Slika građanina u ogledalu

Molijerov Don Žuan, najnovija premijera Jugoslovenskog dramskog, ujedno je i prva režija Gorčina Stojanovića u ovom pozorištu nakon četiri godine, od premijere Gospođice. Između dve navedene predstave, Gorčin Stojanović je u Jugoslovenskom dramskom bio autor scenografije u predstavi Zmajeubice, a u drugim teatrima je režirao i/ili bio autor scenografije u Podgorici (Čuvari tvog poštenja; Mačor u čizmama), Novi Sad (Mizantrop korežija sa Ivom Milošević; Sluga dvaju gospodara), Zagreb (Maratonci trče počasni krug), Sombor (Gospođa Julija; Heimatbuch), Gračanica (Narodni poslanik), Beograd (Elektra; Pepeljuga).

Gorčin Stojanović je i kolumnista, i višegodišnji umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali nadasve reditelj o čijim se predstavama priča.

„VREME„: Pitanje koje je odavno postalo neminovno povodom inscenacije bilo kog nesavremenog dela je: kakve to veze ima sa nama danas. Da li vas opterećuje taj pritisak savremenosti, posebno u kontekstu saznanja da se naša savremenost oslanja i poziva na prošlost?

GORČIN STOJANOVIĆ: Jedan od rediteljevih postupaka prilikom pripreme komada pre nego što počne da ga režira sa glumcima, i o tome se uči na studijama, zove se aktuelizacija. To ne znači nužno prevođenje komada na dnevno-politički nivo, već postavljanje zahteva da predstava neminovno mora da odgovori na izazov duha vremena. Sve i da reditelj ne želi to da radi, gledaocu je teško da posmatra predstavu izolovano od trenutka u kome živimo. Ja ne mogu da se bavim Molijerovim Don Žuanom predstavljajući ko je Don Žuan danas, mada bi novinarima bilo zgodno da predočim kakvu javnu figuru. To je za mene primitivan način mišljenja. Protiv sam izjednačavanja takvog pozorišta sa pozorištem u kome se obavlja ogroman broj poslova na dramskoj analizi, na uspostavljanju karaktera, odlukama kako nešto napraviti – to ne dopuštam. Ne bavim se primenjenim pozorištem jer duboko verujem da ljudi idu u pozorište zato što ih se tiče ono što je pozorišno, a to jest jednako ljudsko. Pozorište je antropocentrična umetnost koja se bavi čovekom, i u kojoj ljudi pred živim ljudima rade nešto. Pozorište nije medij, pozorište je umetnost.

Da li ste tako mislili i na početku svoje karijere, devedesetih? Zar vaše rane predstave nisu privlačile pažnju upravo aktuelnim temama o tadašnjem vremenu, Poslednji dani čovečanstva Karla Krausa, na primer?

U adaptaciji Krausovog teksta, koju je napisao Nenad Prokić, ubacio sam deo teksta – septembar 1994, i nekoliko geografskih pojmova. Navešću vam dva: Goražde i Srebrenica. Osim nekolicine usko stručnih novinara tada niko nije znao da je Srebrenica zaštićena zona UN podložna onom što će se i desiti, a sad svako dete zna šta je Srebrenica. Tada reč „Srebrenica“ nije postojala u srpskom jeziku. Ni u srpskoj svesti. U Goraždu se srećom nije desilo ono što se desilo u Srebrenici, mada je jedan od postulata ovoga što je sada Republika Srpska bio čišćenje tih zona. O tom se evo i sad priča, povodom zahteva da se pokrene revizija. Dakle: da li je to bila predstava o Beču tokom Prvog svetskog rata? Naravno da nije. Predstava se bavila činjenicom da se mi ponašamo kao da rat ne postoji, a tu je, 100 km od nas. Da li je zbog toga trebalo da glumce obučemo u savremeni kostim i da se čuje „vize-devize“? Naravno – ne. Tad sam se služio nekim tehnikama povremenog osavremenjavanja na način na koji sam ja mislio da je kongenijalan Karlu Klausu. To je postupak aktuelizacije o kome sam vam maločas govorio. Suprotno od toga je publicistički teatar, moda koja je mnogo više promovisana nego što je ozbiljna pozorišna moda, koji se ne bavi pitanjem šta je problem sa čovekom, nego se bavi svojom temom kao kad ljudi reaguju na društvenoj mreži, bez analize. Poređate neke sličice koje treba da budu ponovljena stvarnost, opljunete malo, i onda se to zove hrabrost i angažovanje.

