Palić, elitno okupljalište srednjevropske gospode s početka veka. Danas – zgodna scenografiija za međunarodni filmski festival. Da li bi ga trebalo, u skladu s tradicijom geopolitičke pozicije, vratiti u koordinate srednje Evrope, jedno je od pitanja koja su ovih dana mogla da se čuju u izvesnim serklovima zainteresovanijim za filmsku organizacionu teoriju i praksu nego za ražnjiće i gulaš. Već samo postojanje takvih grupa, retko viđenih na većini drugih festivala, govori dosta toga dobrog o smotri na jezeru. Dakle, mnoge mogućnosti postoje. Dakle, razne ideje kolaju. Dakle, neke ljude je briga.
Srećom po one koji su želeli da provedu osam izuzetnih večeri ispred platna, a pod zvezdama, koncept je postojao. Nešto su manje sreće s konceptom koji bi omogućio ostvarivanje njihovih potreba, pak, imali oni koji filmski festival shvataju kao pozornicu važnih susreta, priliku za završavanje poslova s onima koje drugde ne bi sreli, mesto kontakata i kontrakata. Oni su još jednom ostali tužni pošto Srbija takvo mesto i dalje nema. Da bi ga dobila, pre svega, negde treba da postoji čvrsta odluka da je baš to ono što se želi. Tek zatim sledi sistem koordiniranih aktivnosti koje bi dale prolaz ka konceptu. Sve se to, u slučaju Palićkog festivala, može, ako je, ponovo, to ono što se hoće. U momentu kad se otvaraju poneka vrata zlosrećnim filmskim delatnicima s ovih prostora, a neretki ulagači upravo skupljaju hrabrost da zagaze nogom na ponosno srpsko tlo, u stvari nema vidljivih razloga za to da se to ne bi htelo.
KULE I GRADOVI: Primer: Na tek nedavno nastalom Filmskom festivalu u Skoplju, u februaru ove godine, steklo se tuce predstavnika najznačajnijih evropskih fondova, ugošćenih u najboljim hotelima kako bi svojim idejama obogatili jednu kinematografiju u zastanku, koja je, uprkos poznatom imenu Milča Mančevskog, umela da dočeka i niz od nekoliko godina bez ijednog filma. Njegovi gosti bili su i selektori nekih najpoznatijih evropskih festivala, koji su, zapanjeni uslovima prikazivanja filmova i inim boljkama ovog dela sveta, još tokom boravka u Skoplju, znači u afektu, veštim organizatorima prepisali kule i gradove. Rezultat: u ovom trenutku u Skoplju snima se šest filmova. A festivalske resurse sledećeg februara na istom mestu biće zanimljivo videti. Šta reći o Motovunu, koji je na račun svojih prirodnih i vinskih lepota za pet minuta postao slasna letnja lokacija na karti Evrope? Možda samo podsetiti da je reč o Hrvatskoj, zemlji u kojoj su filmski stvaraoci „razmaženi zbog fantastičnih uslova za snimanje“ (Boris Matić, direktor festivala u Motovunu), a zbog njihovih filmova niko neće da ide u bioskop. S druge strane, Deveti međunarodni festival na Paliću otvorio je potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać, izjavivši, mrtav ozbiljan, kako se nada da će publika uživati gledajući filmove barem onoliko koliko su autori uživali dok su ih pravili. Na sveopšti smeh dotle neuspavanih. Pobogu.
GIBANJE UZ ĆEVAPE: Dakle: bez ozbiljnog konsenzusa onih koji imaju ingerencije, nema šanse za bilo kakav ozbiljniji zahvat na prirodi i ambicijama festivala. A znamo da se ne radi uopšte o selektorima, niti samo o funkcionerima festivala. Već naročito o onim kulturno-političkim poslanicima koji se njišu uz Čorbu, Bajagu, Bregu ili Cecu, a u najboljem slučaju ponosno gibaju uz drum’n’bass i ćevape na Exitu, dok filmske festivale otvaraju željama, čestitkama i pozdravima u najmanju ruku sumnjive prirode. Te je onda, hvala na pitanju, izbor mlađanog i, utoliko zgodnijeg za napadanje, selektora takmičarskog programa Palićkog festivala Jugoslava Pantelića, sasvim na mestu. On je, jasno je, brinuo o jedinima kojima je pri „stanju stvari“ uopšte mogao pomoći – o publici. Ona je dobila ono što je deo tradicionalno maliciozne štampe, sve tradicionalno prepisujući jedni od drugih, nazvao – „salatom“. Što u glavama pretencioznih ljubitelja „umetnosti o smislu života“ znači – višak zabave, a u glavama mladih Subotičana i manje frustriranih gostiju – dinamiku, mogućnost izbora i promene: od glamura budućih bioskopskih hitova, preko spontanosti američke nezavisne produkcije, evropskih „festivalskih“ zanimljivosti, brazilske „pucačine“, pa do poslednjeg domaćeg uspeha. „Običnim“ gledaocima bi teško bilo bolje uz 15 rumunskih, ruskih i čeških hitova.
A što se tiče „koncepta“ i „konzistentnosti“, čak je i tu ponuđen pravac: Panteliću se, naime, na početku balade zamerao veliki broj debitantskih filmova, da bi, na proglašenju, od uglednih i iskusnih članova žirija (Bačo, Banjac, Pinter, Klemenc, Radović) Srebrni, pa i Zlatni toranj, dobili debitanti (Jedna noć u baru, Apsolutnih sto), dok je Bronzni toranj pripao filmu Daleko od kuće. Sad, da neko „gore“ ozbiljno razmišlja o bilo čemu, to bi bila jedna od mogućnosti daljeg kretanja ovog festivala: on bi mogao da se specijalizuje za, recimo, debitantska ostvarenja. Ili za, na početku pomenute, srednjoevropske filmove. Ili za sportske filmove. Ili za filmove o aligatorima. Šta god. U svakom slučaju bi postojala veća šansa nego dosad da neko, bilo gde u svetu, baci pogled na ovu stranu.
TRAČ U SELU: I tek tada pravu težinu mogu dobiti i poprečni programi kao „Raskršća“ Nevenke Opačić, koja prikazuju filmove s eks-ju područja, ili „Paralele i sudari“, tj., „Balkan očima drugih“ Aleksandre Šarčević. I tek tada će „glavni trač u selu“ prestati da bude prebrojavanje „distributerskih“ i „onih drugih“ filmova. Jer će selektor tačno znati za čim se traga. A publika šta je došla da gleda. I Makavejev neće morati da, primajući nagradu „Aleksandar Lifka“, priča priču o onome koji je krenuo. A gde – saznaće kad stigne.
Kad bi mooožda moglo biti malo prekasno, je l’.