Slike iz srca epohe

Narodni muzej i Prodajna galerija Beograd obeležili su stogodišnjicu rođenja Petra Lubarde izložbama u Galeriji RTS-a i na Kosančićevom vencu, a Narodni muzej Crne Gore i Muzej savremene umetnosti retrospektivom na Cetinju, koja je nedavno otvorena i u Beogradu. Jubilej ovog korifeja slikarstva druge polovine XX veka podseća na mnogo toga značajnog i neprekidno aktuelnog u našoj umetnosti, na odnos države prema umetnosti i umetnika prema državi, a pre svega na ono što je rekao: Da bismo gledali u budućnost, potrebna nam je prošlost. Za nova stremljenja tražimo stare potvrde u najpozitivnijem smislu te reči. Najnoviji monumentalni pregled opusa umetnika čije se i ime i prezime dodiruju sa kamenom, bez obzira na to što nedostaju pojedini vrhunski dometi i što se teško prati razvojni put, uverava da su vrednosti neprolazne i neophodne.

Lubarda je rođen u Ljubotinju 27. jula 1907. godine. Prateći službu oca oficira, školovao se u rodnom mestu, Cetinju, Herceg-Novom, Splitu, Sinju i, konačno, u Nikšiću gde se kao gimnazijalac zainteresovao za umetnost. Slikarstvo je studirao u beogradskoj Umetničkoj školi, zatim kratko (1925) na čuvenoj francuskoj Akademiji (Ecole nationale supérieure des beaux arts) i samostalno. U Parizu je boravio i izlagao do 1932. a onda se nastanio u srpskoj prestonici. Godine Drugog svetskog rata proveo je u nemačkim i italijanskim zarobljeničkim logorima. Bio je profesor na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti (1945–1946), prvi direktor Umjetničke škole u Cetinju (1947–1950) i slobodan umetnik u Beogradu do 13. februara 1974, od kada živi preko svoje umetnosti.

Malo je umetnika koji su kao Lubarda spadali u red miljenika Narodnog muzeja u Beogradu, čije su slike sa štafelaja prelazile u muzejski fond i od 1936. postale neizbežne u stalnoj postavci. Da kustosi nisu grešili, potvrđuju i Gran pri na Svetskoj izložbi u Parizu (1937), prva nagrada u Hagu (1939), prva Savezna nagrada FNRJ (1948), prva Republička nagrada Crne Gore (1948. i 1949), Nagrada u Sao Paulu (1952), Nagrada na Trećem bijenalu u Tokiju i Oktobarska nagrada Beograda (1955), Nacionalna nagrada Gugenhajm (1956), Sedmojulska nagrada Srbije (1964), Nagrada AVNOJ-a (1966), Medalja Umetničkog udruženja Tagor u Kalkuti (1970) i Međunarodna nagrada Herder u Beču (1973), kao i izbor za dopisnog (1959) i redovnog člana SANU-a (1961).

O Lubardi su pisali naši najeminentniji stručnjaci sa Miodragom B. Protićem na čelu. Vrsni znalci su odmah shvatili značaj toga što stvara genije srpskog slikarstva. O njegovom odnosu prema njima svedoči podatak da se sa većinom družio, a Miodragu Kolariću, kustosu i direktoru Narodnog muzeja, jednom od selektora izložbe „Umetnost na tlu Jugoslavije od praistorije do danas“ (Pariz i Sarajevo, 1971), uputio je pismo u kojem između ostalog stoji: (…) rešio sam da pošaljem sledeće i jedino tačne biografske podatke o meni. To su: Petar Lubarda, rođen 1907. god, Ljubotinj, Srbin (…) u koliko se izložba aranžira po Republikama, odnosno po nacionalnom ključu, da kao što je razumljivo – budem u sastavu drugova – kolega S.R. Srbije. Uostalom, o istom opredeljenju svedoči i pristupanje (1938) Društvu srpskih umetnika Lada, osnovanom 1904. godine.

