U ponedeljak 10. februara počeće prvi generalni štrajk glumaca u istoriji Srbije. Trajaće sedam dana, do 17. februara.
U štrajku su „glumački ansambli beogradskih pozorišta – Narodnog pozorišta u Beogradu, Pozorišta Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, Pozorišta ‘Boško Buha’, Malog pozorišta ‘Duško Radović’, Pozorišta na Terazijama, Jugoslovenskog dramskog pozorišta kao i Drama Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, zaposleni Pozorišta mladih, Novi Sad, većina kolektiva Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház, ansambl Narodnog pozorišta Sombor i Narodnog pozorišta ‘Toša Jovanović’ u Zrenjaninu“.
Pravila
Za to vreme, glumci navedenih pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Somboru i Zrenjaninu neće igrati u postojećim predstavama niti će pripremati nove, ali će zato, kako zakon nalaže, biti u zgradama pozorišta.
Svojim prisustvom nikako neće ometati rad kolega koji nisu u štrajku i koji obavljaju svoje poslove.
Neće davati pojedinačne izjave, samo zajednička saopštenja.
Narodno pozorište
Tokom pet dana od objavljivanja štrajka do njegovog početka, koliki je zakonski rok za pregovore sa poslodavcem (upravom pozorišta), održani su sastanci o zahtevima štrajkača.
Tako je na primer u Narodnom pozorištu u Beogradu zaključeno da uprava može da utiče samo na jedan zahtev, a da se svi ostali odnose na Vladu Srbije te da će ih uprava proslediti.
Taj jedan se tiče poboljšanja uslova rada, i o tome je postignut dogovor pogotovo što glumci Narodnog pozorišta nemaju velike zamerke povodom tog pitanja.
Ostali zahtevi se pre svega odnose na povećanje budžeta za kulturu, sad je 0,67% najniži u regionu, i ostale sistemske promene, o čemu će morati da odlučuje buduća Vlada.
Promene u repertoaru
Pozorišta u petak, dakle dva dana pre početka štrajka, na svojim sajtovima nisu promenila repertoar niti napisala da su u štrajku.
Medijima je jedino stiglo obaveštenje od Teatra i opere Madlenianum o novim datumima prikazivanja predstava koje su planirane za iduću nedelju. Ovaj teatar nije u štrajku ali, kako su naveli, podržava glumce.
Istorija
Zanimljiva je izjava dramskog pisca profesora Nebojše Romčevića „Danasu“ da istorija pozorišta pamti generalne štrajkove u situacijama pred tektonske društvene prevrate i padove čitavih režima.
„U Francuskoj 1968, na vrhuncu političke krize, većina pariskih pozorišta prestaje sa radom, u SSSR, uoči Avgustovskog puča, značajan broj pozorišta obustavlja rad zbog političkih represalija; SAD, za vreme Vijetnamskog rata, pozorišta kao The Living Theatre i The Public Theatre su odigrala ogromnu ulogu kojom su postali jedni od ugaonih kamenova savremene ideje angažovanog pozorišta. Engleska (1978), tokom ’Zime nezadovoljstva’ pozorišta prestaju sa radom da bi podržala sindikalnu borbu; Rumunija, 1989. pred pad Čaušeskua, Egipat, 2011, u okviru otpora diktaturi Mubaraka i Arapskog proleća“, ispričao je Nebojša Romčević uz zaključak da znalačko oko tu može da pronađe mnogo paralela sa našom situacijom.
