Na dan izlaska ovog broja "Vremena" u Elbasanu će biti odigrana fudbalska utakmica između reprezentacija Srbije i Albanije. U danima kad su ovakve utakmice događaji visokog rizika, čak i kada, barem za jednu od strana, nemaju nikakav rezultatski značaj, korisno je prisetiti se istorijskih figura koje spajaju srpsku i albansku tradiciju. Takva je figura Skenderbeg
Ime Skenderbeg, sugestivno i zvučno, priziva mi skoro istovremeno dvije asocijacije. Prva me vodi u prošlost, u tačku malo dalju od druge, četvrt vijeka od danas, u sedmi razred osnovne škole i 1990. godinu. Na korici udžbenika istorije je čuvena Delakroina slika Sloboda predvodi narod, a gole grudi djevojke koja nosi francusku zastavu na slici zbog perspektive identičnu našoj, jugoslovenskoj, samo bez petokrake zvijezde, više nisu nešto što je moguće posmatrati tek kao objekat hladne estetske kontemplacije. U tom udžbeniku, negdje na početku, nalazila se i lekcija o otporu otomanskom osvajanju Balkana, a dva imena koja se pominju u njoj podsjećaju više na junake stripa ili vesterna, nego na tipične istorijske ličnosti. Razlog je možda i to što obojica imaju s jedne strane oficijelna imena i prezimena, a s druge herojske nadimke. Jedan je Janoš Hunjadi zvani Sibinjanin Janko. Drugi je Đurađ Kastriot zvani Skenderbeg. U naredne tri-četiri godine, Skenderbeg je za mene bio samo istorijska figura iz davno zaboravljenih bitaka – u međuvremenu su, naime, počeli neki novi ratovi. I mada zvuči kao kliše, u najgore ratno vrijeme najviše smo izlazili u travničku kafanu po imenu „Kazablanka“. Držao ju je tip koga su zvali Švejk. Umro je mlad, nedugo poslije rata. Kad bi mi nastava bila u drugoj smjeni, oko podneva bih otišao tamo na kafu. Sjeo bih za šank, zapalio cigaretu i glumio odraslost. U to vrijeme kafana je obično bila prazna, a u šanku je radio gazda. Jednom prilikom, kad sam već bio stalna mušterija, pitao me: „Jesi za nešto žestoko?“ Bilo mi je rano, ali sam klimnuo glavom. Nasuo mi je konjak iz flaše sa crveno-crnom etiketom, pa je nasuo i sebi, kucnuo o moju čašu već spuštenu na šank i otpio. Ja sam svoje piće popio na eks i dok sam se trudio da zaustavim suze što su krenule od još nepoznate mi gorčine, on se nasmiješio i rekao: „Skenderbeg je najbolje piće.“
IZBOR TRADICIJE: U vrijeme kad su fudbalske utakmice između Srbije i Albanije događaji visokog rizika, čak i kada, barem za jednu od strana, nemaju nikakav rezultatski značaj, korisno je prisjetiti se istorijskih figura koje i u srpskoj i u albanskoj tradiciji imaju herojski status. Kroki Skenderbegove biografije sjajan je predložak za roman. (Uostalom, sovjetski režiser Sergej Jutkevič snimio je 1953. godine film o Skenderbegu koji je naredne godine prikazan u zvaničnoj konkurenciji Filmskog festivala u Kanu gdje je dobio i dvije nagrade.) U svojoj knjizi Srbi i Albanci kroz vekove Petrit Imami podastire njen izvrstan sažetak (vidi okvir). U predratnim i postratnim okvirima, incidenti na i oko fudbalskih utakmica znaju biti dobar pokazatelj međusobnih odnosa među narodima i državama. U tom smislu, afera sa dronom na prošlogodišnjoj beogradskoj utakmici između Srbije i Albanije i cijela atmosfera oko revanša u Elbasanu mogli bi da budu potvrda teze Olivere Milosavljević kako je nesporno „da se Albanci danas smatraju najvećim srpskim ‘neprijateljima’“. U nastavku svoje analize (iz 2008. godine) ova istoričarka primjećuje: „Ako to možemo lako objasniti aktuelnim političkim zbivanjima i neprimerenim medijskim opisom njihovog ‘karaktera’, potrebno je ozbiljnije analizirati razloge njihovog nipodaštavanja kojem su, nekad otvoreno, nekad prikriveno, bili izloženi tokom čitavog XX veka.“