Ali to jeste kritika društva…

Slažem se, s tim što kritičko mišljenje pozorišta postoji i kad igrate Šekspira. Samo malo sadržajnije i dublje. Ja zato često citiram Šilerovu rečenicu „pozorište počinje tamo gde prestaje pravosuđe.“ Pozorište se, kao i književnost, obraća moralnom bilu čoveka, a ne njegovom političkom opredeljenju.

Da li biste režirali Don Žuana i da nam upravo sad predsednički kandidati ne obećavaju kule i gradove baš kao što ih Don Žuan obećava svojim obožavateljkama ne bi li postigao željeni cilj?

Pa, o tome je i reč! Don Žuanova pohvala licemerju je ideologija cinizma, a njene četiri poluge su: važno je da ti o sebi govoriš lepo, važno je da progoniš svoje neprijatelje, da sudiš drugih ljudima, i da svet meriš svojim merilima. Mi ga živimo na dnevnoj bazi u ovoj zemlji, i to u najperfidnijem obliku, a izbori su samo jedan njegov pojavni oblik. A kritika pozorišta, to je kritika gledaoca. Nije gledalac iznad života i iznad kritike, naprotiv. Zato, ako ću nekoga „napadati“ svojom predstavom, mogu da verujem da će se to desiti ako neko u publici o nečemu iz nje – razmisli. To je kritička funkcija pozorišta.

Molijerov Don Žuan je buntovnik protiv društvenog poretka…

Odnosno, on je ono, i tu je moj ogromni stepen identifikacije sa ovim likom, što sam ja osetio u dvanaestoj godini kad sam postao panker. Mi smo bili nabrijani klinci koji su razumevali poruku momaka s gitarama na sledeći način: uzmete ćaletov, ili u mom slučaju dedin sako, unakazite ga zihernadlama i bedževima, to isto uradite sa pantalonama, i postanete slika građanina u ogledalu, a ono je uvek krivog odraza, ne postoji savršeno ogledalo. Vi tom građaninu svojom pojavom kažete: ovo si ti, ružna prljava faca sa uneređenom odećom i psovkom na usnama, to si ti. To je bilo prvo što sam rekao glumcima, tako ćemo da radimo Don Žuana. Uostalom, Zganarel, Don Žuanov sluga, na kraju kaže „to ste hteli, to ste dobili“. Don Žuan je ono u šta je projektovan. Kao što je smišljen Hrist da skupi sve naše grehe, da se razapne za sve nas, i da nas spase grehova naših. Don Žuan izgori.

I, da li nas tako spase licemerstva?

Don Žuan je Isus u negativu, što bi rekli fotografi. Taština i licemerje, samoljublje, častohleplje i laž, spremnost da se uvek jedno radi, drugo govori, treće misli, a četvrto oseća – to su kolčevi, točkovi i krstovi po kojima je raspet čovek. Don Žuan je čovek, Isus je čovek. A vi sami zaključite – ima li spasa. Kad bih znao odgovor, ne bih režirao Don Žuana. Nego neki od komada Vojtilinih. Ili ove naše palanačke teozofe, oni imaju sve odgovore.

Don Žuan važi za simbol erotičnosti i seksepila. Pa ipak, vi ga niste takvim predstavili. Da li mislite da današnji muškarci u centru pažnje ne poseduju te kvalitete?

