Posle neznano koliko vremena u jednom beogradskom pozorištu postavljena je klasika. Da budemo štreberski precizni, Skup Marina Držića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (Teatar „Bojan Stupica“) prva je postavka, u toku ove sezone, nekog komada napisanog pre XX veka (ima mnogo razloga da se za sva vremena zaboravi onaj nesrećni Šajlok na Sceni „Mata Milošević“), a ni u prošloj sezoni situacija nije bila mnogo bolja! Ovde treba naglasiti da vapaj za klasikom nije rezultat nekih visokoparnih kulturtregerskih zahteva, kao što je edukacija mladih naraštaja (mada, zašto bi se taj aspekt baš potpuno zanemario?), već imanentnih teatarskih potreba. Naime, u praizvedbama se naglasak, s punim pravom, stavlja na formu i značenja novih drama, dok su postavke klasike te koje omogućavaju radikalna, inventivna i samosvojna rediteljska tumačenja.
Upravo jedno takvo rediteljsko tumačenje klasike, radikalno, maštovito i samosvojno, ponudila nam je predstava Skup Jagoša Markovića u JDP-u. Radikalnost Markovićeve postavke ogleda se, u prvom redu, u odnosu prema komediji Marina Držića. Od poznate dramske priče o starcu čija škrtost ugrožava sreću mladih ljubavnika ostao je, u adaptaciji Ivane Dimić i Jagoša Markovića, samo skelet; da ova priča, kroz sve svoje varijacije – od Menandra i Plauta, preko Ariosta i Držića, do Molijera i Sterije – nije postala toliko poznata, publika bi se, primetiće cinik, mnogo teže snalazila u krajnje sažetoj, ispreturanoj i samo ovlaš naznačenoj dramaturgiji predstave. Ovu primedbu, jedinu ozbiljniju koju treba staviti, ne treba razumeti kao zalaganje za neku vajnu vernost tekstu; problem je u tome što su, kao rezultat tako radikalnog sažimanja i izmeštanja, neki likovi i za njih vezani tokovi radnje ostali dramaturški nerazgovetni, što je dalje dezorijentisalo pojedine glumce.
Ali, mašta može svašta (ovo nije ironija, časna reč). Izuzetna scenska maštovitost i metaforičnost Markovićeve postavke, kakvu već dugo nismo videli u našem teatru, stvorila je jedan potpuno samosvojan i konzistentan scenski univerzum. Osnovna pretpostavka rediteljskog koncepta sastoji se u sveobuhvatnoj demistifikaciji mediteranskog sveta, demistifikaciji koja je bila glavno obeležje sjajnih predstava Jagoša Markovića, Lukrecije iliti Ždera i Kate Kapuralice.
U Skupu se radikalnost ove demistifikacije ogleda u tome što je Mediteran ostao bez Mediterana: prosto rečeno, u ovoj predstavi nema mora, ono se povuklo, osušilo, iscurilo, a ostalo je samo suvo i ispucalo morsko dno, sa skeletom nasukanog čamca (odlična scenografija Borisa Maksimovića). Takav prostor ispunjavaju odgovarajuće groteskne figure: umesto tipiziranih likova učene komedije s njihovim jasnim dramaturškim funkcijama, dobili smo živopisnu galeriju raznih kreatura (lokalnih luda i frigdnih matrona), tako tipičnih za primorske gradiće, iz kojih je i poslednji turista odavno pobegao glavom bez obzira (radnja ove predstave nikako se ne dešava u Držićevom Dubrovniku, već u nekoj primorskoj crnoj zabiti). Da bi podvukao taj momenat groteske, Marković je pribegao travestiji u glumačkoj podeli, tako da su neke muške likove igrale žene i obratno. Ovu globalnu scensku metaforu upotpunjuju i odlični kostimi Lane Cvijanović, sa od soli izbelelim nogavicama i rubovima haljina i stoletnom paučinom popadalom po gornjim delovima odeće.
Međutim, ova predstava nije samo upečatljiva, demistifikujuća živa slika mediteranskog života i sveta, jer Jagoš Marković uspostavlja i jasan odnos prema središnjoj temi Držićevog komada – tvrdičluku. Marković ne insistira na komičnoj strani tvrdičluka, koja je u savremenim inscenacijama ove teme postala odavno prevaziđena, već, naprotiv, ističe njenu ozbiljnu stranu: ukazuje na to da je tvrdičluk snažna, iskrena, nerazumna strast, kao i bilo koja druga strast, da se kovčeg sa zlatom može nežno voleti kao i žena. Ovo rediteljevo viđenje ostvareno je u maestralnoj igri Đurđije Cvetić u ulozi starog Skupa. Glumica je stvorila kontrast između Skupovog čvrstog i robustnog javnog stava i njegove mekote i nežnosti u intimnim scenama (čitaj, scenama kada su sâmi on i njegov obožavani „trezoro“); nežno tepanje na nekom izmišljenom jeziku, nalik japanskom, predstavlja sigurno jedan od najuzbudljivijih prizora predstave.
Odstupajući od Držićevog komada, u kome je Kamilo dat kao parodija zaljubljenog mladića, reditelj jasno odvaja mlade ljubavnike od njihovog grotesknog okruženja; u igri Maše Dakić (Adrijana) i Marinka Madžgalja (Kamilo) preovlađuje lirski tonalitet, mada kod Madžgalja on ponekad prerasta u patetiku. Iz ostalog dela glumačkog ansambla izdvajali su se Predrag Ejdus u grotesknoj, ali istovremeno i tužnoj ulozi starog gospara, onemoćalog, žvalavog i bestidnog, i Cvijeta Mesić kao preduzimljiva i praktična Variva. Poslastica ostaje za kraj: Olga Odanović ostvarila je neodoljivu komičarsku bravuru, integralno glumački postavljenu (glas, držanje, mimika), u ulozi lokalne zamlate i dangube, služavke Grube. U njenom tumačenju, Grube je bila jedan od onih zaštitnih znakova svakog malog mista, čiji nam je suludi univerzum donela ova očaravajuća predstava.
