Skrušeno dostojanstvo

Brojni ratovi koji su prekopavali ovo tlo nisu umanjili polet da se ti događaji iznova obeležavaju novim spomenicima. Možda ne izgleda tako iz perspektive malog ljudskog veka, ali još se nije ni slegla prašina na spomeniku ustanicima u Karađorđevom parku, umirila ruka Mare Resavkinje podignute u čast poginulih u Balkanskim ratovima, osušila boja na cerskom spomenu, niti stegao malter na obeležju oslobodiocima Beograda, a već su počeli da niču novi spomenici u Beogradu, Valjevu, Grdelici, Aleksincu, Ćupriji, Varvarinu… i drugim mestima koja su iskusila milosrđe bezimenog anđela. Mada ni taj rat nema čestitog naziva, on je već posejao nova obeležja po trgovima, parkovima, ulicama i kasarnama zemlje koja, na sličan način, i dalje traga za svojim imenom. Pomalo paradoksalno, svi bi želeli da što pre zaborave taj sukob, ali ga se i dalje sećaju, što na svoj način potvrđuje i Spomen-obeležje palim borcima PVO za vreme NATO agresije koje je nedavno otkriveno na Banjici.

PROKLETI KRADLJIVCI NEBA: Pored ulaza u komandu 250. raketne brigade protivvazdušne odbrane, osvanula je kompozicija koju čine jedan poveći projektil s postoljem iz sistema S-125 Neva i spomenik devetorici vojnika ove jedinice koji su izgubili život, urađen prema zamisli arhitekte Miodraga Vukasovića. Staro oruđe stavljeno je na popločanu površinu kao neka vrsta ready madea, predmeta vanumetničkog porekla koga tek čin izlaganja pretvara u umetničko delo. Jedina moguća intervencija otkriva se u usmeravanju vrha projektila ravno ka nebu, ukoliko je uopšte moguće okrenuti ovu skalameriju, ne daj bože, prema gradu ili nekom objektu koji se nazire na horizontu.

U njenom položaju, dakle, nema otklona koji bi posetioce odvratili od pomisli da se svakom primerku ovog oruđa, koji mogu spaziti na banjičkom ili nekom drugom poligonu, dive kao umetničkom delu.

Stara dobra „Neva“ mnogo bi lakše preskočila fluidnu granicu umetničkog po nekom drugom kriterijumu, budući da je ovakvo oruđe došlo glave jednom čedu tehnosveta, avionu F-117. Njegov saćasti trbuh visoko sofisticirane tehnologije zaparao je staromodni, metalni šiljak koji je iskovala čvrsta ruka ruskog trudbenika. Dakle, neka vrsta paradoksa, spoja nespojivog kao estetske kategorije, dosta bi pomogla ovom delu spomeničke kompozicije da šmugne na onu stranu umetničkog. Čak i da neko previdi taj kontekst, betonski spomenik koji se nalazi s desne strane potvrđuje da ovaj projektil više nije pretnja „kradljivcima slobode neba“, kako nadahnuto reče jedan oficir, već uspavana gvožđurija koja se s tog mesta više neće mrdnuti.

Drugi deo spomeničke celine sastoji se od devet betonskih stubova koji rastu s kraja prema sredini, zatvarajući polukrug oko postolja na kome stoji bakarna ploča s imenima vojnika i tekstom:

„Pripadnici 250. rb PVO

Poginuli u odbrani otadžbine

24.03-26.06″.

To je samo jedan od novih spomenika posvećenih NATO intervenciji koji se ne nalaze ni na jednoj turističkoj ruti Beograda. Njegov prethodnik je na Straževici.

Umesto širokih ulica urbane, činovničke Banjice koje vode do spomen-obeležja u krugu kasarne, radnička Rakovica prepustila je one koji žele da vide spomenik nemilosti izlokanog puteljka koji krivuda kroz predgrađe predgrađa sve do vrha brda gde je početkom leta, u okviru vojnog objekta, svečano otkriven Glasnik. Njegova osnova u obliku aviona F-117 koji je, izgleda, postao nepresušni izvor umetničkog nadahnuća oivičena je krupnim blokovima granita. U podnožju centralnog dela spomenika nalaze se reljefni likovi zastavnika Vlastimira Lazarevića i Vladimira Vujovića koji su poginuli popravljajući oštećenu antenu tokom varljivog predaha i poslednje reči jednog od ovih vojnika koje su čuli njihovi saborci duboko u utrobi ovog brda: „Ostanite na prijemu, završavam…“.