Ipak, kad smo kod srpsko-albanskih odnosa, kod fudbala i kod Skenderbega, indikativna je bila ovdašnja recepcija nedavnog dvomeča između zagrebačkog Dinama i prvaka Albanije, Skenderbega iz Korče. Hrvatski i albanski šampion sastali su se u četvrtom pretkolu UEFA Lige šampiona. Dinamo je prošao dalje, ali za ovu priču to je manje bitno. Ako je suditi po mikro istraživanju koje nije imalo ambiciju da bude naučno fundirano, a sastojalo se iz anketiranja nekoliko desetina srpskih ljubitelja fudbala i brzinskog skeniranja ovdašnjih komentara ovih utakmica po internetu, u Srbiji se kod fudbalskog sraza između Albanaca i Hrvata, masovno navijalo za – Albance. Nije to, naravno, nikakav indikator bilo čega, ali je činjenica da je nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju i njihovog dugo željenog simboličkog raskida sa Balkanom, ključ stabilnosti ovog dijela svijeta u srpsko-albanskim odnosima. U tom smislu ne treba upadati u zamku stereotipa i predrasuda olakog zaključivanja da ti odnosi tobože počivaju samo na tradiciji konflikta. Tradicija nikad nije jednodimenzionalna, tradicija se, kako bi rekao Habermas, uvijek bira. Njemačkoj tradiciji, veli tako Habermas, pripadaju i „oslobodilački rat protiv Napoleona, i neuspjela revolucija 1848, i propast Vajmarske republike, i nacizam, i rušenje berlinskog zida, a na Nijemcima je da odluče koju od tih tradicija žele da slijede, a koje ne“.
SINKRETIZAM: Figura Skenderbega za Srbe i Albance može da bude tačka susretanja. Njegov status ima, naravno, veze sa tradicijom otpora turskim osvajanjima koja je važna za oba naroda. U tom smislu se vrijedi prisjetiti jednog skoro zaboravljenog teksta Miloša Crnjanskog iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Godine 1932, Crnjanski je prisustvovao Sinjskoj alci te je o tom događaju napisao članak pod naslovom Prsten na vrh bojnog koplja. U tom članku, između ostalog, stoji: „Naš narod, gde je god bilo rata s Turcima oseća jednu jedinu istu prošlost i za Srbina i za Hrvata. Tamo gde je ratnički soj, katolik i pravoslavac oseća se jedno, bratski živi i poštuje jedan drugom i obraz i čast. Zanimljivo je da su nesporazumi između Hrvata i Srba bili uvek na tačkama našim daleko od te ratničke prošlosti, u gnezdima cincarskim i pohrvaćenim švapskim. Ni po duši, ni po moralu, ni po životu, ni po krvi, ne razlikuje se više Srbin od Hrvata tamo gde je bilo patnje, kolca, hajduka i rata. Naša zemlja počiva na jednom planinskom pojasu, krvavom nekad od Turaka, svetlom sada od ratničke prošlosti, sablažnjenom od onog što ima kao novi ‘duh vremena’ da gleda.“
Komentarišući ovaj tekst Crnjanskog, Nikola Bertolino je zabilježio kako „ne može biti sumnje da su ovi redovi pisani sa apsolutnom iskrenošću i ubeđenjem u tačnost iznetih konstatacija“, mada se njemu čini kako iz perspektive „naše neposredne jučerašnjice i iz današnjice“ oni imaju nov i mračan smisao u kontekstu srpsko-hrvatskog „međusobnog zatiranja“. Postoji tu, međutim, i još jedan problem. Iz perspektive „naše neposredne jučerašnjice i iz današnjice“, zajednički antiturski (i antimuslimanski) sentiment koji postoji u dijelovima tradicije i Srba i Hrvata ovaplotio se u ratnom savezu Radovana Karadžića i Mate Bobana. Ključna važnost figure Skenderbega jest u njegovom sinkretizmu, u njemu se sretno stapaju i spajaju i katoličanstvo i pravoslavlje i islam, i Srbin (Sloven) i Albanac.
