Prvo je premijer obećao, a sad je i Savet ministara potvrdio, imaćemo Plave šlemove iz Srbije i Crne Gore. Naši će da služe pod zastavom UN-a (o kako je Sloba voleo ovu organizaciju i borio se za njen dignitet), a sve poštujući načela profesionalnosti i dobrovoljnosti. Eto, to su papagajske fraze koje sam naučio gledajući televiziju poslednjih dana. RTS je odmah organizovao Otvoreni studio gde su gosti detaljnije razvukli temu, a mene je dojmio entuzijazam voditeljke koja se za moj ukus mnogo loži na vojsku. Dosta ležerno, takoreći uz osmeh, prokomentarisala je tužbe Hrvatske i BiH protiv Jugoslavije (danas SCG), kao – ko ih šljivi, sad mi imamo svoje Plavce. Mislim, imali smo mi njih još odavno, upravo posle rata između Irana i Iraka. Tamo je bilo mnogo naših i na terenu i u komandi Mirovnih snaga, računalo se – neće nas da diraju, braća nesvrstana.
Što se mene tiče, ideju podržavam, ali da bismo izbegli dvostruke aršine, ajde da i kod nas bude isto ono – dobrovoljno i profesionalno. Danas Bujanovac izgleda mnogo opasnije nego Bagdad. Nije red da tamo šljakaju za devize, a kod nas krvave gaće za par hiljada dinara. Neki stručnjaci tvrde da će biti veliki interes za vojnu pečalbu, ko za kredite. Valjda je došao red da neko unovči desetogodišnje ratničko iskustvo na Balkanu. Ponovo smo na granici nekakvih svetova – kao u doba vojnih krajina. Kao čuvari prilaza Šengenu, dobićemo nekakve beneficije (ko u vreme Turske i Austrije), davaćemo vojsku (sve sami brkati ljuti krajišnici) i trajaćemo dok se granice ponovo ne izmene. No, znate onu poslovicu o vojsci i skraćenju, ima vojska u ovom trenutku bar tri važnija problema. Napadi terorista su učestali, požari besne po Crnoj Gori, a penzionišu se mnogi generali iz Miloševićevog vremena – mašala!
Dok se čeka srpska truba u Bagdadu, u Guči je treštalo po 43. put. Ne znam kako je bilo uživo, gledao sam snimke na RTS-u u sitne noćne sate. Bina je delovala impozantno, kamere na sve strane – zvuk više nego solidan. Zanimljivi su bili i kurioziteti u vidu bendova iz Švedske, Slovenije ili Amerike – odma’ vidiš nisu naši, ali čuli muziku i naložili se na Balkan. Sa tehničke strane prenos je urađen profesionalno, ali i dalje ne mogu da shvatim odakle potreba za sterilnim TV pokrivanjem karnevala u Guči. Valjda iz potrebe da Dragačevo dobije umetnički dignitet, prenos je ličio na koncert filharmonije. Posle desetak minuta to postaje neizbežno dosadno. Čak je i 3K naučio lekciju, pa su uključenja sa Primorja mnogo dinamičnija, dok se u Guči zazire od publike. Da se ne provali da su svi pijani, šta li? Možda je nezgodno da se vidi (a moglo je da se provali ukoliko ste strpljivi) kombinacija četničke ikonografije, Karadžića Čupe i Mladića, sa tehno estetikom i dredloksima. Snimak RTS-a iz Guče mogu da opišem kao Karneval u Riju – verzija bez golotinje. Ko bi to gledao, molim vas?
Čestitke pobednicima – Nenad Mladenović (truba iz Vranja) i Dejan Petrović (orkestar iz Užica). Nenad je iz šampionskog benda Milana Mladenovića (čovek je menjao ime – pa izabrao, ah ta asimilacija), dok je Dejan nastavljač velikog Miće Petrovića. Što se mene tiče, nagrade su otišle u prave ruke. Trend među izvođačima je sve više pevač na bini, više u funkciji MC-ja. To je uglavnom izgledalo dobro, ali zvučalo očajno, jer dobar bend sve što ima da kaže može i da odsvira.
Na sunčanom jugu, tačnije u Nišu okupili su se najjači ljudi iz regiona. Znate ona takmičenja sa nemačkih sportskih kanala – dižu kamionske gume, vuku šlepere, prenose burad itd. Ovim ekstremnim sportom dominiraju takmičari iz Mađarske, Slovačke i Nemačke. Po svoj prilici, ušli smo u proces pridruživanja Klubu najjačih, a naš predstavnik je (očekivano) iz Subotice i zove se Ervin Katuna.
Na kraju, nekoliko detalja iz sveta. Kao i u novinama, televizije leti emituju kuriozitete umesto vesti. Ukrajinski kosmonaut Jurij Malčenko venčaće se svojom izabranicom, Amerikankom ruskog porekla. Ništa neobično osim što će on biti u orbiti, a ona u Hjustonu. Simpatično i luckasto, ništa manje od onih venčanja u nošnjama pod vodopadom na Plitvicama ili pod gejzirom u Sijerinskoj banji. Vest je, u stvari, reakcija Jurijevih roditelja, koji žive u Ukrajini životom penzionera u tranziciji. Oni su, naravno, protiv takve zajebancije – i već putem televizije ogovaraju snajku. Moderna vremena!
