Senzacije, rituali, vračanja

Pre godinu-dve, u Hrvatskoj je objavljena knjiga Pisci o pisanju (v. „Vreme“ br. 700): neki od ključnih autora savremene hrvatske književnosti opisivali su – duhovito, ironično, precizno ili tek patetično – kako izlaze na kraj s famoznim problemom „belog papira/ekrana“, sve do „demistifikatorskog“ opisivanja fizičkih nuspojava pisanja. Kanda inspirisan tom knjigom, Slaviša je Lekić priredio (odviše) tanak – no ne i besadržajan – knjižuljak Kako pisci pišu, kao srpsku verziju te kolekcije.

Kako, dakle, sa mukama & slastima spisateljstva izlazi na kraj srpski spisatelj (ne)obični? I da li je uopšte rad da nam o tome nešto suvislo kaže, ili će se radije držati bezbednog terena mistifikatorskih fraza? U Lekićevom se izboru našlo dvadeset pisaca i onih koji se tako osećaju; kao i uvek u takvim prigodama, otvara se ono notorno pitanje kriterijuma – zašto ova(j), a ne ona(j)? Takođe, kao i uvek kada se kojekakve spisateljske grandmothers & frogs nađu među istim koricama, konačan tekstualni rezultat kvalitetom je veoma varirajući. No, to su stvari neizbežne; hajde da radije vidimo šta je od svega toga ispalo.

Lekićev je izbor autora načelno dobar, relevantan presek pluraliteta savremene „produkcije“. A pisci ko pisci: malo je ko utekao vrlinama, a kamoli mahanama sopstvenog „pisma“. David Albahari, Ljubica Arsić i Svetislav Basara pišu o sopstvenom pisanju elegantno, odmereno, bez prenemaganja i zapadanja u trivijalnost; Vladimir Tasić, sa njemu svojstvenom lucidnošću i duhovitošću one više vrste, ispisuje esej koji se ‘ladno mogao naći u Njuškačima jabuka. Dragan Velikić osvežava svojom pričom o Čehidzeu: o misterioznim putevima preplitanja fikcije i stvarnosti, o tome kako književni lik zahteva „milost uobličenja“ ništa manje od onog stvarnog; a šta biva ako „stvarni“ lik o kojem jako malo znate treba da naselite u prozu, makar i kroz jednu rečenicu, kroz jedan jedini pridev? Kroz tekst Srđana Valjarevića naprosto provejava tišina njegovog stana: životni i spisateljski minimalizam jedan-kroz-jedan, u jednoj valjarevićevski naizgled-običnoj-priči. Marko Vidojković je u elementu, zajedljiv i duhovit, alergičan na jalovu palamudnost našeg priknjiževnog štreberaja, odbojan prema svakoj mistifikaciji: pisci, brate, pišu, ostali ne pišu, i šta sad tu… Igor Marojević koncizan je, „suv“ i praktičan, ali kraj njegovog teksta ne postoji u ovoj knjizi, progutan je negde u bezdanim dubinama Preloma, što je prva od dve Velike Brljotine u ovoj knjizi. Nikola Vujčić ispisuje pravi traktat o naravi pesme; tu je i fino dozirano „vračanje“ Sanje Domazet („Svakog trenutka na zemlji, neko negde piše. Pisanje kao da je proces koji ne sme biti prekinut“); Ljubomir pak Simović objašnjava tehniku svog, hm, permanentnog pesničkog požarstva. Evo i Vuleta Žurića, sa izvrsno komponovanim i izvedenim narativom o muci i džilitanju s rečima („ružno pišem“, veli pisac), nimalo nalik na recentne mu romane, kojima je nešto valjda ‘teo, ali niko ne ume kasti šta.

Još smo daleko od kraja: Vladan Matijević zgodno prezentuje svoje bizarne rituale, za svaku knjigu drugačije; eno i zanimljivog temperovanja emotivnih stanja (ne)pogodnih za pisanje Mirjane Novaković; ne smeju se zaobići dojmljive reminiscencije Aleksandra Petrova. Mihajlo Pantić detaljno nam podastire na uvid istoriju svojih komplikovanih odnosa sa Pričom, kaogod s nekom ženom; Goran Petrović minuciozno katalogizuje čulne senzacije tokom pisanja; Zoran Živković progovara o svojoj ne-samo-tekstualnoj pedanteriji, bez koje (mu) nema pisanja.

I to bi, otprilike, bilo to. Uh, umalo da zaboravim: druga Velika Brljotina u knjizi prisustvo je Ljiljane Habjanović Đurović, tj. njeno, ljudi moji, vaistinu HEBEPOBATHO sočinjenije koje je dotaklo zvezdane visine pretencioznog kiča i strovalilo se na onu stranu, u ambis čistog spisateljskog i ljudskog bezobrazluka, te svojevrsne osiromašene jurodivosti, one koju dobijete kada iz teksta odstranite i poslednje tragove duha, talenta i smisla, pa ostane čista, nepatvorena, a vrišteće nadobudna Banalnost. Otherwise, Kako pisci pišu zgodna je kolekcijica za razbibrigu sladokusaca, a pisci, Bože moj, takvi su nam kakvi su nam, možda se gdegde nađe i poneki bolji od ovih u knjizi, ali tek poneki, možda za još pedesetak strana….