Savršeno drska ironija

Teza je možda odveć smela (a možda i nije): da bi se napisala ovako briljantna knjiga kakva je Komunistički postskriptum, bilo je potrebno iznutra poznavati život u Sovjetskom Savezu. Boris Efimovič Grojs živeo je u Sovjetskom Savezu do 1981. godine (tada mu je 36 godina) kada emigrira u Zapadnu Nemačku. Nije nužno boraviti u paklu da bi se o paklu pisalo, ali lično iskustvo (ukoliko se čovek otud izvuče relativno neoštećen) oslobađa pisca emotivne ucene koju onaj ko pakao gleda sa strane teško može da izbegne. Lično iskustvo nije jemstvo verodostojnosti, još manje garant kvaliteta, ali ako je već osetio smrad sumpora, pisac nema potrebe da dokazuje kako zna o čemu govori. Makijaveli je, recimo, bio izložen najstrašnijim optužbama zbog toga što je stvari pred kojima osetljiviji svet zatvara oči od užasa analizirao bez emotivnih upliva i bez moraliziranja, kao da govori o pozorišnom komadu ili o kretanju cena kiselog kupusa na pijaci, jer to o čemu je pisao Makijaveli je i živeo. Grojsov Komunistički postskriptum ne proističe, dakle, iz njegovog iskustva življenja u SSSR-u, već iz iskustva čitanja velikih filozofskih tekstova, a neposredno iskustvo tu je da bi tekst lišilo viškova i zamornih nepotrebnosti (reč je o knjižici malog formata od 120 stranica).

Samo, kakvih je to 120 stranica! Ne mora čitalac da bude filozofski obrazovan kako bi, doslovno bez daha, pratio Grojsova vrtoglava izvođenja, prodornu lucidnost, dobro upakovanu ironiju (čitalac bez smisla za tanani humor bolje da ne otvara knjigu). Grojs tvrdi sledeće: Sovjetski Savez, naročito staljinistički period, bio je najfilozofskija vladavina u istoriji, te je sovjetski čovek, po prirodi stvari, nužno morao po malo da se razume u filozofiju (u suprotnom bi dosta brzo ostao bez glave). Ovakvu optužnicu protiv filozofije nije podigao čak ni Platon u svojoj Državi koju je zamislio kao vladavinu filozofa, dakle, (da skratimo) kao čist pakao. Platon je, doduše, mislio da je to super, ali to je samo zato što nije mogao da zamisli Sovjetski Savez.

PARADOKS

Grojs započinje poukom koja nije strana filozofiji: samo jezgro stvarnosti sačinjeno je od nesavladivih protivrečnosti. Stvarnost je, dakle, paradoksalna. Paradoks je logički čvor u kojem dva suprotstavljena značenja, uprkos svojoj suprotstavljenosti ili logičkoj nemogućnosti, važe u isto vreme. Recimo, paradoksalno je reći da je dobar čovek zao (on može biti ili dobar ili zao, ili može biti najpre dobar, pa zao, ali ne može u isto vreme biti i dobar i zao), da se zakon mora kršiti kako bi se poštovao, odnosno da je glupak pametan. Komunistička praksa, međutim, pa time i staljinizam kao istina komunizma, svoju legitimaciju crpili su iz dijalektičkog materijalizma, teorije prema kojoj se, kao što je rečeno, u samom srcu stvarnosti nalaze nesavladive protivrečnosti, a ako su te protivrečnosti nesavladive, onda moramo naučiti da s njima živimo i da se s njima nosimo. To što se na površini trudimo da živimo koherentne živote – dakle, da postupcima i rečima ne protivrečimo samima sebi – to što pokušavamo da budemo dosledni i logični, to su, drugovi i drugarice, rđavi buržoaski običaji koji ne dobacuju do istine dijalektičkog materijalizma, odnosno života u Sovjetskom Savezu.

