Slike zbog kojih se plače

Vratiti se u Pariz – to je uvek praznik. Ili zbir mnogobrojnih malih praznika, koje svako može da skroji po sopstvenom džepu i ukusu.

Jedna kraća šetnja kroz četvrt Le Marais, i naletite na kuću u kojoj je rođena, famozna po obrazovanju i privatnom ratu sa Napoleonom, književnica Gospođa de Stal. Uživanje u izboru knjiga, starih razglednica i postera kod bukinista poređanih duž obale Sene, preko puta Gradske opštine, sakrivene iza velikih panoa što najavljuju Letnju Olimpijadu koja se približava. Gastronomske delicije 16. arondismana u “Chez Mademoiselle”, uz boršč, mini pavlovu i gruzijsko vino, ili savršeno spljošten tart tatin u bistrou “Le Petit Fer du Cheval”, koji ima šank u obliku potkovice i izuzetno ljubazne i lepe konobare.

Ili Muzej moderne umetnosti grada Pariza, smešten u južnom krilu Palais de Tokyo, u kome je i Sala Raoul Dufy, koju je slikar oslikao za Paviljon svetlosti u okviru Svetske izložbe 1937. godine. Ogroman mural, koji prekriva 600 kvadrata zidova te sale, predstavlja omaž nizu naučnika i filozofa zaslužnih za otkriće električne energije, od Talesa iz Mileta do Tomasa Edisona. Nikole Tesle nema; kakva je to misterija ili je u pitanju samo slikarevo neznanje?

Za mene je ovoga puta povratak u Pariz bio i hodočašće. I to u Fondaciju Louis Vuitton, usidrenu na samom rubu Bulonjske šume poput gigantske staklene barke, u kojoj je upriličena najveća evropska retrospektiva američkog slikara Marka Rotka (1903–1970). Sa njegovim opusom sam se upoznala na studijama kritike umetnosti, predmet estetika, na kome smo, uz teorije razvoja ukusa, obradili i jednu knjigu neobičnog naslova Slike i suze. Priče o ljudima koji su plakali pred oslikanim platnima istoričara umetnosti Džejmsa Elkinsa. Sudeći po njegovim istraživanjima, najveći broj ispitanika je lilo suze pred Rotkovim platnima iz apstraktnog perioda. I sam Mark Rotko je izjavio da ljudi koji plaču pred njegovim slikama doživljavaju isto religiozno iskustvo koje je imao i on sam dok ih je slikao. Kako li će moje suzne žlezde reagovati na to more Rotkovih platana, pitala sam se.

Rotko je slikar koga su istoričari umetnosti, najviše iz hronoloških razloga, uvrstili u grupu zvanu Američki ekspresionizam. On stilski nije bio blizak dinamičnom slikarstvu Džeksona Poloka, ni dadaističkim kolažima Roberta Madervela, ni Klifordu Stilu, ni Hansu Hofmanu. Vezivalo ga je prijateljstvo sa najvećim intelektualcem među njujorškim slikarima, jevrejskim Poljakom Barnetom Njumenom. Obojica su slikali apstraktne slike velikih formata i uz Poloka bili jedni od prvih koji su oslobodili svoje slike od okvira. Španski filozof Hose Ortega i Gaset u svom eseju Meditacija o okviru iz 1921. godine tvrdi da slika ima “fiziološku potrebu za ramom” i da je slika bez rama “poput nage osobe, a njen sadržaj kao da se izliva iz sva četiri kraja platna, rastapajući se u atmosferi”. Da nije to izlivanje sadržaja slika velikih formata u atmosferu ono što mnoge posetioce dovede do stadijuma plača?

Markus Rotkovič, sin ruskih Jevreja laika koji su iz Dvinska (Rusko carstvo, danas Letonija) emigrirali u Portland, u Oregonu, 1913. godine, nastavio je studije na Univeritetu Jejl, a zatim se preselio u Njujork i upisao Art Students League. Po preuzimanju američkog državljanstva, krajem tridesetih, promenio je ime u Mark Rotko. “Moj otac se nikada nije osećao Amerikancem, Amerika je pragmatična zemlja, a on nije bio pragmatičan, on je bio čovek koji je verovao u ideje i lepotu, što često nije prioritet u američkoj kulturi”, izjavio je Kristofer Rotko, sin slikarev, jedan od kustosa ove izložbe.

