Monika Moteska i Robert Jankuloski: Iskustvo pejzaža; Muzej Savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad
Zajednički umetnički projekat Monike Moteske i Roberta Jankuloskog pod nazivom Iskustvo pejzaža, premijerno je bio prikazan u Makedonskom nacionalnom paviljonu na 59. Venecijanskom bijenalu, 2022. godine. Sada, u saradnji sa Nacionalnom galerijom Republike Severne Makedonije i pod istim kustoskim timom – dr Ane Frangovske i dr Sanje Kojić Mladenov, izložbu može da vidi i domaća publika.
Sudeći po dostupnoj dokumentaciji, u poređenju sa postavkom u starom, rustičnom venecijanskom zdanju, aktuelna muzejska postavka izoštrava prostorni kontrast tako što “uokviruje” radove i uspostavlja zvučni i viuzuelni kontinuitet i ritam. Zašto je ovo važno naglasiti na početku? Zato što institucionalna jasnoća i uređenost nije nikakva garancija za ono što vidimo ili za način na koji delamo. Ambivalencije i nerazrešivi paradoksi nas preplavljuju na svakom koraku, a za neke stvari više nema leka, već samo farmakona (one čudesne dvosmislene tvari koje mogu biti i lek i/ili otrov).
U borbi sa nepodnošljivom neizvesnošću i destabilizacijom poznatih koncepata, sve je više onih esencijalnih pitanja za koja se čini da, preko binarnih parova, mogu konstruisati poslednju odbranu od budućnosti. Na primer: kako to da više ne razlučujemo etiku i estetiku, prisustvo i odsustvo, dobro i zlo? Zaoštravanje u kritičkom diskursu samo podvlači bespomoćnost u pokušaju da se objasni ono što vidimo, ili sa nevericom gledamo. A zapravo vidimo ahumano, neljudsko, dakle ono što po Andriji Filipoviću postoji bez čoveka, odnosno ono što bi bio “sakonstitutivni susret (telesni, emotivni, pojmovni) sa onim što je apsolutno nezavisno i, istovremeno, proizvedeno ljudskom aktivnošću.” Čini se da je to jedan od razloga zašto zaziremo od sagledavanja budućnosti. Kulture sećanja postepeno prerastaju u slojevite narative u kojima se komemoriraju ljudske žrtve bez obzira na “strane”. Paralelno, jedno od kritičnih, velikih pitanja postaje problem antropocene – poslednjeg geološkog sloja koji je obeležen ljudskim radom, proizvodnjom i delanjem. U teorijskom smislu, to nije samo pitanje budućnosti, već i pitanje alternativa – imamo li ih uopšte. Umetnost, u tom smislu, pokušava nešto da nam kaže.
Iskustvo pejzaža Monike Moteske i Roberta Jankuloskog predstavlja sublimaciju takvog stanja. Vizuelni, politički i poetički jezik kojim barataju potpuno je sukladan sa ovakvom atmosferom koju nosi neodlučivost i ambivalencija, a novosadska postavka donosi estetski uslov da bi se o tome mislilo.
Centralni rad predstavlja instalaciju u kojoj se sa vertikalnom video-projekcijom suočava akumulacija vojnih šlemova na podu. Šlemovi su pronađeni na tlu Makedonije i pripadaju neverovatno brojnim vojskama koje su se sukobljavale samo tokom 20. veka. Oštećeni, više ili manje sačuvani, presvučeni su ljudskom dlakom, te tako direktno “oživljavaju” naturalističku scenu ratova, ubijanja i krhkosti života.
Video rad predstavlja igru dvojice pelivana kojom se po tradiciji zagrevaju za borbu, rekli bismo prsa u prsa. Snimljen iz donjeg rakursa, odnosno iz pozicije šlemova poginulih vojnika, video sugeriše da zemlju, po kojoj plešu bosim stopalima, ujedno i osvajaju. Zvuk udaranja o butine i tlo plesača, u izložbenom prostoru će taktički uneti ritam i u druge radove.
