U prvi mah nije izgledalo da će zamah metle koja je počistila vrhove gradskih kupola zakačiti bistu Dimitrija Tucovića na Slaviji, jer stari socijalista nije imao mnogo veze sa ideološkim znamenjem onih koji su se decenijama kasnije zaklinjali u njegovo delo. Sada se, međutim, vidi da je istorija podarila Tucoviću samo kratak predah pre nego što će ga otpremiti na neko prigodnije mesto, daleko od svetosavsko-karađorđevske transverzale koja se rađa u tom delu grada. Gradski čelnici odlučili su da obeleže dve stotine godina srpske državnosti izgradnjom spomenika na Slaviji, na mestu gde se trenutno nalazi rad Stevana Bodnarova, izgubljen u metežu automobila koji se slivaju iz okolnih ulica. Pravim i lažnim nastavljačima Tucovićevog dela preostalo je jedino da pišu saopštenja i ponavljaju kako neće podržati odluku o izmeštanju spomenika, ali njihovi glasovi vrede koliko i mahanje stranačkim zastavama na trgu koji je nosio Tucovićevo ime.
PUTOVANjE SPOMENIKA: Mada se Stevan Bodnarov pojavljuje tridesetih godina prošlog veka kao umetnik sklon stilizaciji, njegovi glavni radovi vezani su za Drugi svetski rat. Među značajnijim ostvarenjima, ako se ostave po strani rani portreti i pejzaži, nalaze se obeležje u Jajincima i spomenici palim borcima u Kuli i Bijelom Polju. Posle biste Dimitrija Tucovića, Bodnarov je, kasnih četrdesetih, radio poprsja Ive Lole Ribara, Ivana Milutinovića i Đure Đakovića, koja se nalaze na Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu, da bi sredinom naredne decenije napravio spomenike Radovanu Dragoviću i Kosti Abraševiću, smeštene u manješkom parku. Stari umetnik umro je nedavno, 1993. godine, kada su uveliko kotrljale biste njegovih heroja na travnjaku Kalemegdana, gledajući kako se rasipa svet koji je pokušavao da podupre svojim teškim, realističkim skulpturama.
Među više stotina spomenika koji su rasuti širom Beograda, Bodnarovljev spomenik Dimitriju Tucoviću svrstava se među dvadesetak znamenitijih radova. Osim dela koja su oslobođena svake individualnosti poput Pobednika i Neznanog junaka Ivana Meštrovića, svega petnaestak ličnosti dobilo je tu vrstu reprezentativnijih obeležja. Noseći odraz vremena u kome su nastajali, u tom izabranom društvu su Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Despot Stefan Lazarević, Karađorđe, knez Mihailo Obrenović, vojvoda Živojin Mišić, vojvoda Stepa Stepanović, Nikola Pašić, Petar II Petrović Njegoš, Nikola Tesla, Đura Jaksić, Branislav Nušić, Ivo Andrić i Miloš Crnjanski. Najviše ovih dela nalazi se u Kalemegdanskom parku, gde se, kao u nemom mimohodu, nižu spomenici Milanu Rakiću, Kosti Taušanoviću, Stevanu Mokranjcu, Radoju Domanoviću, Jovanu Dučiću, Aleksi Šantiću, Borisavu Stankoviću, Milošu N. Đuriću, Janku Veselinoviću, Vojislavu Iliću, Branku Radičeviću, Đuri Daničiću, Jovanu Gavriloviću, Ivanu Goranu Kovačiću… i drugima, mada se ova vrsta spomena znamenitim precima, može naći i u drugim parkovima, na trgovima, skverovima i pločnicima ulica.
Osim Dositeja Obradovića, koji bi, da je mogao, verovatno promrmljao sebi u bradu, „iduć – uči, u vekove gledaj!“, dok su ga, onako razmahnutog, prenosili sa ulaza Kalemegdana ka Univerzitetskom parku, ostale figure su do sada mirno počivale na svojim postamentima. Izgleda, međutim, da ona priča Daniela Kovača o kalemegdanskim bistama koje ćeretaju o smislu postojanja i lunjaju parkom više nije samo puka fikcija, jer se nekoliko beogradskih spomenika sprema za put. Svoj skromni prtljag već polako pakuje Branislav Nušić koji će sa Trga Republike biti pomeren na ugao Vasine i Dositejeve ulice, a izgleda da ni narodni prosvetitelj Dositej Obradović nije našao trajni spokoj u zelenilu parka, pošto gradski oci planiraju da ga vrate na mesto gde se nalazio početkom prošlog veka. Za razliku od Dimitrija Tucovića, koga će zavitlati u pravcu Zvezdare, gde se nalazi ulica s njegovim imenom, ostali spomenici će ostati u blizini sadašanjih lokacija, ali nije stvar samo u mestu na kome se neki od njih nalaze.