Nesporno je da Lubarda pripada zavičaju, rodnom mestu i svakom prostoru u kojem je stvarao. Za Crnu Goru je vezan rođenjem i prvim slikarskim pokušajima, motivima kvrgavih, plavih, zlatnih i ostalih stena, temama iz slavne istorije, pre svega Bitke na Vučjem dolu. Sa Srbijom se spojio nacionalnim osećanjem, likovnim obrazovanjem, stvaranjem, životom, ponekim predelom i neprevaziđenim predstavama Kosovskog boja, guslara i Prvog srpskog ustanka, znamenjima srpstva, jednako kao i ciklusom posvećenom tragediji stradanja đaka i građana u Kragujevcu. Međutim, stvaralaštvom je rušio granice, hrlio u svet, bavio se univerzalnim estetičkim izazovima i kosmičkim prostranstvima, ostavši dosledan i svojim etičkim načelima potvrđenim časnim odnosom prema umetnosti, domovini, tradiciji i svom poreklu, ali i zalaganjem za staru Njegoševu kapelu na Lovćenu.

IZA MATERIJE: Lubarda se u početku posvetio sticanju veštine i savlađivanju primarne materije ubeđen da se preko predmeta, opšte uzeto, može dobro ući u slikarstvo. U Francuskoj je preispitivao tekovine fovizma, prilagođavao ih sebi i, parafraziramo njegove reči, počeo da shvata šta rade Pikaso, Brak i Matis. Povratkom u otadžbinu, gde je tridesetih godina koloristički ekspresionizam bio vodeći tok, Lubarda se otisnuo ka drugim ciljevima. Definisao je maslinastozelenu gamu kao obeležje svog stvaralaštva, kod pojedinih predela primenio karakteristična kompoziciona rešenja sa ponekim sonornijim akcentom i plavim brdima u pozadini. Kratko se približio i aktuelnim socijalnim tendencijama, odnosno nastojanjima tek oformljene grupe „Život“, da etičko dominira nad estetičkim. Ipak, bilo je to samo malo udaljavanje od osnovnog opredeljenja.

Usledio je Lubardin zaokret ka izražajnosti materije, ka pikturalnosti i posebnoj atmosferi šumovitih krajolika sa rekama i putevima, kod kojih se kamen javlja samo kao trag ljudskog postojanja. Pretpostavljamo da su razrušene građevine svojevrsno podsećanje na trošnost materijalnog, a kameni mostovi opšteprihvaćeni simboli prelaza sa zemlje na nebo, iz prolaznosti u besmrtnost. Lazar Trifunović je tačno zaključio da je naš nadaren i obrazovan slikar tridesetih godina prvi u srpskom slikarstvu uneo vanvremensku dimenziju i svoje slike pretvorio u moderne metafizičke ikone, od kojih su pojedine uvremenjene u svoje doba, u samom jezgru epohe, ali stoga i svevremene. Dela iz ovog razdoblja su svrstana u poetski realizam, intimizam, koloristički realizam, ali bolja odrednica bi bila umereni ekspresionizam molskog registra, tim više što je, po ispravnom Trifunovićevom mišljenju, slikao samo ono što je osećao (…) „iza“ predmeta, dajući svojim slikama tri značenja: likovno, psihološko i metafizičko. Pored mrtvih priroda što usmeravaju ka fovizmu, uradio je i nekoliko onih koje odlikuju prefinjene tonske fuge, među njima i remek-delo Zaklano jagnje (1940), koje naturalistički tačnim neprijatnim prizorom odražava zlo Drugog svetskog rata i anticipira ustoličenje estetike ružnog.