Drugi deo izložbe čini serija fotografija koje u strogom smislu pripadaju žanru pejzaža, iako je jasno da bez editovanja to ne može biti slika prirode. U likovnom smislu, fotografije poseduju slikarske vrednosti i u tim merilima podsećaju na posleratnu asocijativnu apstrakciju. Ipak, nikakvo tradicionalno znanje ne pomaže posmatraču da shvati šta tačno gleda. Sa druge strane, pomaže informacija: reč je o fotografijama tla napuštenog rudnika arsena, antimona i hroma Lojane kod Kumanova. Pre konačnog zatvaranja 1979. godine, rudnik je menjao vlasnike i države, ali je zemljište i danas toliko toksično da je poseduje intenzivnu narandžastu boju bez ikakvog rastinja. Drugim rečima, gledamo u “mrtvo mesto” baš kao da gledamo ahumani pejzaž koji ne pripada planeti Zemlji.
Treći deo izložbe spaja elemente prethodnih segmenata. Niz video radova koji prikazuju industrijski požar i šumski gustiš, kulminira monumentalnom video-projekcijom.
Najvećim delom, video je realizovan upravo na lokalitetu rudnika Lojane. Slika pejzaža ovoga puta započinje iz gornjeg rakursa, snimkom iz drona, a uz približavanje kamere toksičnoj narandžastaj pustinji, postepeno se izoštravaju i udaljeni zvuci života, koji, pak, na ovom mestu potpuno izostaje. Kada se u kadru pojave autori, sa maskama na licu, dobijamo estetski efekat visokobudžetnog SF filma. Dok proklizavaju kroz tlo i dok se za njima kotrljaju stari šlemovi, uspostavlja se, naravno, postapokaliptična atmosfera i narativ o izumiranju. Konačan rez predstavlja kadar iz rudnika mermera u okolini Prilepa, uz detonaciju i obrušavanje velikih blokova kamena. Na tom mestu više nema ni slika, ni sećanja.
Izgleda da iza crne zavese zapravo nema ničega, Stoga, nije čudo što se sve češće vraćamo Sartrovoj egzistencijalističkoj filozofiji ili društvenoj teoriji Hane Arent, jer nam upravo oni omogućavaju da u novom kontekstu primenimo još po neku metaforu ili upotrebljiv koncept.
Konačno, treba se podsetiti i lakonske tvrdnje Frederika Džejmsona koja govori o tome da je lakše zamisliti smak sveta nego kraj kapitalizma. Izložba Iskustvo pejzaža pokazuje da je teškoća raspoznavanja slika budućnosti ekvivalentna nemogućnosti da se zamisli svet bez kapitalizma.
Zaposleni Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda su iz „Vremena“ saznali da je njihov direktor Aleksandar Ivanović poslao Ministarstvu kulture nezakonit dokument kojim predlaže da se kompleksu Generalštab ukine status spomenika kulture. Sad se ograđuju od tog dokumenta
Pitam se koliko je umetnost bitna, koliko je bilo šta važno u odnosu na ovo što se dešava. Trenutno u Muzeju savremene umetnosti imamo izložbu Dejvida Hoknija, jednog od najvećih slikara današnjice. To je izložba godine. Baš sam razmišljao kako i dalje nisam otišao da je vidim, ali sam shvatio da je potrebna određena vrsta mira da bi se otišlo na izložbu. Da budeš tamo tri sata i da ne pogledaš na telefon kako bi proverio da li je ispred policija
U filmu svoje kćeri Džejn Mensfild prvi put dobija šansu da bude viđena kao stvarna žena od krvi i mesa, sa svim vrlinama i manama, a ne puka projekcija muških seksualnih fantazija o nezasitoj prsatoj plavuši. S druge strane, Ešli Ejpril i Amanda Lir na scenu izvode svoje višesmislene identitete, prihvatajući ih i odbacujući ih. Zapravo, poigravajući se njima
Jun Fose, Septologija; s norveškog preveo Radoš Kosović; Treći trg i Srebrno drvo, 2023–2024.
Drugo ime (I-II), Ja sam neko drugi (III-V), Novo ime (VI-VII)
Već od naslova, dakle, ulazi se u jedan kompleksan poetski i kulturnoistorijski dijalog, koji, međutim, umesto odgovora i objašnjenja nudi strepnje i nedoumice
Ako smo neutralni dok studente zatvaraju, devojke i momke mlate na pravdi boga, zatiru demokratiju, neistomišljenike dehumanizuju, nastavljaju korupciju koja ubija i još mnogo toga poganog rade – onda ništa
Srbija nije spremna za požare, oluje i poplave, ali je predsednik Aleksandar Vučić spreman da od svega napravi propagandu
Policajac i policajka su snimljeni dok su u pokušaju iznude studentkinju čupali za kosu. To je klasičan primer mučenja i torture, grubo kršenje zakona za koje bi morali da snose posledice
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
