Niko ovo nikada nije mogao da postigne, pa smo se već opustili misleći da niko to nikada neće ni postići: ni rat ni mir, ni socijalizam ni kapitalizam, ni demokratija ni diktatura, ni drug Marko ni gos’n Janko, niko još nije ugasio, utišao, utulio, sve beogradske, sve vojvođanske, sve srbijanske bioskope, sva pozorišta, niko nije zatvorio sva mesta gde se svira, odlično, dobro ili osrednje, i džez i pank i tehno i turbo i rep i trep i klasika i trubaći, i šlager i Vagner. Nikada nečega ovakvog nije bilo, kanda ni za okupacije, jer valjda nikada ovako čudnog okupatora nije ni bilo kao ovog. I to se odnosi kako na okupatora u vidu virusa, tako i na onog čovekolikog. A teško je reći koji je opasniji; zna se jedino kojeg je lakše izbeći.
Pa dobro, momci mladi, šta da se radi kad malo selo nema džez orkestar? A sve se pretvorilo u malo selo, Beograd i Novi Sad koliko i Donje Brijanje i Gornji Taor. Praznina je već tvrda i opipljiva kao metal ili drvo, saplićemo se o nju kuda god pođemo. Mnogi su od nje već zaradili masnice i podlive. A rešenja i dalje nigde na vidiku. Da svi zanavek čučimo zaključani po kućama, to smo već isprobali proletos, i ne da nam se nije dopalo nego nam je dojadilo toliko da smo uplašili čak i Neustrašivog koji nas vodi u svetlu budućnost. Okej, nema, dakle, kućnog pritvora. Izlaz nam nije zabranjen, ali kuda uopšte otići? Bauljamo po ulicama mumlajući pod belim feredžama predaje, ili sedimo otromboljeno po nekako obezvoljenim kafanskim baštama dok nas iz njih ne pometu u paničnom strahu od koronarno-pljačkaških inspekcija, nakon čega gradovi sablasno opuste usred leta i usred centra, što je prizor koji najviše liči na policijski čas bez policije, ili ako hoćete, na represiju prazninom.
Bili smo, dakle, poleteli visoko, kada je gospodaru zaraze to tako odgovaralo, a onda nas je pustio da tresnemo tvrdo o zemlju, tvrđe od bilo koga u bližem i daljem okruženju (mada je i tada „kulture“ jedva bilo u tom lažnom visokom letu, nego se zabavljalo narod nižerazrednim gladijatorskim manifestacijama). Manje-više cela Evropa uveliko se budi iz „kulturne“ korona-hibernacije, a mi kao da tek izistinski uranjamo, i nema naznaka da će nas neko spasiti od utapanja.
Poneko ipak pokušava da Nešto suprotstavi Ničemu, da uzbiba mrtvo Panonsko more, tek da da od sebe znak života, da se opipa i uveri se u samog sebe (u drugog ne sme da se uveri, to je zabranjeno, nije higijenski). Ali i to nekako ispada veštački i na silu i kao-da-nije-pravo. Jer, da bi bilo pravo, mora da bude stvarno, a da bude stvarno, mora da bude uistinu fizički i duhom prisutno u javnom prostoru, da u njemu ostavlja vidljiv trag.
Mogli smo tako da čitamo da je Atelje 212 proizveo pozorišni događaj sa troje izvođača i sedmoro gledalaca, a koji se ticao upravo bizarne i zaumne situacije u kojoj smo se svi zatekli, i kojoj pokušavamo – možda i previše pokušavamo – da se prilagodimo. Na projektu je angažovano petoro uglednih mlađih dramaturga, troje se pojavljuju kao performeri svojih i tuđih tekstova, a kako je na snazi ograničenje okupljanja na otvorenom i zatvorenom na samo deset osoba, publika se sastojala od sedmoro ljudi. Karte, pretpostavljate, nisu bile u prodaji… Kako je za publiku izabrano baš tih sedam a ne nekih drugih sedam persona, nejasno je, a nije ni mnogo važno.
Video sam fotografije sa premijernog izvođenja. Rekao bih da (pre)poznajem sve izvođače, ali i sve u publici. Nije to naročito teško: poznavati deset ljudi. Nešto je drugo važnije: da li je pozorišni čin sa troje izvođača i sedmoro gledalaca uistinu javni i uistinu pozorišni čin? Načelno, svakako bi mogao da bude: ako se pojavi samo sedmoro gledalaca, mada sala prima sto ili trista, dobra će trupa igrati za njih sedmoro. Dobar bioskop „vrti“ film i za jednog. Ali, ako se pozorište pravi s tim da je svesno ukalkulisano da će imati tih sedam unapred selektovanih gledalaca, i možda nikada nikoga više, onda je ono možda ipak suvišno, samo stvara komunikacijski šum, privid vlastitog postojanja.
Ima tu još jedna zanimljiva inverzija. Pozorišnu predstavu, sam čin njenog izvođenja, njenog živog odvijanja, zamišljamo kao susret glumaca s publikom. U toj („konvencionalnoj?“) podeli uloga, glumci su profesionalci, a gledaoci su amateri, ljubitelji. U teatarskom činu Ateljea 212 (koji ovde lišavamo imena, baš kao i njegove autore-izvođače, ne zato što imamo nešto „protiv“ njih, nego zato što nismo sasvim ubeđeni u istinsku javnost njihovog čina) stvari su nekako došle naglavačke: „izvođači glumačkih radova“ su ne-glumci, dakle amateri, a publika se sastoji isključivo od ljudi iz i oko teatra, dakle od profesionalaca. Neglumci igraju za negledaoce? Pa, ne znam, ponekad je možda ipak bolje ostati kod kuće.
A gde su tu glumci? Pa, glumci su, pretpostavljam, kod kuće. A možda su i u bašti neke od obližnjih kafana ili kafića, čekaju ansambl da završi s izvođenjem pa da im kaže kako je bilo.
U nekim normalnim okolnostima, umesto ovog i ovakvog teksta, na ovoj biste strani čitali prikaz predstave. Ali, u normalnim okolnostima, takve predstave ne bi ni bilo. Ovako, kao da smo sa dveju različitih strana silom privedeni u tzv. novu normalnost. A radi se baš o tome da na nju ne pristanemo, jer je ona znamen poraza. I (ubijenog) pozorišta, i (rasterane) publike, i onih koji bi trebalo da su posrednici između njih.