Za razliku od spomenika na Banjici, straževački Glasnik plod je pomalo razbarušenog konstruktivizma. On je napravljen od raznoraznih metalnih krhotina za čiju su se formu pobrinule nebrojene granate koje su izručene na brdo pored Rakovice. Delove vojnih antena, komade metalnih konstrukcija i gelere avionskih bombi vajar Slaviša Čeković spojio je u metalnu konstrukciju. Na njenom vrhu nalazi se antena koja bi mogla biti u funkciji, tako da ovaj spomenik spada u retke umetničke radove koji estetski ugođaj mogu da dopune i nekom vrstom upotrebne vrednosti.

Mada Glasnik ima nečega od Tatlinovog konstruktivizma, on stilski podseća na Tangijevo poigravanje s formom neobičnih naprava, ali kao kada bi, na primer, Iv Tangi realizovao nikad ostvareni projekat spomenika III internacionali, a Tatlin gradio mašine s Tangijevih slika. Neka ovde bude i kraj poređenja, ipak su tu ljudi poginuli.

KLINKTONE…:Saznanje da je ta ratna avantura neke stajala života najmanje je brinula one koji su tokom juna 2000. godine svečano otkrili spomenik Večna vatra na Ušću nagvaždajući, bez trunke osećaja, o kvislinzima, moralnoj snazi i slobodarstvu. Budući da je taj poredak bio ogromna ali opasna himera, ostale su i prazne priče o 78 metara visokom spomeniku koji bi trebalo da simbolizuje broj dana otpora. Prema idejnom rešenju akademskih vajara braće Radović, arhitekata Marka Stevanovića i Miodraga Cvijića, podignut je betonski stub sa kupolom u obliku ruže visine 27 metara, dok je tekst sačinila desna ruka desne ruke tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, Mira Marković: „Ova vatra neka večno gori kao uspomena na rat koji je 19 zemalja NATO pakta – Sjedinjene Američke Države, Kanada, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Italija, Grčka, Turska, Danska, Belgija, Španija, Portugal, Island, Norveška, Luksemburg, Poljska, Mađarska, Češka – vodilo protiv Srbije od 24. marta do 10. juna 1999. Neka večno gori i kao uspomena na herojsku odbranu Srbije u kojoj je učestvovao ceo narod. Neka večno gori i za ceo svet. Da bi bio slobodan, svet mora da nađe u sebi hrabrost i snagu sa kojim smo se mi borili i odbranili u proleće i leto 1999.“

Obelisk Večna vatra poslužio je u tom trenutku kao simbolička kompenzacija spaljene zgrade Centralnog komiteta koja se nalazi u blizini, neka vrsta njene virtuelne kopije. Bele površine i ravne ivice spomenika trebalo je da nadomeste crne zidove i poderanu fasadu te višespratnice. Nakon 5. oktobra promenjen je i taj odnos. Ispod izranavljene oplate nekadašnjeg partijskog projekt-biroa izronila je čista konstrukcija betonskog jezgra, dok njen virtuelni dvojnik na Ušću izgleda kao da je bio stalna meta NATO avijacije. Ima i u tome neke pravde.

Večna vatra u svakom slučaju više nije ni „vatra“, a još je manje „večna“, jer je njen plamičak goreo tek do 5. oktobra kada ga je pomeo gnev onih koji su krenuli da otmu ono što im je već pripalo na izborima. Nije više spomenik ni obeležje deci stradaloj tokom NATO napada koje je podignuto u Tašmajdanskom parku jer je bronzanu skulpturu prošle godine neko otkinuo i odneo. To nisu učinile pristalice humanitarnih intervencija kako se moglo pomisliti, već oni koji nisu zazirali od morbidnog biznisa. Figura devojčice posvećena deci, prema sumnjama autora Ostoje Gordanića, verovatno je preprodana kao spomenik nekom detetu s imenom i prezimenom. Toliko o pijetetu prema stradalima.

