Sećanje na sećanje

Boris Liješević je privukao pažnju pozorišne javnosti predstavama dokumentarnog teatra. Kada se prisetimo njegovih predstava, možemo napraviti rekonstrukciju tema (i s njima povezanih dilema) koje su bile važne ne samo za Liješevića lično već i za čitavo društvo: Čekaonica – žrtve tranzicije; Plodni dani – borba parova da se dobije dete; Peti park – (ne)mogućnost uspešne lokalne građanske inicijative itd. Boris Liješević se vratio (ako je ikada i napuštao) dokumentarnom teatru u autorskom projektu Tvoje i moje temom koja je karakteristična za zrele godine, ali je i sve prisutnija i u čitavom društvu. To je tema sećanja i sa njom povezana tema protoka vremena. Iz ove dve teme, sećanja i protoka vremena, proizilazi melanholično osećanje da propuštamo da uočimo značaj i lepotu malih trenutaka provedenih sa dragim osobama (majka, baka, prijatelji).

Priča o “tvom i mom” sećanju je koncentrisana na sećanja članova ekipe na detinjstvo. Temu i način pristupa otvara sâm reditelj obraćanjem iz off-a u kome govori o svom najranijem sećanju na atmosferu u sopstvenoj porodici nakon velikog zemljotresa u Crnoj Gori 1979. godine. Dete ne razume šta je to zemljotres, ne seća se kada je to tačno bilo, ali oseća da je to nešto veliko i moćno i identifikuje reč zemljotres sa velikim, usamljenim drvetom. Ovim postupkom reditelj ukazuje na pristup temi – akcenat je na ličnom doživljaju, a širi društveni kontekst (zemljotres, rat, raspad Jugoslavije) prisutan je u onoj meri u kojoj je prisutan u životu deteta. Akcenat je i ovde (kao i u prethodnim predstavama dokumentarnog teatra) na pripovedanju. Glumci pripovedaju jedni drugima i nama u publici svoje lične, intimne priče. Priče su različite – neke su pozitivne i prijatne (useljavanje u nov, lepši dom, rođendan, igre sa drugaricama i/ili bakom), a neke neprijatne (suočavanje sa smrtnom opasnošću, poniženjem, ljubomorom, rastanak od dragih osoba i bolest). Ali za sve priče je zajedničko što su bile veoma važne za formativni period učesnika ove predstave. Oni se kao odrasli vraćaju u situacije iz detinjstva, ali se te situacije pripovedaju i nanovo preživljavaju iz sadašnje perspektive i dobija se humoristički i/ili setno-sentimentalni otklon. I zaista, neke naše nezgode, kada ih se sećamo danas, deluju smešno, a opet neke događaje, čijeg značaja nismo bili svesni u trenutku kada su se dešavali, danas sagledavamo sa setom.

foto: pozorište "boško buha"

Fenomen sećanja je pozorišno izazovan – Boris Liješević je sa glumcima napravio mešavinu glume sa distancom koja je primerena pripovedanju i glume sa uživljavanjem kada se prikazuju ključni momenat određene situacije i/ili kada glumac igra svoj današnji emotivni doživljaj te situacije. Rediteljski postupak ima i elemenata koji se javljaju u psihodrami. Glumac deli sa drugima svoju priču, igra sebe u situaciji, a onda poziva kolege/koleginice da daju sopstveni glumački komentar. Ovaj postupak se ipak razlikuje od psihodrame jer cilj predstavljanja nije da akter sagleda istu situaciju sa distance, već da glumac/glumica odigra i svoju ulogu, ali i svoj doživljaj drugih u datoj situaciji. Takođe, cilj nije da glumac ogoli sebe već da evocira i asimiluje svoja sećanja i da publiku podstakne da se seti svojih prvih sećanja – u jednom trenutku reditelj se ponovo javlja iz off-a i predlaže da se i sami u mraku pozorišne sale setimo nekih za nas važnih doživljaja iz detinjstva. Ipak, ova rediteljeva intervencija ne vodi predstavu ka forumu već publika ostaje u bezbednosti mraka pozorišne sale.

Glumice Katarina Gojković, Boba Latinović, Jelena Trkulja, Lena Bogdanović, Aleksandra Simić, Tijana Čurović, Borka Tomović, Teodora Ristovski i Bojana Ordinačev i glumci Stefan Bundalo i Miloš Vlalukin su u svojim glumačkim postupcima bili različiti i dostigli su različit stepen našeg “vezivanja” na njihovu priču. Posebnu pažnju izazvala je dramska priča Jelene Trkulje. Kroz duhovito pripovedanje o tome kako je kroz rastanak sa bakom i dekom nakon leta provedenog u selu shvatila šta je to rastanak, dobili smo širu i kompleksniju sliku. Jelena Trkulja je uz pomoć svojih kolega i koleginica rekreirala ne samo svoju priču već je plastično pokazala mentalitet ljudi iz dinarskih krajeva, razotkrila je kako se tokom decenija menja pojam starosti (stara baka od pedeset godina), zatim odnos patrijarhalne zajednice prema rodnim ulogama, odnos prve generacije urbanih građana prema svojim ruralnim korenima, strah od gladi duboko ukorenjen u starijoj generaciji i svest o tome da je gojaznost opasnost koja preti novijim generacijama, duple poruke koje roditelji nesvesno šalju svojoj deci i kako se matrica duplih poruka prenosi sa generacije na generaciju. Šteta je što reditelj i dramaturškinja nisu pomogli i ostalim glumcima da njihove dramske priče budu isto tako i kompleksne i zabavne, već se stekao utisak da je svakog glumca/glumicu “pustio” da sam/a razvija svoju priču. Otuda utisak neujednačenosti. Tim “puštanjem da se predstava dogodi” mogla bi se objasniti i struktura predstave. Reditelj i dramaturškinja (Milena Depolo) nisu insistirali na čvrstoj strukturi – od početka do kraja slušamo različite priče glumaca i kada svi oni ispričaju svoje price, predstavi je kraj. Sve priče kao lajtmotiv povezuje, sasvim labavo, pitanje o suštini vremena i sećanja koje se sporadično ponavlja. Promiče nam i važna činjenica da glumci koji igraju u pozorištu za decu dele sa nama iskustva o svom detinjstvu – kako to utiče na njihovu promenu razumevanja pozorišta za decu?

Glavna vrednost ove predstave je u tome što aktivira i nas u publici da se prisetimo važnih trenutaka iz našeg detinjstva, i da one sa kojima smo delili iskustvo gledanja predstave zapitamo o tome koja su njihova sećanja. Tvoje i moje je prava porodična predstava koja može da okupi različite generacije i da ih podstakne da nakon predstave i sami evociraju sećanja i tako budu bliži jedni drugima – nežna, duhovita i pomalo setna predstava za veliku decu i male ljude.