Šta god da je pank danas – ako ga uopšte ima – u drugoj polovini ‘70-ih
(godina prošlog veka, kaže se) bio je uzbunjivač rokenrola, prodorno bljuvao istinu koju većina nije htela da zna iako je bila očigledna. Da pobuna više nije bitna za RnR, naprotiv. A veći deo ove petine XXI veka živimo tamo gde i državna TV ima rok-emisiju/festival Bunt. Šta bi se onda bolje moglo desiti sredovečnim ljudima usred vikenda u Beogradu, pošto nekako izbauljaju kroz redovne porodične obaveze i protest, nego da uživaju na koncertu rodonačelnika panka iz zemlje koja takvu omladinu nije nadživela?
Pravi lučki grad, Rijeka je u rokenrolu Jugoslavije dugo bila prvoklasni B-centar, uvek iznova – iz radničke klase – nudeći istinske stvari, kao alternativu neretko pozerskim scenama osovine Ljubljana-Zagreb-Beograd. Tu modernu tradiciju započeo je trio Paraf gitariste/pevača Valtera Kocijančića, bez privilegija tj. sa zadrškama zabeležen i vinilno, kultnim singlom Rijeka/Moj život je novi val (‘79, RTV LJ) i albumom A dan je tako lijepo počeo… (‘80, RTV LJ). No zato je ovaj bend – šireći postavu i menjajući se – u kratkom roku i realnom vremenu, sa svega tri LP izdanja ubedljivo prošao osnovna stilska razdoblja savremene im svetske rok-scene: drugi album Izleti i opet odličan singl Fini dečko/Tužne uši (‘81, RTV LJ) bogat je novotalasnim teksturama i ključnom tačkom Javna kupatila, a nedorađeni i potcenjeni Zastave (‘84, Helidon) tipično postpankerski tonuo u dark-koncept. Das Ist Walter napustio je grupu posle debi LP-a, nova i upečatljiva pevačica Vim Kola (Pavica Mijatović) ubrzo je postala ikonična, vizuelno ‘smenivši’ basistu Zdravka Čabrijana (legendarna fotka s BOOM festivala ‘78. u Novom Sadu), s kojim je i danas u braku.
Posle art-rokerskog predstavljanja SFR Jugoslavije na bijenalu u Barseloni ‘87. (u paketu sa slovenačkim likovnjacima Irwin i el.GBT Borghesia), parafiranje je obustavljeno. Retka okupljanja bila su povodom žilavog lokalnog festivala Ri-Rock ‘94. i 2003, te 2008. kada je Dallas Records njihovog starog prijatelja i menadžera/producenta Gorana Lisice (Fox) objavio trostruki CD Riječki novi val (više o tom značajnom izdanju, „Vreme“ 903/904); tom prilikom u postavi su nastupili i Valter i Vim. A četiri decenije od prvog koncerta prošle godine u Rijeci obeleženo je izložbom, tribinom i kraćim nastupom (sve ovo vreme) učitelja V. Kocijančića i Perspektive, po staroj pesmi Parafa nazvanog sastava u kom ga prate ex-Lauferi Vlado Simčić-Vava i Alen Tibljaš. Ubrzo objavljuju jedan od Parafovih ranih koncertnih favorita Goli otok, nekadašnju provokaciju koja je stradala/ostala neobjavljena u prvim sudarima s cenzurom. Pre kraja 2018. najzad izlazi i box-set Sabrana djela 1976–1987. (4CD, Dallas Records), pa na promociji nastupaju Valter/Perspektiva i Vim/Paraf, i logično se stapaju. Štaviše, kao nagoveštaj novih radova, Paraf digitalno objavljuje numeru Bez lica. Uostalom, u prošlom broju „Vremena“…
Ali, najvažnije: brišućim letom Paraf je ponovo stigao uživo i u Beograd (i Novi Sad, prim. ur.)! Prijatno uzbudljivo gužvanje u gornjoj sali (Amerikana) Doma omladine, šarena publika uklj. post-festum pankere (ulaznice od 1200d.), dodatni šank, zagrevanje putem Crne liste, čiji su članovi iz drugog naraštaja beogradskog Novog talasa (tzv. ARA – Petar i zli vuci, TV moroni, Bezobrazno zeleno, Berliner Strasse). Naoko nasumična svetla i pozadinske projekcije. Šta li (na)goni prenosioca znanja Kocijančića da se ponovo hvata gitare i ovako praši? Žal za mlados’ neće biti, estrada ne dolazi u obzir… Uzdržana gđa Kola ima vokalnu ispomoć (Iva Močibob, ex E.N.I, sada u Turistima sa suprugom Vavom), uz muža tu su i klavijaturista Raul Varljen, te prinove Simčić (gitara) i Tibljaš (bubnjevi). Za razliku od neoteranih, večito povratničkih i prepariranih rokerskih veličina, ovi veterani deluju ulubljeno i očešano, kao stari auto koji oduvek parkirate po pretrpanom gradu, ali motor mu i dalje srčano radi. Valter, Vim i repertoar se neosetno smenjuju, bend energično hvata zalet u sirov, poletan RnR koji pali prisutne. Neuredan zvuk ne ometa opsesivni melodijski zaplet Pobune bubuljica, uz već pomenute standarde prljavština i žestina, naravno, izbijaju kroz omasovljene refrene, s naglaskom na već legendarnom Nijedne nema bolje od naše policije. No, biser večeri je izvođenje Kišnih razdraganaca generacijskih pank-sugrađana Termita: ovaj omaž podseća na dublje, ljudske veze Parafa i Termita/Leta 2 i 3 Damira Martinovića Mrleta – zajednički članovi su im bubnjar Dušan Ladavac Pjer, gitaristi Mladen Vičić Riči, Robert Tičić Tica (iznenada preminuo ‘84) i Matej Zec koji je producirao i Goli otok i Bez lica.
Oduševljenoj publici na bis opet Narodna pjesma, pa Živjela Jugoslavija. Ispaljivanje sada nostalgičnih, komunist-slogana Tuđe nećemo, svoje ne damo! i Živjela KPJ! izmamilo je osmeh i strogoj Vim Koli, i time je zapečaćen ovaj para(gra)f istorije. Koji uvek možemo osvežiti i ponovo čitati.
Kako beše, nijedne nema bolje od naše politike… Dan se tako lepo završio.