Lubarda se u nemačkim i italijanskim logorima potvrdio kao dobar crtač i akvarelista. Po povratku u otadžbinu, tematski se spojio sa zahtevima svog doba i uradio nekoliko izvanrednih kompozicija sa figurama partizana i akcijaša, kod kojih se javlja življa koloristička orkestracija. Da je sačuvao umetnički integritet potvrđuje izjava: Čak ni u vreme socijalističkog realizma nisam slikao vagonete i pruge zato što mi je to neko rekao ili naredio, jer to bi bilo monstruozno – niko nikome nema šta naređivati u umetnosti – već zbog toga što me je impresionirao taj džinovski spektakl, koji su ljudi sami sebi priredili: te eksplozije, pomeranje brda i blještavi sjaj razmrvljenog kamenja. Od tada je koristio zvonkije odnose plave, žute i bele, a sklonost ka određenim bojama objasnio: Ako je u mojim tadašnjim radovima bilo nekog zvuka onoga čime ja danas operišem, to nije ništa drugo do ono što zovemo karakterom jedne ličnosti, ono što je ličnost do kraja. (…) Crvene senke kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete. Njegova faktura je postala posna, kao na sopoćanskim freskama koje su ga oduševile; plastična struktura bogatija, ispunjena istančanim pasažima i slojevitim, ali ne i reljefnim nanosima paste; kompozicije i mirne i dinamične; oblici barokno usplahireni ili pomalo geometrizovani; treća dimenzija često u potpunosti zanemarena; potpisi i zapisi konceptualno utkani u strukturu; kamen nije više samo deo plastične građe, nego njena suština, ujedno metafora života i pogleda na svet.

REČNIK PRIRODE: Iako čvrsto povezan sa likovnošću polazišta, Lubarda je realno redukovao do granica apstrakcije koju nije priznavao jer je tvrdio da i najapstraktnija umetnost uvek ima jedan siže. Ipak, Mišel Ragon ga je svrstao među čelnike lirske apstrakcije u Jugoslaviji, pokreta koji se posle 1945. javio svuda u svetu. Međutim, on je bliži apstraktnim pejzažistima, odnosno umetnicima koji apstrahuju do asocijacije i znaka, što potvrđuju nekadašnji eksponati samostalne izložbe u Beogradu, otvorene 1. maja 1951. godine. Po Peđi Milosavljeviću, on je njima započeo novu „geološku“ epohu, naravno naše umetnosti, po Miodragu B. Protiću, sav u radosnom uzbuđenju pred jednom novom humanističkom koncepcijom sveta. Ne znamo da li je, kao i mnogi velikani kod nas i u inostranstvu, poverovao u mogućnost promene sveta i napredak čoveka, ali to što je tada stvorio jeste eksplozija svetlosti i od ogromnog značaja za umetnost u Srbiji i ondašnjoj Jugoslaviji.

Lubarda je iskonski osećao prirodu. Ona je za njega bila rečnik, u njoj je, poput Bodlera, video stovarište slika i znakova kojima će mašta dati odgovarajuće mesto i vrednosti. Od nje je kretao da bi, spajajući emocije i poštovanje zakona slike, eruptivnu snagu i krajnje uzdržan gest, pikturalno bogatstvo i izuzetan koloristički senzibilitet, uradio svoja najbolja dela. Sve više je otkrivao nove i plastične i misaone sadržaje. Bio je radoznao istraživač mogućnosti slikarstva, ali i svega što se dešavalo u vezi sa čovečanstvom. On je sopstveni doživljaj vaseljene i ljudskog bivstvovanja pretočio u uzvišenost stvaranja i ostavio nam u nasleđe antologijska dostignuća naše i svetske umetnosti, među njima i ciklus posvećen stradanju nevinih ljudi u Kragujevcu. Svojim dramatičnim asocijativnim prizorima, koji snažno dejstvuju čisto likovnim elementima, još jednom je reagovao na sunovart civilizacije i nazivom Dosta krvi dosta ubijanja poslao poruku čovečanstvu. Šuplji šlemovi i portreti neprijatelja, kao zastrašujuće lobanje iskeženih ratnika, jahača Apokalipse, paukova mreža iz koje nema izlaza, razjapljene čeljusti divljih zveri što slute pokolj, jasna naznaka bezličnog i bezosećajnog stroja sejača smrti, posle čijih rafala ostaju samo humke, utvare straha, tamni oblaci, ali i otpor i požar, prometejska vatra i večna opomena da se zlo ne ponovi, parafrazirali smo i povezali autorove odlično odabrane naslove. Ispisao je svojevrsnu epsku pesmu dostojnu Guslara, bitaka na Vučjem dolu, Kosovu i Sutjesci, propetih konja, zodijačkih znakova, morskog dna, kosmičkih nedogleda…