ALEKSANDRIJA: Ima u tom smislu neke prelijepe poetske težine u toj riječi Skenderbeg, spoju imena Skender i titule beg. Ime Skender koje se relativno često javlja među Albancima i bosanskim muslimanima etimološki je vezano za tursko ime Iskender, persijsko Iskandar i arapsko Al-Iskandar. Sve tri verzije su zapravo derivirane od imena Aleksandar, a u čast Aleksandru Makedonskom. Prema mnogim tumačenjima, i kur’anski Zulkarnejn jest zapravo Aleksandar Makedonski. (Na ovom tragu je i ona dosjetka Semezdina Mehmedinovića da je Skenderija zapravo – Aleksandrija.) U tom ključu se ispostavlja da Skenderbeg nije samo Sloven i Albanac, nego je, makar u simboličkom smislu, i Grk. I lako je od te spoznaje napraviti luk ka onom glasovitom iskazu najvećeg živućeg balkanskog pisca Ismaila Kadarea izrečenog u intervjuu datom Branki Bogavac: „Na Balkanu koji se smanjio, danas, nakon samopovlačenja Slovenije i Hrvatske postoje tri naroda koji se još drže i koji su uistinu neizbežni: Grci, Albanci, Sloveni. To su tri civilizacije, tri kulture, tri jezika. Balkan se ne može zamisliti bez čoveka koji pripada njegovom balkanskom kontekstu. Potisnuti vekovima u ovu evropsku oblast, opstanak bilo koga od njih je uslovljen drugima. U složenim slučajevima, voljno ili nevoljno, primorani smo da se dogovaramo. Čini vam se mračnom ova vizija? Mislim da ono što smo preživeli u najnovije vreme, nije bilo ništa manje strašno. Da bismo se vratili jednoj viziji koja uliva više nade, mora se reći da je na Balkanu, ipak, kroz istoriju bila uspostavljena ravnoteža. Danas, u uslovima postojanja Evropske unije, tutora koga smo svi prihvatili, ova ravnoteža je višestruko osigurana. Da se vratim na trojku balkanske ravnoteže: Grci, Sloveni, Albanci – verujem da se slažete sa mnom kada kažem da nijedan od ova tri naroda, ni iz jednog razloga i ni u kojoj okolnosti, ne može da se izdvoji iz problematičnog poluostrva. Sve je u tome da se ovo shvati.“ Tri civilizacije, tri kulture, tri jezika o kojima govori Kadare – svi baštine Skenderbega. On je jedna od tačaka na kojima može da se temelji balkanska ravnoteža.
ZDRAVICA: Postojala je uvijek ta svijest kod najvećih balkanskih umova, makar i ne uvijek do kraja artikulisana. Postoji ona kod Njegoša (koji Skenderbega pominje u čuvenom monologu Vladike Danila: Skenderbeg je srca Obilića, / al’ umrije tužnim izgnanikom. – A ja što ću, ali sa kime ću?…), kod Dimitrija Mitrinovića, kod Andrića. Na njoj je uostalom bazirana i Krležina „bogumilska vertikala“. Postoje, naravno, i otpori toj svijesti, postoji i potpuno suprostavljena vizija Balkana koja se sastoji iz ideje „čistih identiteta“. Među Albancima je, paradoksalno, zastupa, između ostalih, upravo Ismail Kadare kad govori o „hrišćanskoj podlozi“ albanske nacije. A suština Balkana je u nečistim, izmiješanim identitetima. Ono najljepše na Balkanu je takvo: od muzike do kuhinje. Uostalom i ljudi, Balkanci, su takvi. Iz izmiješanosti balkanskih identiteta polazi i prijemčivost za daleke kulture kao i solidarnost sa poniženim i uvrijeđenim. Možda i najbolja slika te izmiješanosti su Cigani. Nije pjesnik slučajno u pjesmi što se zove Balkan zapjevao Mi smo ljudi Cigani. Na takvom skoro nesvjesnom balkanskom sinkretizmu počivaju nam i rituali svakodnevnog života: od prve jutarnje kafe do zdravice Skenderbegom.