On kaže da su na ovoj izložbi i platna iz privatnih kolekcija koja ni on sam nikad nije video uživo. Želeo je da ova izložba evropskoj publici pruži na uvid mnoge slike njegovog oca koje nikada nisu bile dostupne na starom kontinentu, jedan “svež osećaj za Rotka”.

foto: andrijana ružić

Rekordni broj od 115 slika smestio se u jedanaest sala Fondacije: čak trideset slika iz porodične kolekcije Rotko (vlasnici Kristofer i njegova sestra Kejt), platna iz National Galery of Art u Vašingtonu, londonske Tate Galery (jedanaest slika tzv. Seagram murali), Phillips kolekcije iz Wahington DC. Kustos Suzan Paže naglašava da se Rotkova reputacija bazira na paradoksalnoj osobenosti: izražavanju osnovnih ljudskih emocija isključivo kroz apstrakciju, koja na njegovim platnima poprima neočekivanu dimenziju, univerzalnu i bezvremenu, ljudske drame.

Prve figurativne Rotkove slike iz ranih tridesetih karakteriše nedostatak perspektive i naglašena vertikalnost figura: urbane scene i one iz njujorškog metroa su najprivlačnije, definisane spektrom boja koje podsećaju na palete fresko-slikara iz vremena italijanske protorenesanse. Nezaboravno prisustvo na izlozbi je i jedini autoportert iz 1936. koji pripada kolekciji njegovog sina. Mark Rotko misli na Rembrantove autoportrete kada slika ovaj autoportret, Holanđanin je njegov omiljeni slikar. Razlika je u tome što umesto Rembrantovog izražajnog pogleda ovde nailazimo na pogled pokriven zatamnjenim naočarima, koji kao da kaže: Ne gledaj u mene, gledaj u ono što je naslikano.

foto: andrijana ružić

Početkom pedesetih figurativnost zauvek nestaje sa njegovih platana (“naslikana ljudska figura izgleda mi kao osakaćena”) i Rotko ulazi u tzv. apstraktnu fazu. Sve njegove slike nastale u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina su one koje poslovično vezujemo uz njegovo ime – velika platna, definisana pravouganicima zaobljenih uglova, unedrenih u prostor slike na jedan mek, transparentni način, bez oštrih kontura, uz nežne tonalne prelaze. Žuta, crvena, narandžasta, bela, zelena, plava, ljubičasta, siva, crna utapaju se, prelamaju jedna u drugoj, a efekat je pulsiranje i vibriranje. Njegove slike kao da dišu, i kada ih dugo posmatrate, učini se da vam se približavaju, a zatim da se udaljavaju. Ukoliko ste, po preporuci samog Rotka, na pola metra udaljenosti od slike, lako možete da uđete u nju i da zaista osetite to gibanje gusto naslikanih površina, koje vas uvlače u sebe.

Rotko je uvek slikao u samoći, niko ga nikada nije video u procesu stvaranja, čak ni članovi njegove najuže porodice. Sam je pripremao boje. Platno bi preslikavao sa više tankih slojeva na koje bi se uvek ponovo vraćao. Taj proces je stvarao utisak da naslikani oblici izlaze direktno iz boje. “Uvek se iznenadim kad čujem da su moje slike umirujuće. One su krik rođen iz očaja.” Uprkos odnosima boja, umetnik nije želeo da se njegove slike cene samo zbog njihovih spektralnih kvaliteta: “Ako vas dotiču samo odnosi boja, onda niste doživeli suštinu. Mene zanima izražavanje velikih emocija – tragedija, ekstaza, smrt”.

foto: andrijana ružić

Mark Rotko, koji krajem šezdesetih slika uglavnom tamna platna, izvršio je samoubistvo u svom domu u Njujorku, krajem februara 1970. Desetak crno-sivih slika iz tog perioda izloženo je u najvišoj prostoriji Fondacije, u dijalogu sa dvema bronzanim skulpturama Alberta Đakometija. Kustosi izložbe, međutim, insistiraju na činjenici da ta poslednja platna ne treba povezivati sa progresivnom depresijom od koje je Rotko bolovao poslednjih godina života. Oni ih, naprotiv, vide kao novi početak u njegovom stvaralaštvu, novu fazu u istraživanju slikarskog medija.

Džejms Elkins na kraju knjige o ljudima koji su plakali pred slikama daje nekoliko recepata za uzbudljive susrete sa platnima, u nadi da će ona ipak moći da nam uskomešaju emocije u tolikoj meri da nas dovedu do plača: “Sledite svoje misli. Bilo bi divno kada bi mnogi od mojih kolega, istoričara umetnosti, priznalo da zaista malo razumemo određene slike (u svojoj knjizi Elkins lamentira emotivnu suvoću i nedostatak empatije kod istoričara umetnosti). Možete čitati koliko želite didaskalije i muzejske kataloge i slušati audio-vodiče, ali kada dođe trenutak da stanete pred sliku, posvetite se samo njoj i razmišljajte svojom glavom”.

Ili, ipak, možda još bolje, svojim srcem.

PS. Na kraju, istoričar umetnosti u meni nije pustio suzu pred slikama Marka Rotka.