SVETLOST JUGA: Lubarda je smatrao da slikar nije slikar ako nije i pesnik. I zaista, on je otkrio poeziju boja istančanih i oporih skladova, lirski nežnih ili dramski snažnih. Slikarskom materijom, sukobima narandžaste i zelene, rezonantnim dejstvom crvene i crne, suptilnim akordima sive, plave, bele i ponekog akcenta žute, okera, ljubičaste ili tamnog tirkiza, pokretom masa i stilizacijom oblika, ritmovima, dinamikom, plastičnom strukturom i čisto likovnim sredstvima izneo je sve svoje preokupacije.

Za Lubardu je umetnost bila u stanju da izrazi složenu snagu života, odnosno neprestano kretanje materije od biološkog do duhovnog, a to je sam život. Odrazio je poletno doba uspona umetnosti i po svemu postao znamenje epohe. Žudeo je za južnom svetlošću i zaključio: Uvek se borimo sa nekim mrakom u težnji da ga osvetlimo. (…) U umetnosti je uvek važno šta preživljava jedan narod, kakve želje ima, šta se sa njim dešava, šta su njegova osećanja, šta on vidi pred sobom. Za umetnika je veoma važno osećanje da njegov narod, da njegova država ima opštečovečanska prava i osećanja za internacionalizam, za bratsko među narodima. Bol i radost su opšta, zajednička osećanja svih naroda i ljudi. Ali pripadnost jednom narodu donosi umetniku jednu boju, jedan zvuk, poseban, bilo da na to utiče istorija njegovog naroda, bilo kraj, predeo u kome živi ili je živeo. Kada se govorilo o nacionalizmu u umetnosti, smatrao je da se radi o onom naponu duha, o onoj genezi savladavanja i shvatanja života. Zato je lako izmirio nacionalno sa univerzalnim, pronašao sebe u opštem i opšte u sebi, podstakao nas da se prepoznamo u njemu i poverujemo mu da svaka umetnost koja nosi u sebi pun domet života je uvek uperena u buduće vreme. Težio je večnosti i, kao svi umetnici klasičnog opredeljenja, suprotstavljao se nadolazećem nihilizmu i smrti slikarstva.

Stanislav Vinaver je ispravno zaključio: Moderni umetnik je onaj koji ima neodoljive snage da ono što je vrhovno i vazda savremeno u izrazu i slutnji, taj sveobuhvat vasione i atoma, tu radost čula, to likovanje boja, da to nametne našim čulima. Lubarda je, zaista, bio moderan umetnik jer je ispoljio neverovatnu sposobnost za ono vrhovno i vazda savremeno u izrazu i slutnji, nagovestio, predvodio i određivao magistralne pravce svoga doba. Uspeo je da nam pokrene radost čula i da osetimo njegovo likovanje boja. Po svemu je zaslužio sećanje i mesto u panteonu besmrtnika, a njegova dela će, sasvim sigurno, ući u antologijski pregled uzleta XX veka u još nepostojećem, nadamo se željenom Muzeju evropske umetnosti koji bi, bez obzira na interesna politička i finansijska ujedinjenja materijalno najmoćnijih, morao sve evropske narode da spoji u duhovno kolo.