Ostala obeležja još se dobro drže. Valjevski spomenik pilotu Milenku Pavloviću koji je načinjen od kljuna „miga 29“ uredno praše automobili koji tutnje ulicom, a sličnu sudbinu deli i spomenik žrtvama rata 1990–99. godine koji se nalazi u neposrednoj blizini; u Aleksincu je Spomen i nada služio za promociju čoveku koji bi mogao biti uhapšen zbog lažnog predstavljanja jer je i tom prilikom nastupao kao Njegovo kraljevsko visočanstvo Aleksandar Karađorđević, spomenik na Mostu obnove u Grdeličkoj klisuri koristio je tadašnji predsednik Skupstine Srbije Dragan Tomić za promociju svoje stranke, mada te vrste zloupotreba nisu pošteđene ni varvarinske žrtve zahvaljući partijskim promoterima Gorici Gajević i Zoranu Anđelkoviću. Čak i ona tabla u rakovačkoj fabrici „21. maj“ posvećena „zlikovcu Bilu Klinkton“ (nije greška) još stoji, lepo pričvršćena na zidu. Taj tekst sigurno će zavredeti pažnju kakve knjige neobičnih dela zbog obilja svakojakih grešaka:

„Ovaj spomenik, ovu ruševinu podigli su sebi za života zlikovci

– predsednik Amerike Bil Klinton

– predsednik Engleske Toni Bler

– sekretar Amerike Medlin Olbrajt i njihove verne sluge.

neka ovaj spomenik podseća naša pokolenja na zlo koje je kružilo svetom i na herojski otpor koji je pružio naš narod te 1999. godine.

7. juli – 2000. god. RAKOVICA“.

OTPOR I STRADANJE: Tako, u tišini i bez velike pompe, staro spomeničko nasleđe Srbije dobija još jedan sloj, šifrovani niz znakova minulog vremena. Ako ste bar jednom u detinjstvu iskusili roditeljski entuzijazam da se u jednom danu prevali par stotina kilometara i pentra na Tjentište zbog spomenika na vrhu, pevajući tokom puta u kolima „… što to huči Sutjeska, krv pliva po njoj“, sigurno će vas razočarati skromnost novih spomenika. Darežljivost realsocijalizma prema ideološkom znamenju smenilo je siromaštvo Miloševićevog doba dok je želja za trajnošću posustala pod krhkošću materijala koji ne obećavaju dugovečnost. Čak su i napisi na njima svedeni i rudimentarni. Reči su, poput materijala od kojih su napravljeni, pronađene među prvim asocijacijama.

Sadašnja vlast drži se krajnje rezervisano prema ovim znakovima novije prošlosti koji su im ostali u nasleđe. To se može razumeti. Sigurno nije lako Borisu Tadiću da putuje na samit NATO-a kada ga tamo svako može priupitati – „je li, tavariš Boris, je l’ vi još čuvate one ploče na kojima nas nazivate zlom koje kruži svetom?“. Kako, uopšte, pozvati britanskog premijera Tonija Blera u posetu dok u jednom delu glavnog grada lepo piše da je čovek zlikovac? Kako ugostiti kolege iz zemalja NATO-a, kada se banjička brigada i dalje ponosi opremom pilota iz oborenog aviona, izlažući njegovu kacigu i letačko odelo kao plemenski trofej? Zato se postojeći spomenici ne održavaju, novi se prave bez konkursa, sve je prepušteno entuzijazmu vojske koja iza svojih ograda gradi onako kako misli da treba da gradi.

Možda vlast u Srbiji jednostavno ne zna šta da radi sa svim tim. Ili je ti spomenici ne zanimaju. Ili ima važnije brige, ali se ponaša kao da bi najviše volela da spomenika posvećenih NATO intervenciji nema, i da više nikome ne pada na pamet da pravi nove osim ako se time ne slave bradati đenerali i ideolozi fašizma koji imaju blanco podršku sive eminencije DOS-a u resoru nacionalnog pomirenja i sveopšteg praštanja, Demohrišćanske stranke Srbije.

U tim novim delima, u svakom slučaju, nema trijumfalizma pobednika. Oseća se pre svega neka vrsta skrušenosti i želje da se sačuva minimum ponosa i dostojanstva. Ako je već bio rat, a ne može se dokazati da smo pobedili, neka bar izgleda da nismo izgubili. Ako nije bilo slavnih bitaka u kojima su strani avioni pljuštali po zemlji, slavićemo naše umeće u maskiranju, skrivanju i izbegavanju neprijatelja. Ako već moraju da se podižu spomenici, a ne možemo se praviti kao da se ništa nije dogodilo, neka dominira simbolika otpora i nevinog stradanja.

Nekad su se slavile velike pobede i slavne bitke, realne i izmišljene, sada se podižu spomenici žrtvama i porazima, neprijatno stvarnim.