O autoru sa najviše naslova na IMDb-u i veoma zastupljenoj figuri u digitalnim medijima, Šekspiru, u monografiji Fakulteta dramskih umetnosti Šekspir i transmedijalnost
Nije potrebno posebno isticati ni obrazlagati činjenicu da je Vilijam Šekspir jedan od najznačajnijih i najigranijih dramskih stvaralaca u istoriji pozorišta. Međutim, to je samo jedno od lica elizabetanskog Barda koja su se s godinama, posredstvom različitih a u njegovo vreme nepoznatih medija, umnožavala. Tako je Šekspir danas autor sa verovatno najviše naslova na IMDb-u (u trenutku pisanja teksta taj broj je 1356), jedan od pisaca čija su dela najčešće adaptirana za radio, ali i junak video-igara i veoma zastupljena figura u svetu digitalnih medija.
Svi ovi Šekspiri zajedno čine amorfnog transmedijalnog Šekspira, koji se iz jednog ugla ne može obuhvatiti. Urednici monografije Šekspir i transmedijalnost (Fakultet dramskih umetnosti Beograd) Nevena Daković, Ivan Medenica i Ksenija Radulović prepoznali su priliku za ukrštanje različitih teorijskih perspektiva – filologa, teatrologa, teoretičara filma, medija i kulture – i u 11 tekstova osvetlili deo po deo Šekspirovog zamagljenog pikselizovanog lika, koji nas posmatra s korica knjige. Svi ovi raznoliki pogledi, kako se i ističe u njenom uvodu, okupljeni su oko pojma transmedijalnog pripovedanja, koji označava inovativne narativizacije različitih poznatih i korišćenih tema njihovim prenošenjem na druge ili nove medijske platforme.
Publikacija je organizovana u tri tematske celine. U prvoj, „Šekspir i ekranske umetnosti“, Nevena Daković analizira proces transmedijalnog pripovedanja i konstruisanih i mapiranih svetova priče u filmu Anonimus (2012), inspirisanom Oksfordskom teorijom o Šekspirovom identitetu. Zorica Bečanović Nikolić ispituje kako se u filmovima Ričard Treći (1995) Ričarda Lonkrejna i U traganju za Ričardom (1995) Ala Paćina politička problematika drame transponuje u filmski medij i kako se njen zaplet dekonstruiše filmskim postupcima. Poređenjem dve filmske ekranizacije Šekspira – Kako vam drago (1978) u režiji Bazila Kolmana i Zafirelijevog Hamleta (1990), Radmila Nastić pokazuje da, iako su na prvi pogled značajno drugačija, ova dramska dela nude usaglašenu filozofiju čoveka, a Biljana Mitrović je, uz pomoć pojmova transmedijalnosti i sveta priče (storyworld), prezentovala video-igre u kojima su Šekspir i njegovi zapleti pronašli svoje mesto.
Drugu celinu, „Šekspir na pozornicama i u prostorima izvođenja“, otvara tekst Svetozara Rapajića o muzičkoj dramaturgiji zasnovanoj na Šekspirovim delima, stavljajući fokus na adaptacije Romea i Julije, i to pre svih na Priču sa zapadne strane (1961). Polazeći od teze Erike Fišer-Lihte da izvođačevo telo uvek oscilira između semiotičkog i pojavnog, Ivan Medenica na primeru tri umetnički relevantne postavke Hamleta razmatra različite nivoe upotrebe tela u inscenaciji. Ksenija Radulović istražuje aspekte drugog/drugosti u predstavi Mletački trgovac (JDP, 2004) Egona Savina, gde se ideja verske različitosti prisutna u komadu proširuje i na druge oblike drugosti (rodnu, polnu i seksualnu), a Mirjana Nikolić se, prilogom o radio drami posmatranoj iz ugla postklasične naratologije i teorije transmedijalnog pripovedanja, osvrće na produkciju Šekspirovih dela na Radio Beogradu od dvadesetih godina prošlog veka do danas.
U poslednjoj celini, „Šekspir u multikulturnim prostorima“, Milena Dragićević Šešić i Rada Drezgić ispituju može li se Šekspir čitati iz ugla kulturne politike, baveći se kontekstima obeleženim društveno-političkim i/ili kulturnim previranjima od tridesetih godina dvadesetog veka naovamo. Aleksandra Mančić istražuje dodirne tačke između Šekspira i Servantesa, preko transpozicija koje je Tom Stopard izveo u drami i na filmu, i mjuzikla Čovek od La Manče (1959/1965) inspirisanog Servantesom. Publikacija se završava prilogom Enise Uspenske ‘Hamletov tekst’ u ruskoj kulturi i umetnosti XX veka, o različitim interpretacijama i odjecima Šekspirove tragedije, njenog glavnog lika ili ideje u pozorištu, na filmu, u poeziji i slikarstvu.
Monografija Šekspir i transmedijalnost uspeva da ponudi svežu perspektivu u bavljenju Šekspirom, koja počiva na raznolikosti naučnih pristupa, okupljenih oko teorije transmedijalnog pripovedanja. Smerovi izučavanja koje je monografija mapirala, ali ne i iscrpela, mogu poslužiti kao inspiracija za neka buduća promišljanja.
Nova v.d. direktorka Kulturnog centra Beograda, glumica Jovana Petronijević, poznata je po ulozi u „Kursadžijama“. Njeno iskustvo u vođenju ustanove kulture nije poznato
Planirana gradnja u ulici Miloja Zakića na Košutnjaku ugrožava bunkere u kojima se čuvaju nitratni filmovi arhiva Jugoslovenske kinoteke. Za ovaj previd možemo da krivimo raspis konkursa
„Travel + Leisure", jedan od najuticajnijih svetskih magazina iz oblasti putovanja i kulture, uvrstio je Muzej Jugoslavije među svetske muzeje koje obavezno treba posetiti
Srna, glavni lik romana Nevene Milojević „Jednom ili dvaput“, ima sve osobine da postane nova junakinja sadašnjih devojaka u dvadesetim. I ne samo njima
Grad Zrenjanin nije zvanično objavio spisak planiranih a nerealizovanih projekta tokom upravo završene godine Prestonice kulture. Spisak uopšte nije kratak
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