O Skenderbegu
Dolazak Turaka je iskoristio jedan broj domaćih feudalaca da kao njihovi vazali prošire svoju vlast, na primer kod Grka Jovan VIII Palelolog napao je Ahajsku kneževinu. U njegovoj vojsci je bilo dosta Albanaca iz Moreje. Jedan broj albanskih plemića brzo je prihvatio vlast Osmanlija da bi sačuvao svoje položaje. Sina velikaša Teodora Muzake, koji se nazvao Jakub-beg, Sultan Murat II je 1441. postavio za sandžakbega Albanije. (Poginuo je 1442. u borbi protiv Mađara.) Na taj položaj je zatim (1452) imenovan njegov brat Kasim-paša. Hamza-beg, subaša u Tetovu, poticao je iz porodice Đina Zenebiša. Sin Karla Topije bio je vlasnik poseda (timara) u Juniku. Najviše se proučio Ishak-beg, komandant pograničnih jedinica. On je pod komandom Sinan-bega učestvovao 1433. u osvajanju Janjine i Kanine, gde je vladao Đon Kastriot, Skenderbegov otac. On je nekoliko puta menjao svoju katoličku veru: od 1419. do 1426. prihvatio je pravoslavlje i bio je saveznik srpskog despota Stefana Lazarevića, od 1430. do 1438. bio je musliman, zvao se Hamza, kako bi na taj način sačuvao svoje posede. Zatim se opet vratio u katoličku veru, posle čega je proglašen za počasnoga građanina Venecije, da bi ubrzo umro. U znak pokornosti, morao je da pošalje Sultanu sinove za taoce, među njima i Đerđa Kastriota (rođ. 1405). Njega su Turci podučavali ratnim veštinama i preveli u islamsku veru (1428). Zbog iskazane hrabrosti u mnogim bitkama u Maloj Aziji i na Balkanu i zbog izuzetne vojničke sposobnosti nazvali su ga Iskender, po turskom imenu Aleksandra Makedonskog.
Đon Kastriot je sa sinovima Stanišom, Repošem, Konstantinom i Đerđom priložio 1426. srpskom manastiru Hilandaru, na Svetoj Gori, dva sela blizu Debra Trebište i Radostuši. U selu Radostuše (danas Rostuše) nalazila se crkva sv. Bogorodice. Zauzvrat, aktom Sabora manastira ustupio im je na doživotno uživanje pirga (kule) sv. Đorđe, na visoravni više Hilandara, s kojeg se osmatralo more. Iguman Atanasije se obavezao da će pomen o njima biti čuvan „dok traje Hilandar“. Od toga je izuzet Staniša, koji se u međuvremenu poturčio. Po njima je taj pirg nazvan Arbanaski pirg; od njega su danas ostale samo ruševine. U predvorju srpske pravoslavne crkve Hilandara nalazi se potpuno očuvan nadgrobni natpis: „Ovdepočiva Repoš, duka ilirski, godina 6939. (1431)“. (Verovatno je tu preminuo.)
(…) Kada su Turci Skenderbega poslali u rodni kraj da tamo zavede red, on im je u bici kod Niša 1444. otkazao poslušnost. Povratio se u katoličku veru i sebi je dodelio zvanje „Vojnik Hristov i knez Albanije i Epira“. Sa ostalim albanskim vlastelinima je 2. marta 1444. stvorio tzv. „Lješku ligu“, prvi svealbanski savez za borbu protiv Turaka. Tada su s njim udružili Đerđ Arianiti, Andrea Topia, Nikola Palj Dukađini, Teodor Muzaka, Leka Zaharia, Leka Dušmani, Pjetr Span i Đerđ Strez Balša, čime su prevaziđena ranija feudalna neslaganja. Njima se pridružio i gospodar Crne Gore Stefan Crnojević. Skenderbeg je izabran za glavnog komandanta zajedničke vojske. Njihova borba budila je nadu hrišćana na Balkanu i u Evropi da se osmanska sila može zauzdati. Ujedno su se suprotstavljali aspiracijama Mletaka na Balkanu. Kada se Skenderbeg sa njima sukobio 1447. u Skadru i Draču, pritekao mu je u pomoć srpski despot Đurađ Vuković Smederevac, da bi odbio mletačke pretnje uzduž primorja.