U svakodnevnom životu to je izgledalo, otprilike, ovako. U GULAGU bi završio onaj koji bi tvrdio da Sovjetski Savez nije najsavršeniji poredak na svetu, ali ne zbog toga što on jeste bio najsavršeniji na svetu, nego zbog toga što je čovek morao znati da on nije najsavršeniji na svetu. Kako sad to? Pa lepo. Ako je u srcu stvarnosti paradoks, to znači da stvarnost, u isto vreme i na istom mestu, i jeste onakva kakvom je vidimo i nije onakva kakvom je vidimo, nego je stvarnost ono što drug Staljin tvrdi da jeste. Sovjetski Savez, dakle, u isto vreme i jeste najsavršeniji poredak na svetu (tako tvrdi Partija, a Partija, naravno, zna kako stvari stoje) i nije najsavršeniji poredak na svetu (jer nisi valjda idiot pa da poveruješ kako je beda Sovjetskog Saveza nekakav raj ili šta već). U redu, ali kako građanin da zna šta je istina i šta treba da misli i govori kako ne bi završio u koncentracionom logoru u kojem će, gotovo izvesno, da skonča od terora koji, međutim, nije teror nego vaspitna i obrazovna mera za one koji nisu najbolje shvatili dijalektički materijalizam?

Pa, ako je građanin savladao lekcije dijalektičkog materijalizma, onda on mora znati da se ono što protivreči stvarnosti ne sme odbaciti. Ako je građanin toliko glup da zastupa stav kako SSSR nije najsavršeniji poredak na svetu, iako Partija tvrdi suprotno, onda je viđen za logor (gde će se, ako u međuvremenu ne umre, naučiti propuštenoj lekciji dijalektičkog materijalizma). No, puni su logori bili onih koji su gorljivo tvrdili kako je Sovjetski Savez najsavršenija tvorevina na svetu, pa im, eto, to nije vredelo. Nisu se snašli.

Ako, naime, Partija tvrdi da je nešto istina, to ne znači da to i jeste istina, pošto, prema dijalektičkom materijalizmu, istina i neistina padaju skupa. Ovako stanje stvari Grojs naziva totalnom logikom, a totalna logika (koju ne treba brkati sa univerzalnim stavovima), za razliku od formalne logike, recimo, za koju se ljudi koji žive na omraženom Zapadu obično drže, ne dopušta da se odbije i suprotan stav. Dakle, ako je Sovjetski Savez raj, to ne znači da on nije i pakao. I obratno. Zbog toga je, uostalom, drug Koba i sprovodio čistke svako malo: ako bi se jedna garnitura odveć svikla na jednu istinu, valjalo je stvar malo prodrmati i narednu garnituru podsetiti na izvorno učenje po kojem jedna stvar može (i mora) u isto vreme i biti i ne biti.

U SSSR-u, dakle, zdrav razum, koji kaže da ne može biti da nešto i jeste i nije u isto vreme, bio je smrtna opasnost.

POSEDNICI ISTINE

Grojsov se tekst, napisan s maskom smrtne ozbiljnosti na sebi, potkrepljen naučnom aparaturom, mora čitati kao savršen primer delotvorne ironije, kao, ako tako hoćemo, savršen paradoks o paradoksu. No, da bi se napisala ovakva knjiga, potrebna je filozofska drskost, potrebno je odvažiti se na nekorektnost u postavkama, potrebno je izumeti polaznu tačku koju Grojs pronalazi u staroj Grčkoj i u slavnom sporu Sokrata i sofista. Sokrat je, naime, neprestano tvrdio da se sofisti zapliću u protivrečnosti, ali kako rade za pare, oni te protivrečnosti skrivaju i masi podilaze svojom slatkorečivošću i formalnom logikom. Za razliku od njih, on, Sokrat, ne tvrdi da zna šta je istina, niti tvrdi je stvarnost koherentna, naprotiv, on čak polazi od paradoksa svih paradoksa: znam da ne znam.

Ali kako mene pare ne zanimaju, domeće Sokrat, ja ne skrivam svoje neznanje, mogu da kažem kako je u srcu stvarnosti paradoks i kako čovek ne treba da beži od paradoksa već da se, kako zna i ume, suoči s njim. A kako je Sovjetski Savez bio tvorevina koja je ekonomiju podredila politici, odnosno, u drugom koraku, filozofiji, onda sovjetske filozofe Lenjina, Staljina, Trockog i ostale nije zanimala tržišna cena istine – na kojoj su vredno radili kapitalizmu skloni sofisti – već totalna istina, ona istina koju obelodanjuje dijalektički materijalizam. Pa, kao posednici totalne istine, drugovi su staljinisti, ne potresajući se previše, pobili nekoliko desetina miliona ljudi koji, očigledno, nisu bili na visini filozofskog zadatka. I za to su, razume se, bili sami krivi.