Sivo jagnje i crni soko

Jeste, Rebeka je gledala kroz srpske naočale za tih poseta Balkanu, otkako ih je Vinaver nosio, ali kroz tê naočale sam i ja gledao, ne samo zbog jezika i vojske oko sebe, već što je tako i bilo. Srbi su podložni junaštvu, zapis veli, inače se Krleža ne bi krstio uz reči: sačuvaj me bože srpskog junaštva, niti bi Đido nadodao: svak se bori za ono što mu fali. Ampak Joža bi se udalj čudio: boga ti, još se drže skupa, kako im samo uspeva? Našto bi Kardelj suvo primetio da su to puki ostaci poraženih sitnopalanačkih snaga, te bi se Ranković žustro usprotivio rekavši da takvih odavno nema, ako ih je ikad i bilo, što bi Bakarić učeno odobrio, navodeći Klonimira i dajući još neke primere iz Porfirogeneta. Otkako se radilo o domaćim temama, Moša bi obično koristio predah da trlja naočale, spominjući Nušića, i da svako najpre zbrine svoju familiju, pa tek onda državu, ali bi čiste naočale za nos zabacivši jetko pridodao kako ih je previše ostalo. Na to bi se drug Roćko odnosno Rodoљub Čolaković znojiti stao, dok bi Tuđman krajičkom usana Svetozaru Vukmanoviću Tempu rekao da toga u Partizanu nema i da njegove kadrovske službe o tome itekako vode računa. Branko Ćopić se uzvrti i kradom presavijene novine izvuče da se u napisano uveri, naime, gde Tito izjavi kako ga neće hapsiti, dok se Ivo Andrić tiho ispriča što nije čuo o čemu se radi, kazavši da je zaboravio posuđenu knjigu vratiti, jer mu to onemoguće dva svetska rata, kao i diplomatska služba, i da ne zna zašto se toga baš sada setio, no onako, na prvu ruku, drinsku bi ćupriju naveo i čega sve tu nije bilo. Takođe i Crnjanskog pomene, rekavši da u vazi drži cipele budući mu postolarenje ne ide od ruke, ali da ga zasad ono u čakširama služi, pa otuda ne dolazi, stoga ne vidi smetnje njegovoj namćorosti. Meša Selimović uzdahne i ništa ne kaza, sećajuć se brata, pomisle svi, pa mu ne zamere. Uto Steva Krajačić šepajući bane na vrata, neodložnim poslom sprečen: radio mu otkazao, pa je lampe po gradu tražio, dođe im samo to reći, pošto odmah nazad ide, jer ih ne nađe, a i Kopinič mu trubi dole. Ipak se sagne i Joži nešto na uho šapne, te ovaj žustro uzvrati: je l kakva? Jovanka se napravi da ne ču, pravovremeno sa Đokom Jovanićem zadenuvši razgovor, no Stane Dolanc pomisli na šestolički zemljački dogovor, pa mu to poremeti spokoj, međutim, baš u tom času začu Milku Planinc gde menja temu, predlažući lov na fazane, i Branka Mikulića kako je zdušno podržava, tvrdeći da je prestar za takmičenje na sarajevskoj Olimpijadi, ali da mu snajper jošte radi, kao i da je vikendica za Tita u Bugojnu spremna i da ne vidi nikakvih problema, međutim, pokuša li iko kojim neverovatnim slučajem njih opljačkati to jest večeru im preko mere zaračunati i naplatiti i na njima se lihvarski obogatiti, on će mu kuću sa zemljom sravniti, s čime se Mika Špiljak složi, rekavši da zna dvojicu trojicu ludih seljana, te Dobrica Ćosić zaklima setivši se isto takvih likova iz svojih romana i borbe pasa. Jedino se Krcun pod gasom uzjoguni zboreći da će se drumovi jošte zaželeti Turaka kad im ponestane Srba.

branimir štulić

Uto orkestar tuš udari, te se Čkalja u šajkači i opancima s praćkom pojavi, a Nela Eržišnik s rupcem na glavi i metlom u ruci, dok se Mija Aleksić u civilnom odelu stvori, reda radi. Iz grudi tada Getruda Munitić visoki C pusti, našto prsne grnčarija za trpezom i porculanski tanjiri, pa Joža, iskoristivši čas, sedne za klavir, što gromoglasnim tapšanjem poprate uzvanici. Tek Zdravko Ćolić se na to poklonom zahvali, pristigavši sa protupožarnim aparatom da otpeva Gori vatra; ma Brega bubnjara krvnički pogleda, videći gde još uvek u bas bubnju ustuke ima, premda mu je naložio da prednju kožu ne skida, no ovaj se pravdao da su droga i otvoreni bas bubanj tu zbog prigušivanja, da slušateljstvo ne ostane bez sluha, kad ionako hvataju bas preko stomaka. Skrivajući bubuljicu na nezgodnom mestu, uzme Bora Čorba njegovu stranu, izjavivši da je to već saznao od Džonija, premda ga inače ne kapira niti ga stihoklepstvo bez rime zanima, neovisno od toga da li je ili nije Slađana Milošević čula za Kanta. Tada im se Boško Petrović u reč uglavi, zapitavši, ide li on njima na živce? Videći neme poglede zavapi: A zašto vi meni idete? Džiboni se po obrazima počeše, setivši se hamburgera bez dlake, dok Severina mahinalno potegne dugu svečanu haljinu, smetnuvši s uma da nije u suknjici – što Hus proročki ne opazi. Baré umisli kako Porinu svedoči, pa se već stade prekoravati što torbu ne ponese, jer kako da sve tê Porine odnese, budući nije Šiva to jest ima samo dve ruke, pogotovo jer se Cane Partibrejker, kako vele, loži koliko na Hrvate toliko na traktoriste i kauboje. Ponukan dobivenom kanadskom džez nagradom Kusta baš Neletu objašnjavaše značaj bi–bapa, te se Nele kiselo smejao, misleći kako tapkarenje kartama i cupkanje idu skupa, pa tog džeza i u Sarajevu ima. Ipak budući u Riju na Kopakabani imaju redovnu milionsku gažu, ne kaza ništa. Bajaga se pak izdvoji, znajući da se zažmuri odnosilo na jogu (a ne pilule za lilule, kako hoće mnogi), snivanju se prepusti. Umoran od otvaranja pivskih boca zubima kraj njega se i Stublić smesti, dok je Arsen u Stojnićevom društvu ljutom brljom jetru peglao, Gabi i mamu pominjući. Rade Šerbedžija je tražeći pasoše bezuspešno izvrtao džepove, sve se hamletovski zapitkujući da li ih je ikada i imao, jer u suprotnom mora da ih je negde pogubio. Međutim, Dado Topić se tima oko sebe poveravao, kako mu ne bi bilo žao umreti, kad bi mu još uspelo (u svetlu njegovog prvoborstva) predgrupa Stonsima biti. Alka Vujica se ponudi to njemu srediti, bude li joj žirant u diskografskoj kući, te on (ne pročitav ni jednu njezinu pesmu) popusti. A Jajo Houra se za stolom raskreči, pokazujući cipele, te odmah dobi ponudu za novotalasne serije i filmove, što mlako prihvati, zboreći da sada, doduše, prodaje umetničke slike, ali žrtvovaće se i ovog puta, ako samo zbog toga što nemaju pojma koliko su sretni da postoji ZAMP (jer u Kini je autorstvo javna svojina), čak i kao privatno samonametnuto udruženje.