Molijerov Don Žuan nije Kazanova i nema nikakve veze sa Don Đovanijem Mocartovim. Molijer se bavi poslednjim danom jednog melanholika koji polako odustaje i od zahteva za apsolutnom slobodom, a erotičko u njemu polako gasne. I to je razvidno u četiri scene sa ženama. Ako Don Žuana nismo pročitali, nego imamo svest o njemu na osnovu primitivne pop-kulture, onda ćete misliti o Don Žuanu kao erotičnom liku. Ima ljudi koji uđu u pozorište sa predrasudom pa sa njom i izađu zato što njihovo ubeđenje neće razbiti čak ni ono što očigledno vide. Ima i ljudi koji naprosto ne umeju da čitaju pozorište. A pozorište se prima na čulnom i intelektualnom nivou. U odnosu na to se dovršava predstava, ne dovršavam je ja, nego svaki gledalac u svom duhu. Dakle u tom smislu ako imate nekoga ko je zagledan u površinu vode kao u ogledalo, ko razgovara sa ogledalom, ko vidi sebe kao Kamenog gosta ili kao svoju senku i to kao senku koja se smanjuje pa je na kraju praktično otera, to su neki pokazatelji na koji način smo mi prevodili na scenu Molijerovu misao i Molijerovo osećanje.

Kad kažete „ljudi„, mislite na publiku ili na kritiku?

Pozorišna kritika u Srbiji danas nije ni endemska stvar. To ne postoji. Kao što nije svako ko potpiše kritiku – kritičar. Te kakotrebajuće impresije napisane leposastavljačkim srednjoškolskim načinom, sa neubedljivo gramatički upotrebljenim glagolima – recimo: „faliti“, nisu kritike. Teško je sa polupriučenim svetom, punim zlobe i predrasuda, nesenzibilnim za umetničko u umetnosti, razgovarati o pozorištu. Ja o pozorištu znam skoro sve, a ti ljudi o pozorištu znaju – skoro ništa. I tu nema pomoći. Srećom postoje neke druge sredine, i dosta kvalifikovana publika koja naprosto prima ono što ste hteli reći.

Možda zato što glavne uloge igraju Vojin Ćetković i Sergej Tifunović?

Mogu da vam nabrojim mnogo predstava, pa, nažalost, i u mom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u kojima igraju poznati glumci, pa ipak nisu zaživele. Mi imamo tri Molijera na repertoaru: Egonov (Savin) Tartif, Jagošev (Marković) Uobraženi bolesnik, i moj Don Žuan. I sve to opstaje. Duh vremena i majstorstvo izvedbe čine da ljudi hoće da gledaju sva ta tri Molijera, iako je reč o poetički posve različitim pristupima Molijeru. Publika uglavnom dolazi bez predrasuda i gleda ono što je na pozornici. Ja sam učio zanat kod Dejana Mijača na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Šta god da mi na klasi donesemo kao vežbu, Mijač se, da to kažem laički, „uživljavao“ u svaku našu vežbu i na tom našem materijalu pokušavao da nam objasni šta je to pozorište. Međutim, kad je neko istovremeno i reditelj i kritičar, što je moralni prestup i neka vrsta incesta, i kad ne zna kako završava neki komad, a završio je režiju, u tome vidite razlog njegovog rediteljskog neuspeha. Neko ko ne može da vidi, ne može ni da napravi. Dejan Mijač je umeo da gleda predstave kakve on sam nikad ne bi napravio. Biti otvoren prema delu i kongenijalan delu, to je minimalno što je potrebno za kvalifikovanog gledaoca bez obzira na obrazovanje.

U Molijera ste utkali Hamleta, i Vasu Pelagića, i Štulića i „Plejboj„… Hamlet je, možda, omaž vašoj predstavi s početka karijere, a ostali?

Ton epizode u kojoj Zganarel ubeđuje svog melanholičnog gospodara da je ovaj svet divan, odveo nas je na Hamletovu scenu sa lobanjom na groblju. Dodali smo samo dve rečenice, i to pogrešno navedene, ironično, dakako. Naravno da to ima veze sa mojom režijom Hamleta, ali je ta lobanja do kraja predstave pre svega bila opominjući artefakt, što je i smisao te Šekspirove scene. Vasa Pelagić nije tu zato što nam se učinilo zgodnim. Priča o njemu je priča o Don Žuanu. On je, navodno, stavio gimnastičke sprave u crkvu u kojoj je bio paroh. A postoji i legenda da je čak vodio ljubav sa jednom znamenitom udovicom na oltaru crkvenom. Po istom principu, dakle ne slučajem, tu se nalazi i „Plejboj“. Podsetiću da je „Plejboj“ bio svetkovina liberterskog duha u konzervativnoj Americi pedesetih godina preko raspusnog erosa ženskog tela koje je dato kao savremeni pandan onome što su radili slavni majstori. Jer šta je Pompeo Posar, slavni majstor fotografije, nego Rubens onog vremena. Od februara prošle godine „Plejboj“ više ne objavljuje nage žene, što je u situaciji kad je pornografija na dva klika od vašeg deteta – paradoks. I licemerje. I pokazatelj duha vremena. Ako ukinete „Plejboj“, kao liberterski časopis sa pametnim tekstovima i lepim ženama, vi neminovno morate dobiti nekog Trampa za predsednika. Eto, o tome je reč. Ja se stvarno ne mogu baviti izborima u Srbiji u pozorištu. To je tako malo i dosadno i nebitno. Ali ono u šta se svet pretvara pred mojim očima poslednjih 20 godina, to je ono o čemu ja ovde govorim. O porazu slobodoumlja.