Na Skenderbega je mnogo računao i papa Pije II (1458–1464). On je planirao novi krstaški rat protiv Osmanlija, a išao je tako daleko, kako kaže istoričar lovan Radonić, da je načinio i plan za deobu Osmanskog carstva. „Prema tom papinom projektu Mlečići su imali dobiti Peloponez, Viotiju, Antiku i primorske gradove u Epiru, Ugri: Bugarsku, Srbiju, Bosnu, Vlašku i svu zemlju do Cmog Mora, a Skenderbeg Maćedoniju“. Skenderbeg se 1466. uputio u Rim, u pratnji svoga glavnoga savetnika, nadbiskupa Drača, Albanca Paola Angela. Tamo je učestvovao na tajnom kardinalskom sastanku, kojim je predsedavao papa, a na kome mu je obećana velika pomoć ako povede hrišćanski rat protiv Osmanlija. Dve godine kasnije naglo je oboleo i umro (17. januara 1468). U jednom srpskom rukopisu iz toga vremena kaže se da su na Skenderbegovu sahranu u Lešu došli „svi kneževi srpski i ostala okolna gospoda i vlastela“. Posle njegove smrti jedno vreme zamiru nastojanja o borbi hrišćana na Balkanu protiv Turaka.
Sima Ćirković u studiji „Rabotnici, vojnici, duhovnici“ (1997) ističe: „Albanci su imali kompaktnu matičnu teritoriju obeleženu etničkim imenom (Arbanon, Arbanum, Raban, Regnum Albanie, Albania), a zatim su, pred kraj srednjeg veka, imali nekoliko država feudalnih gospodara. Oko njihovih vladara i ratova s Turcima Osmanlijama, najviše oko Skenderbega, Dukađina i Arijanita, obrazovala se snažna tradicija održavana i u narodu i u delima katoličkih humanističkih pisaca. Ta istorijska tradicija analogna je onoj u Hrvata, Srba i Bugara, i imala je važnu ulogu u čuvanju svesti o sebi i svome identitetu.“ U fusnoti, autor napominje: „U proučavanju etničkih odnosa Albanci su pastorčad evropske, pa i balkanske istoriografije. Ono malo interesovanja koje privlači vezuje se za probleme ilirskog porekla, kontinuiteta, najstarije postojbine, tako da se druge važne teme i ne obrađuju.“ (…)
Skenderbeg kod srba
(…) Kao kod mnogih naroda u Evropi, tako je i kod Srba bio na glasu albanski vojskovođa Đerd Kastrioti Skenderbeg i njegova borba protiv osmanlijskog pohoda na Balkan. Pošto je pročitao neku nemačku knjižicu o ovoj slavnoj ličnosti, Sima Milutinović-Sarajlija je 1816. ispevao pesme „Kastriotu“ i „Piscu istorije Đorđa Kastriota Skenderbega (na dar)“. Kao učitelj Hrišćanske škole u Vidinu, preveo ju je i po njoj predavao učenicima. Kako piše Andra Gavrilović, on se „duhom prenese u ono viteško doba i zavole uspomenu ovoga junaka“. Želja mu je bila da pesma „Kastriotu“ bude štampana ispod Skenderbegove slike. „Ozdo, ispod lika Kastriotovoga ovo valja staviti.“ (Obe pesme su prvi put štampane 1899. u knjizi Lirske pesme, SKZ.) Jovan Sterija Popović je, o trošku Josifa Milovuka, objavio 1828. u Budimu biografsko delo Život i viteška vojevanja kneza epirskoga Đorđa Kastriota Skenderbega opisana Joanom S. Popovičem, mudroljubija slušateljem („slovima K. Sveuč. Peštanskoga“). Nekoliko godina kasnije napisao je istorijsku dramu Skenderbeg („pozorje u pet dejstva“), koja je premijerno izvedena 4/16. marta 1848. u Teatru kod Jelena u Beogradu (u sali hotela „Jelen“ kod Saborne crkve). Štampana je posthumno 1856. u Pančevu, u izdanju Braće Jovanović. Sterija je imao nameru da je preradi, ali ga je smrt sprečila u tome. (…)
