Slobodne veštine u neslobodnom društvu

Kakva je situacija i pozicija profesionalnih umetnika danas u Srbiji? Na ovo, inače veoma teško i rekli bismo nezahvalno pitanje pokušava da odgovori izložba Antinomije umetnosti, koja je prošle nedelje otvorena u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Za koncepciju i organizaciju celokupnog pratećeg programa koji, pored izložbe, obuhvata radionice, izvođački i debatni program zaslužni su umetnik Vladan Jeremić, kao glavni kustos i Umetnički savet ULUS-a. Na izložbi je predstavljeno 44 umetnika i umetničkih grupa iz Srbije i inostranstva. Njih 24 izabrano je na konkursu, dok su ostali dobili poziv kustosa izložbe. Izložba se sastoji od tri segmenta, od kojih svaki sa manje ili više uspeha pokušava da problematizuje pitanje autonomije umetnosti, slobode umetničkog stvaranja, cenzure i autocenzure, autorskih prava, socijalnog statusa samostalnih umetnika, kao i njihove uloge u borbi sa društvenim sistemom koji svakodnevno ugrožava osnovne slobode i pravo da iskažu svoje nezadovoljstvo ekološkim, socijalnim i drugim pitanjima. Koncept je prilično široko postavljen i čini se da je primereniji većoj manifestaciji koja bi, pre svega obimom, mogla da pokrije sva postavljena pitanja. U želji da naprave relevantnu i nadasve profesionalnu izložbu, organizatori su pomalo naivno pošli od pretpostavke da broj pozvanih i prikazanih umetnika, od kojih su neki veoma poznati i priznati na međunarodnoj sceni (kao što je to na primer umetnička grupa Chto Delat), mogu da nadomeste nedostatak kvaliteta koji je primetan kod izvesnog broj radova. Da li je u pitanju samo početnička greška ili nešto drugo, ostaje da se vidi, ali evidentno je mnoštvo pristupa, ideja i angažovanosti koja nema uporište u osnovnim tezama izložbe, već svoje ishodište nalazi u nekom imaginarnom obračunu sa određenim društvenim kategorijama, grupacijama i pojedincima. U tom kontekstu, pominjanje i korišćenje poznatih ličnosti, popularnih fenomena ili pojava je potpuno nepotrebno i sa stanovišta kreativnog angažmana umetnika nebitno, iako može biti shvaćeno i opravdano kao argument slobodnog izražavanja i prava umetnika na kritikovanje svega onog što predstavlja deo javnog mnjenja. I pored toga, određeni radovi poseduju snagu, provokativnost i energiju koja ovu postavku čini zanimljivom i vrednom pažnje. Pomenimo samo neke: istorijski rad Kiparstvo u mediju… Borisa Demura iz 1979. godine, u kome umetnik preispituje i analizira skulpturu spajanjem teksta i slike u tautološke kompozicije kojima istražuje smisao i položaj umetnosti unutar tadašnjeg jugoslovenskog društveno-političkog sistema; dokumentarni radovi zabranjenog performansa Alegorija o premijeru u kojem Živko Grozdanić Gera razbija porcelansko poprsje tadašnjeg premijera, a današnjeg predsednika Aleksandra Vučića, te instalacija Aleksandra Jestrovića Jamesdina pod nazivom Reci malu molitvu za moj projekt gde umetnik poziva publiku da aktuelnoj ministarki kulture Maji Gojković uputi sugestije, želje i preporuke. Na izložbi su takođe prvi put javnosti prikazana velika platna iz serijala koji je u nastanku, novosadskog umetnika Zorana Tairovića kao svojevrsno novo čitanje domaće istorije umetnosti.

Izložba prilično ambiciozno, pored već postojećih starijih radova, prikazuje i radove koji su nastali specijalno za ovu priliku. Istina, sa veoma skromnim sredstvima organizatori su pokušali da izložbu u produkcionom smislu podignu na viši nivo, da i u ovom segmentu pokažu da ulaganje u produkciju i nove radove podstiče i podiže kako kvalitet same izložbe, tako i scene generalno. Ovim potezom pokazali su ne samo da razumeju potrebe i probleme savremenih umetnika, već i da kroz konkretne primere i prakse pokazuju što u stvari znači biti samostalan umetnik, koji se nesputano i slobodno bavi svojom profesijom.