LOKACIJA, SIMBOLIKA, STIL: Jedni su problematični zbog lokacije, drugi zbog simbolike, treći zbog stila. Izgleda da je Dimitrije Tucović sporan po svim kriterijumima, mada niko nema hrabrosti da to otvoreno kaže. Socrealistička umetnost više nema poklonika niti zaštitnika, marksističke ideje pokopane su zajedno sa onima koji su ih upropastili, spomen-bista se ne uklapa u urbanistička rešenja Slavije jer je, kako reče predsednik gradske vlade, to „spomenčić koji neće moći da se vidi“ od okolnih zgrada, kao da se vrednost umetničkog dela meri kubicima utrošenog materijala. Tucovića, međutim, ne bi spasla ni izdašnija upotreba bronze. Da li bi se neko drznuo da sa tog mesta uklanja manji, neugledniji i nakardniji spomenik nekih slavnih perioda srpske istorije? Neka to bude pitanje savesti za one koji odlučuju o sudbini Tucovićevog spomenika, koliko god skaradno bilo to što oko nečijeg groba kruže kolone automobila, kao u nekom nerazumljivom, paganskom ritualu. Zemni ostaci Dimitrija Tucovića mogu se premestiti sa Slavije u Aleju velikana, vratiti na Vračje brdo ili u Užice, gde je prethodna dva puta bio sahranjivan, ali nije problem samo u nepriličnom mestu za jedan grob. Da jeste, Slavija bi se i dalje zvala Trg Dimitrija Tucovića.
Dok se jedni Tucovića odriču u tišini, drugi galame dok se vešaju za njegove tvrde revere. Trenutno u Srbiji postoje najmanje četiri stranke koje se izdaju za nastavljače njegovog dela – od Socijalističke partije Srbije, Socijalističke narodne stranke i Srpske socijaldemokratske partije sve do Socijaldemokratske partije. Nekadašnje perjanice SPS-a koje vode SNS i SSP verovatno nisu upoznale Tucovića dalje od onoga što su verglale u političkim školama, jer bi u njegovom delu našle mnogo toga što im se ne bi dopalo. Za razliku od strategije njihove bivše stranke, Tucović se odlučno protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije za vreme Prvog balkanskog rata, pišući o tome u knjizi Srbija i Albanija. Nakon pokolja albanskog stanovništva na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“. Ovaj rodonačelnik socijaldemokratske misli, pravnik po obrazovanju i marksista po opredeljenju, političar i pisac, uprkos svom antiratnom opredeljenju, poginuo je kao rezervni oficir u Kolubarskoj bici krajem 1914. godine.
Tradicija je ovde, međutim, kvarljiva roba. Nikoga više ne zanimaju proslave 1. maja u obrenovićevskoj Srbiji, martovske demonstracije, Tucovićevi tekstovi iz „Arbeiter Zeitunga“, „Neue Zeita“ i „Kampfa“, Ljubljanska konferencija ili kongresi Internacionale. Dela se potiskuju, ljudi se zaboravljaju, njihovi spomenici postaju samo znakovi kolektivnih sećanja na koja se nasrće bez milosti: macolama u ratu, kranovima u varljivom miru. Kao u nekoj istorijskoj pometnji ustanici postaju zlikovci, a dojučerašnji zločinci oslobodioci, i nije sigurno da li će tako ostati, jer oko prevrednovanja novije istorije ne postoji konsenzus do koga se došlo kroz stručnu raspravu. Istorijska sećanja prepuštena su slučaju, tako da niko ne zna da li će, možda, raspomamljena masa ponovo izvlačiti stare simbole na svetlo dana i skakati po pozlaćenom orlu u Maršala Tita ili će se svrgnuta znamenja konačno smiriti u prašnjavim podrumima ulice Srpskih vladara. Dok se to sa sigurnošću ne utvrdi, bilo bi dovoljno okružiti sporne spomenike nekakvom tarabom u obliku znakova navoda, tek da se možda uštedi trud nekim budućim generacijama.