Molijerovog Don Žuana ubije grom i on propadne u zemlju, a vaš se sam ubije ušavši pod veliku žičanu krinolinu koju je prethodno sam zapalio.

Dramaturg naše predstave je bio Šarl Bodler, njegova pesma Don Žuan u Paklu, po kojoj Don Žuan plaća Haronu da ga prevede na drugu stranu. Svi to gledaju, kapetan lađe je Kameni gost, a Don Žuan je duboko zagledan u vodu. Ja sam verovao tom dramaturgu. Gospodin Nikola Bertolino nam je za program dao svoj najnoviji prevod ove Bodlerove pesme iako je i prethodni bio odličan, još ga je više izbrusio i približio melodije srpskog i francuskog. Neko u tome što naš Don Žuan umre svojom odlukom ušavši pod krinolinu koja gori vidi da ga kažnjava ženski princip, neko da su žene pakao, a neko kao lepu smrt. A može da se tumači i da Don Žuan, videvši da je svet toliko licemeran da ga neće ni kazniti, sam sebe kažnjava. Ili, kao preuveličanu taštinu koja nema šta drugo da učini nego da sama odluči o svojoj smrti. Može, međutim, da se tumači i kao herojski čin. To je sloboda. Kad je Bekim Fehmiu odlučio da okonča svoj život, da odluči da li biti nemoćan ili osloboditi druge ljude svoje nemoći, to je sloboda. Nije problem nečija moć, nego nečija nemoć koja je na vlasti. Nemoć-na-vlasti je ono što mi živimo, i to dugo.

Zganarel je čovek iz naroda. On vidi mane svog gospodara Don Žuana, ali ga i pored toga sledi, pa čak i voli. Nekako je opet teško ne videti paralelu sa ovdašnjim iskustvom.

Kao što se identifikujem sa Don Žuanom, tako se identifikujem sa Zganarelom. Mislim da se velika dela obraćaju čovekovim mogućnostima, a ne konstatuju postojeće stanje, to je dosadno, za to su vam dovoljne dve rečenice, a ne umetnost kakva je Molijerova. Zganarel spram Don Žuana stoji kao slika u ogledalu, ali vredi i obrnuto: voli ga, ali mu možda i zavidi. Želi da ima ono što on ima, ali ne bi se usudio. Jer, valja se usuditi. Zganarel je neko ko je veoma svestan i suprotstavlja se Don Žuanu, ali ne sa stanovišta običnog zdravog razuma prostog sveta niti filistarskog malograđanskog, već sa stanovišta čestitosti.

Da li zato na kraju predstave on ode sa Maturinom, jednom od Don Žuanovih devojaka?

Imao sam potrebu da Zganarela ne ostavim samog na sceni, ali i da pokažem da je jedan od mogućih odgovora na pitanje šta je onda ta sloboda o kojoj priča Don Žuan – ljubav. Jedan od mogućih odgovora je ljubav. Ali, da sam imao odgovore koje sada dajem, ne bih radio ovu predstavu. Predstava je za mene proces, putovanje. Pozorište koje mene uzbuđuje je pozorište koje procesira, a ne procesuira, pozorište koje me nekamo vodi. Ne bih li se pitao nad nekim stvarima i ne bih li pokušavao da nađem ne odgovore, nego utehu. Ja pozorište smatram mestom koje čoveku ukazuje na njegovu nesavršenost, i pruža mu utehu zbog te nesavršenosti. Ja se takvim pozorištem bavim.