, zaboravili šta se događalo na moru. I tu Delekroa pokazuje visoko umeće sažetosti i zadržava se na najnužnijem. Roman je mali, nema ni vremerna ni prostora za gubljenje, a upravo direktnost i sažetost pokreću i bes i užas i nemoć pred ženom koja ničim ne pokazuje da pripada civilizaciji. Uostalom, lakše je čitaocu sebe zamisliti u ulozi kapetanice žandarmerije nego u ulozi dame koja prstom nije mrdnula da spase ljude. Neprestano nam je pred očima pitanje: kako bismo mi reagovali na mestu policajke? Kako bismo se odupreli snažnoj želji da je zadavimo na licu mesta i koja pitanja, uopšte, da joj postavimo? Jer, naravno da će službenica biti osuđena po pozitivnim zakonima, ali to nije uteha. U ovom romanu reč je o nečem strašnijem od zločina. Reč je o ravnodušnosti.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!