U KC Magacin prisustvovali smo predstavi Podela moći rediteljki Anđelke Nikolić i Bojane Lazić. Rediteljke i dramaturg Dimitrije Kokanov napravili su tekst predstave na osnovu istraživanja Šer Hajt, američko-nemačke feministkinje koja je sedamdesetih godina putem ankete i upitnika proučavala odnos američke populacije prema seksu. Da bismo razumeli kontekst, potrebno je naglasiti da je negde u to vreme prvi put objavljen čuveni roman Erike Jong Strah od letenja. Seksualne slobode, začete tokom hipi revolucije šezdesetih, prodrle su u srednji sloj američkog društva. Kako danas stoje stvar? Seksa u javnom prostoru ima mnogo, ali je on komercijalizovan (rijaliti i porno industrija), ili je postao “oružje” za uništavanje protivnika (otkrivanje tajnih erotskih snimaka). Danas svako može mobilnim telefonima da snimi svakog, a privatne fotografije “beže” iz telefona i postaju “viralne”. Otkrivanje seksualnosti više nije akt slobode već način samopromocije ili uništavanja i unižavanja drugog putem neodobrenog otkrivanja intime. Ovom globalnom fenomenu pridodaje se još jedan. Naime, kada je Erika Jong objavila roman, a Šer Hajt istraživanje, javno govoriti o seksu u teatru moglo je da bude provokacija za konzervativne pozorišne gledaoce. Danas se konzervativizam preodenuo. Mnogi konzervativci koriste metode borbe koje su liberalni pokreti razvili kako bi sproveli svoje namere, pri tome krijući motive iza floskula o potrebi zaštite “pravih” vrednosti. Jako je teško naterati publiku u stanje šoka i pobune – suviše mnogo se zna o skandalima na čuvenim performansima, baš iz tih sedamdesetih, i niko ne želi da ispadne glup u društvu. Zato će publika tvrdoglavo ostajati “pristojna” i tapšati u znak odobravanja na svaki pokušaj provokacije. Zbog svega navedenog stiče se utisak da smo od onog vremena do danas doživeli regresiju slobode, a jedan od značajnih pokazatelja da tome jeste tako upravo je odnos prema seksualnosti.
U želji da kod nas provociraju slobodu, rediteljke Anđelka Nikolić i Bojana Lazić opredelile su se za vrstu teatra koju bismo mogli da nazovemo interaktivnim ili imerzivnim pozorištem. Suština ove vrste pozorišta jeste da se publika uključi u proces igranja predstave i da može da utiče na tok predstave (u okviru zadatog scenarija). Da bi to postigli, glumci i glumice su se pomešali sa publikom, u nadi da ćemo poverovati kako su reči koje izgovaraju zaista njihove. Cilj je bio da se izazove iskreni odgovor publike. Problem je bio u tome što nisu svi glumci bili podjednako ubedljivi – kod nekih se bukvalno čulo da govore tuđ tekst. Takođe, dramaturg Kokanov nije uspeo da od izjava sastavi likove, te je izgledalo kao da akteri predstave protivreče sami sebi. Publika koja je verzirana u ovoj vrsti teatra, kao i u pozorišnim radionicama i raznim vrstama grupne psihoterapije, mogla je lako da prepozna jezik predstave i da se uključi. Međutim, neki su postavili razložno pitanje: ako vi “glumite” likove, zašto nas provocirate da vam govorimo svoje istinite životne priče? Reditelji i glumci su na to odgovorili da niko nije u obavezi da otkriva svoju intimu ako to ne želi. No onda se postavlja pitanje: a čemu sve ovo ako ni publika ni glumci ne govore istinu? Očigledno, ovaj deo publike je rediteljski postupak doživeo kao manipulaciju. Problem je delimično do rediteljskog postupka, ali dobrim delom “krivica” je do osećanja opšteg društvenog stanja i nepoverenja koje je u direktnoj vezi sa onim o čemu smo pisali u prvom pasusu. Šteta je što autori predstave i glumci nisu pronašli rešenje za ovaj problem. Veliki deo publike je ostao u gledalištu i njima je predstava bila odbojna. Interaktivno, imerzivno pozorište gubi smisao kada se samo gleda, a da bi se učestvovalo, potrebno je kako-tako, koliko-toliko pokazati put “publici” kako da svoje privatno stavi na bezbednu distancu, a da lično bude uključeno.
Ljudska seksualnost je velika tema i može joj se pristupiti iz različitih perspektiva: seks i klasno pitanje, seks kao sredstvo akumulacije kapitala, seks i rod, seks i zabava, seks kao kreacija… Naslov Podela moći pogrešno ukazuje na neku vrstu igre dominacije. Ova predstava nije bila o tome – ona je bila susret dva sveta kroz dva viđenja seksualnosti – anonimnih ispitanika iz sedamdesetih godina u SAD i naših sugrađana ovde i sada. Te dve priče se nisu spojile zato što se perspektiva jako promenila. Toga su verovatno bili svesni i autori predstave jer su za kraj ostavili pitanja vezana za seks bez pristanka i silovanje. O tome su izbegli da govore, već su nas zamolili da odgovore na ta pitanja nađemo u sebi, ali da na njih ne odgovorimo glasno. A možda su baš to pitanja o kojima danas zaista moramo pričati kada je seksualnost u pitanju, imajući u vidu da smo postali društvo u kome, naizgled oslobođen, seks veoma lako postaje predmet zloupotrebe i način da se učini nasilje nad drugim.