Pojam artes liberales ili slobodne veštine dobio je još u antičko vreme značenje koje korespondira sa našim savremenim shvatanjem ovog pojma. Umetnost (arhitektura, skulptura i slikarstvo) je kao prvenstveno manuelna veština, morala sačekati više od hiljadu godina da bi joj se, tek u renesansi, priznala intelektualnost. Obrazovani umetnik je bio slobodan onoliko koliko je uspevao da se nametne u intelektualnoj areni svog vremena. Otuda pojam umetničke slobode nije ni mogao podrazumevati apsolutnu nezavisnost od stvarnog sveta van umetnosti, kako su to zamišljali avangardni umetnici 20 veka. Upravo je, međutim, ideja larpurlartizma izmestila umetnike iz svake društvene, pa i intelektualne arene, ako ne računamo retka pojavljivanja samo pojedinih, odavno etabliranih, institucionalno i medijski podržanih „zvezda“ kojima se dopušta da imaju „mišljenje“. Ta mišljenja o nekim vanumetničkim, a često i dnevnopolitičkim pitanjima, iz ma koje sfere političkih preferencija oni dolazili, često se zlonamerno i zlurado predstavljaju kao dokaz demokratičnosti i sloboda na sceni. Ostatak „običnih“ umetnika i dalje se gubi u pokušaju da u svojim radovima pogodi onu neuhvatljivu tačku koja će im konačno jednom za svagda doneti popularnost i tako priželjkivano priznanje.

foto: marija janković

Svesno ili ne, čini se da su organizatori sa pravom ovom ali i prošlom, znatno većom izložbom (novo Bijenale mladih), koja je organizovana na nekoliko lokacija u gradu, pokušali da skrenu pažnju, kako stručnoj javnosti, tako i političkim strukturama, da je možda došlo vreme da se neke velike izložbe polako vrate domaćim umetnicima i kustosima. Od kako je rukovođenje Udruženjem likovnih umetnika Srbije pre nekoliko godina preuzela grupa mlađih umetnika, možemo primetiti da se kvalitet izložbi poboljšao, kao i želju da se socijalni i profesionalni status umetnika poboljša. Ova izložba je svakako dobar povod da se skrene pažnja javnosti, ali i da se započne dijalog sa državom radi konačnog poboljšanja uslova rada samostalnih umetnika. I pored toga što je država sve samostalne umetnike prošle i ove godine pomogla sa po 3, odnosno 2 minimalne zarade kao vid pomoći i prevazilaženja problema nastalih usled pandemije, ostaje veliko nerešeno pitanje plaćanja poreza i doprinosa na zarade odnosno honorare umetnika. Zato ne treba da čudi što su umetnici pored penzionera jedna od socijalno najugroženijih kategorija stanovništva.

Nažalost, najmanje radova se bavi upravo socijalnim statusom umetnika, koji je i najveći problem u ovako postavljenom domaćem sistemu umetnosti. I pored toga što je ova tema takoreći konstantno prisutna u javnim raspravama o umetnosti, izuzetno mali broj radova obrađuje ovu tematiku. Umetnici kao da se stide da javno bave tim „prozaičnim“ ali, u stvari, tako bitnim pitanjima. Mogući razlog se može potražiti u jednom usvojenom refleksu naših, i ne samo naših umetnika, nastalom kao posledica višedecenijske društvene (ali i političke) prinude – ideje da umetnost treba da bude slobodna. Slobodna od čega? Po teoriji avangarde iz 20-ih godina prošlog stoleća, onoga što se stručno naziva istorijska avangarda, a koja je činila opšteprihvaćenu osnovu modernističkog diskursa, umetnost je svet za sebe, ona ima unutrašnje zakone nezavisne od sveta koji je okružuje. Razumljivo sa pozicija borbe za samostalnost umetnika od tadašnjih konvencija, ali kao kanon koji je neprikosnoven i danas, ideja „umetnosti radi umetnosti“ podjednako je besmislena kao bilo koji drugi zakon ili pravilo koje se mora poštovati. Umetnici danas, baš kao i oni u prošlim vremenima, moraju pronaći sopstveni put, sopstveni jezik koji nije puki plagijat, oponašanje nekog već postojećeg diskursa. I kada umetnost počnemo da posmatramo prema ovim kriterijumima, videćemo da su mnogobrojni problemi o kojima se govori samo izgovor za bezidejnost i pravi intelektualni odgovor. Intelektualni odgovor koji nije samo puko medijsko pojavljivanje, jeftina propaganda ili interesni angažman, već autentičan beskompromisni stav sa integritetom koji svoje utemeljenje nalazi u stručnosti i profesionalizmu.

Slobodu izražavanja moćnici su uvek kršili i pokušavali da ućutkaju raznim represivnim merama koje nisu uvek dolazile sa vrha. Umetnici su, sa druge strane, tu istu slobodu osvajali i branili, a svojim radovima su pokazivali kako je ona fundamentalni deo svakog slobodnog bavljenja umetnošću. S obzirom da su kustoski posao radili umetnici kojima ovo nije primarno zanimanje, možemo reći da i nisu uradili tako loš posao. Unatoč svim zamerkama i lutanjima koja su najvidljivija u kompleksno postavljenom zadatku, izložba je vredna naše pažnje ne samo kao vrsta podrške i solidarnosti sa svim samostalnim, slobodno mislećim umetničkim pregaocima koji su kao po pravilu bili i ostali savest i moralno najčistiji deo našeg društva, već i kao poziv na veoma studiozno razmišljanje o svetu u kome živimo i društvu koje svi zajedno stvaramo.