Skenderbeg je posebno privlačio pažnju u srpskoj kulturnoj javnosti. Đorđe T. Petrović (Georges T. Petrovitch), arhitekta, koji je studirao Politehničku školu u Cirihu i Minhenu, objavio je 1881. u Parizu bibliografiju literature o Skenderbegu (XXIX + 187 str.), dela pisanih na francuskom, engleskom, nemačkom, latinskom, italijanskom, španskom, portugalskom, švedskom i grčkom jeziku. (Reprint ove bibliografije štampan je 1967. u Minhenu.) U izdanju knjižara Braće Jovanović, u Pančevu je 1883. objavljena knjižica Skenderbeg u pesmama („sa slikom njegovom“). U njoj je sabrano sedam epskih pesama o Skenderbegu, koje su pevane među Srbima. U jednoj od njih, car Murat upozorava jednog svog pašu: „Uzmi vojske pedeset hiljada;/ jer ti ne znaš šta su Arbanasi,/ Udariće jedan na stotinu,/ A Skenderbeg hoće na hiljadu.“ U časopisu Brankovo kolo (1885, br. 2 i 11), koji je izlazio u Sremskim Karlovcima, štampane su tri kratke albanske narodne lirske pesme, pod naslovom „Cveće sa istoka“, u prevodu Branislava Nušića. Pesnik Vojislav I. Ilić je objavio u beogradskom Kolu (1889) lirsku pesmu „Arnautka“, u kojoj opisuje albansku ženu. Njegov brat Dragutin J. Ilić štampao je u beogradskoj Otadžbini (1893) baladu „Skender-beg“, u kojoj oplakuje: „Eh, nek svaki roni suze,/ Kastriota nema više,/ Arbaniju Murat uze,/ naši orli odleteše!“ (jedna od najstarijih ulica u Beogradu, današnja Makedonska, zvala se od 1872. do 1896. Kastriotova, a današnja Skenderbegova ulica tako se zove od 1896. godine.)
Petrit Imami odlomci iz knjige Srbi i Albanci kroz vekove (Radio B92, 1998)
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Najveća glumačka nagrada „Dobričin prsten“ uručena je Aniti Mančić o kojoj je žiri rekao da „emotivna polja svoje do kraja još uvek neistražene ličnosti, daruje postojanju večne kreativnosti, pozorištu“. Monografija, koja je deo ove nagrade, dobiće naknadno
I Pozorište na Terazijama u petak nije održalo predstavu u znak solidarnosti sa četiri povređena muzičara Beogradske filharmonije tokom odavanja počasti nastradalima u Novom Sadu. Na isti način solidarnost su iskazali i orkestri Narodnog pozorišta u Beogradu i SNP u Novom Sadu
Gotovo nepoznata poema Aleksandra Vuča i Dušana Matića, nekad zabranjena zato što poziva na pobunu, postala je predstava „Hleb teatra“ i deo obeležavanja veka nadrealizma. Moguće ju je videti u subotu u Muzeju primenjene umetnosti
Interdisciplinarna, kao što je to bio i sam opus Vojislava Despotova, izložba Veseli pakao poezije u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine ukazuje na kompleksne veze između književnosti i vizuelne umetnosti
Tokom blokada u petak samo ludom srećom niko nije poginuo. Ali, fitilji su sve kraći. Tako to biva onde gde vlast ima samo jedan princip – da ostane na vlasti
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić upravo je nacrtao mete na leđima studenata koji traže pravdu blokiranjem fakulteta. Treba li sada da vajne „patriote“ potežu štangle, noževe i bejzbol palice na ove momke i devojke optužene da su gramzivi plaćenici
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!