No Rambo Amadeus, ča se preziva i Pušić, to ne popuši, budući mu umotanom u ponjave do ničega bilo nije; prosvedovaše na cesti, zbog nečega ležeći, pa mu bubrezi nazeboše. Jurica Pađen je pijući iz cipele upravo objašnjavao prisutnim zampovcima kako je u karijeri prodao tri miliona ploča, što oni dočekaše kao željna željnog, jer baš takvog nasušno trebovahu za pokriće i privlačenje autora, nekoga, koji će, poput njih, barem desetorostruko znati neukima podvaliti muda pod bubrege; našto Mišo Kovač učtiv prdac spusti, pomenuvši svojih deset miliona, dok se Daniel Popović zasrami skromnih sedamsto hiljada singlica o Džuli. Vlado Kalember zapevuši Klinčeka, te se društvo složi da mu je taj narodnjak osobito uspeo, nadodavši kako samo on ima taj prepoznatljiv glas i da je šteta što ga Džoni nije kao basistu uzeo, jer onda ne bi potrebe za Četiri Asa bilo. Međutim, Ismet Kurtović otvoreno u to posumnja, budući upozna Džonija još sredinom sedamdesetih, kad se taj nepozvan u njegovom društvu posle ručka pojavi, što mu se u pamćenje useklo, jer ga inače, mimo toga, nikad nije video, osim na slikama, naravno. Igor Mirković mu dâ za pravo rekavši kako mu se mama poverila da je ona zapravo Džoniju pesme radila i da ga zbog toga nije u svom viđenizu trebao. Na to Hrvoje Horvat stade gristi usne, proklinjući Kulušić i Novi val, dok ga je Dejan Cukić tešio, mašući rukama, kao što je i letvama, barem na početku karijere dok nije u SOKOJ prešao, zboreći da je Džoni ipak sedam dana SKC punio, što nikom drugom nije uspelo, naime, tako je deci na pitanje odgovorio, pa je sad za kajanje i povesnu ropotarnicu prekasno. Borivoj Radaković to muklo sasluša, znajući veoma dobro da i u Zagrebu bejaše isto, no promrmlja da je sveđ brkao Stublića i Štulića. Rundek se nasumce raspitivao kako se kaže random na francuskom, a Sacher mu je uzvraćao da je to kao Žljebačić znao, no da mu je sad iz glave iščiljelo, ali neka pita Josipu Lisac, pošto ona pozna Metikoša, koji u Parizu bude pre njega. To potakne Ivu Robića na prisećanje, kako otkrije Bitlse dok Karlo jošte inostranstva ne viđe, ali svejedno doma mu je najlepše, i da nigde takvih golubova nema, pogotovo ne u općinskim knjigama. Vice Vukov pominjaše Križni put, kao i muke Isusove, pa je to navodio kao razlog zašto je protiv vozača koji jeftino vešaju krunice po vozilima da im nad glavama landraju dok udobno zavaljeni život guštaju. To se ne dopadne nekim gastarbajterima, pošto držahu kako je i bogu ugodno što i njima, i da barem voze po asfaltu, stoga ne gaze travu, ako je već i pasu, i uostalom, što on ima sa Zaratuštrom da im prebacuje ličnu uporabu. Tompson Perković kuša stvar izgladiti govoreći kako umesto križa veša mač, kad mu ionako nad glavom visi, ali da čak i tako zna razliku između križanja i krstarenja, mada ne razume zašto kašika, kad se bez žlice, bagera i marke ne može. Viljušku nije pominjao, prećutno davši na znanje da je cupkajući sedam osminsku meru mamutove odreske s njome nabadao dok još ostali žirove i presno meso jeđahu. To se, premda neizgovoreno, Oliveru Dragojeviću svidi, podsetivši ga na korene u Mongoliji, osobito jer Indija je pretopla za mamute, a i ne htede da kadrovik Tuđman shvati kako išta s Indijom ima, kad već ni pesme ne sklada zbog stida.