Šekspir, naš savremenik

Nije potrebno posebno isticati ni obrazlagati činjenicu da je Vilijam Šekspir jedan od najznačajnijih i najigranijih dramskih stvaralaca u istoriji pozorišta. Međutim, to je samo jedno od lica elizabetanskog Barda koja su se s godinama, posredstvom različitih a u njegovo vreme nepoznatih medija, umnožavala. Tako je Šekspir danas autor sa verovatno najviše naslova na IMDb-u (u trenutku pisanja teksta taj broj je 1356), jedan od pisaca čija su dela najčešće adaptirana za radio, ali i junak video-igara i veoma zastupljena figura u svetu digitalnih medija.

Svi ovi Šekspiri zajedno čine amorfnog transmedijalnog Šekspira, koji se iz jednog ugla ne može obuhvatiti. Urednici monografije Šekspir i transmedijalnost (Fakultet dramskih umetnosti Beograd) Nevena Daković, Ivan Medenica i Ksenija Radulović prepoznali su priliku za ukrštanje različitih teorijskih perspektiva – filologa, teatrologa, teoretičara filma, medija i kulture – i u 11 tekstova osvetlili deo po deo Šekspirovog zamagljenog pikselizovanog lika, koji nas posmatra s korica knjige. Svi ovi raznoliki pogledi, kako se i ističe u njenom uvodu, okupljeni su oko pojma transmedijalnog pripovedanja, koji označava inovativne narativizacije različitih poznatih i korišćenih tema njihovim prenošenjem na druge ili nove medijske platforme.

Publikacija je organizovana u tri tematske celine. U prvoj, „Šekspir i ekranske umetnosti“, Nevena Daković analizira proces transmedijalnog pripovedanja i konstruisanih i mapiranih svetova priče u filmu Anonimus (2012), inspirisanom Oksfordskom teorijom o Šekspirovom identitetu. Zorica Bečanović Nikolić ispituje kako se u filmovima Ričard Treći (1995) Ričarda Lonkrejna i U traganju za Ričardom (1995) Ala Paćina politička problematika drame transponuje u filmski medij i kako se njen zaplet dekonstruiše filmskim postupcima. Poređenjem dve filmske ekranizacije Šekspira – Kako vam drago (1978) u režiji Bazila Kolmana i Zafirelijevog Hamleta (1990), Radmila Nastić pokazuje da, iako su na prvi pogled značajno drugačija, ova dramska dela nude usaglašenu filozofiju čoveka, a Biljana Mitrović je, uz pomoć pojmova transmedijalnosti i sveta priče (storyworld), prezentovala video-igre u kojima su Šekspir i njegovi zapleti pronašli svoje mesto.

Drugu celinu, „Šekspir na pozornicama i u prostorima izvođenja“, otvara tekst Svetozara Rapajića o muzičkoj dramaturgiji zasnovanoj na Šekspirovim delima, stavljajući fokus na adaptacije Romea i Julije, i to pre svih na Priču sa zapadne strane (1961). Polazeći od teze Erike Fišer-Lihte da izvođačevo telo uvek oscilira između semiotičkog i pojavnog, Ivan Medenica na primeru tri umetnički relevantne postavke Hamleta razmatra različite nivoe upotrebe tela u inscenaciji. Ksenija Radulović istražuje aspekte drugog/drugosti u predstavi Mletački trgovac (JDP, 2004) Egona Savina, gde se ideja verske različitosti prisutna u komadu proširuje i na druge oblike drugosti (rodnu, polnu i seksualnu), a Mirjana Nikolić se, prilogom o radio drami posmatranoj iz ugla postklasične naratologije i teorije transmedijalnog pripovedanja, osvrće na produkciju Šekspirovih dela na Radio Beogradu od dvadesetih godina prošlog veka do danas.

U poslednjoj celini, „Šekspir u multikulturnim prostorima“, Milena Dragićević Šešić i Rada Drezgić ispituju može li se Šekspir čitati iz ugla kulturne politike, baveći se kontekstima obeleženim društveno-političkim i/ili kulturnim previranjima od tridesetih godina dvadesetog veka naovamo. Aleksandra Mančić istražuje dodirne tačke između Šekspira i Servantesa, preko transpozicija koje je Tom Stopard izveo u drami i na filmu, i mjuzikla Čovek od La Manče (1959/1965) inspirisanog Servantesom. Publikacija se završava prilogom Enise Uspenske ‘Hamletov tekst’ u ruskoj kulturi i umetnosti XX veka, o različitim interpretacijama i odjecima Šekspirove tragedije, njenog glavnog lika ili ideje u pozorištu, na filmu, u poeziji i slikarstvu.

Monografija Šekspir i transmedijalnost uspeva da ponudi svežu perspektivu u bavljenju Šekspirom, koja počiva na raznolikosti naučnih pristupa, okupljenih oko teorije transmedijalnog pripovedanja. Smerovi izučavanja koje je monografija mapirala, ali ne i iscrpela, mogu poslužiti kao inspiracija za neka buduća promišljanja.