Kao što je i sam isticao, glavni kvalitet radova Uroša Predića bila je savesnost. Primer te tvrdnje je i „Opis i tumačenje diplome Društva za srpsko narodno pozorište„. (preštampano iz 7. broja „Pozorišta“ za god. 1901. U Novom Sadu, štamparija Braće M. Popovića, 1901)
Glavna skupština „Društva za srpsko narodno pozorište“od 24. oktobra (5. novembra) 1897 rešila je, da zgotovi diplomu za članove ovoga društva, koji su isplatili celu članarinu, ne bi li se tim načinom umnožio broj članova društvenih. Upravni odbor zamolio je priznatog srpskog slikara i člana društvenog Uroša Predića iz Orlovata, da izradi nacrt za diplomu. Isti se dragovoljno odazvao i podneo je vrlo lep nacrt za diplomu zajedno sa „opisom i tumačenjem“ te diplome; a za trud svoj nije tražio nikakve nagrade, ali je želio, da taj originalni nacrt ostane njemu kao članska diploma. Upravni odbor pod br. 116 (U.o. ex. 1899.) prihvatio je rado želju umetnikovu i usvojio je taj nacrt, te je Urošu Prediću ujedno izjavio najtopliju zahvalnost na toj izvrsnoj radnji. Upravni odbor naredio je, da se taj nacrt pošlje na izradu kakvom umetničkom zavodu u Beču ili B. – Pešti, ali da izrada diplome ne bude suviše skupa i da format diplome bude iste veličine, kao što je diploma za članove Matičine. Pregovori oko izrade diplome vodili su se poduže, te se najposle izrada poverila umetničkom rezačkom zavodu Augenera i Gešla u Beču. Diplomu je zgotovio pomenuti zavod ove godine u 1000 primeraka. Diploma je vrlo lepa i ukusno urađena. Upravni odbor odlučio je pod br. 50 (U.o. ex 1901.) da se ta diploma, zajedno sa štampanim Predićevim „Opisom i tumačenjem“ pošlje svim članovima. Članu i umetniku Urošu Prediću, akademskom slikaru u Orlovatu, izdaće se, po želji mu, ispunjeni i potpisima i pečatom proviđeni original njegova nacrta ove diplome u ime pravovaljane članske diplome. Saopštavamo ovde doslovce Predićev „Opis i tumačenje“ diplome:
Ova diploma pokazuje nam u alegoriji jezgru svega onoga, što nam dramatska poezija posredstvom pozorišta pruža. Da bi se alegorija lakše razumela, dobila je svaka figura svoju etiketu sa natpisom, šta koja osoba treba da znači. To je dovoljno za posmatrača vična čitanju alegorija, da posle kratkog razmišljanja pogodi tok misli izraženih na tom dokumentu; no ipak neće biti na odmet priteći u pomoć posmatraču, jer i najprostija alegorija nikad ne može biti tako jasna, da bi bila otklonjena svaka mogućnost krivom razumevanju. Za to neka ovaj opis posluži gledaocu kao čičerone.
U sred diplome stoji na uzvišenom postamentu glavna osoba ove kompozicije: „Istina“, – držeći obema rukama podignuto ogledalo, i pružajući ga preda se upravo prema gledaocu. Na traci više nje nalaze se, osim njena imena, još i ove reči, i to levo: „Tat tvam asi„prastara izreka indiske mudrosti, a znači na srpski: „To ti jesi“, čime je ovde obeležen glavni smer pozorišta, da nam istinito i verno, kao u ogledalu, iznosi pred oči sliku života; dok na desnom kraju poznata grčka izreka: „Gnoti seauton„opominje, da poznamo sebe u tom ogledalu Istine. Što se Istini ne vidi lice, ima svoga dvojakog značenja: filosofskog, jer i najveći umovi priznaju, da čovek nikad neće i ne može doći do savršenog poznavanja Istine, do razumevanja suštine stvari, već samo do sve tačnijeg posmatranja pojava – i umetničkog, jer nam i pozorište prikazuje opet samo slike i pojave, iza kojih se krije Istina, a nikad suštu, nagu istinu, nego Istinu u poetskom ruvu, umetničku istinu. Za to i na diplomi Poezija zaodeva istinu svojim lakim, tankim plaštom, jer samo tako ona sme izići pred profane oči neprosvećene mase. Oko te glavne grupe sve je ostalo raspoređeno kao figuralna i mislena dopuna, iznoseći nam u alegoriji, šta ćemo sve videti u ovom ogledalu Istine. Videćemo čoveka, u borbi sa svetom i sa samim sobom, a sve pod uticajem unutrašnjih tajnih sila, težnja i nagona, izraženih na diplomi ukupno pod imenom „Strasti“, koja kako u životu, tako i u njegovu ogledalu, u pozorištu, igra glavnu ulogu, te joj je za to i na diplomi ustupljeno najviše mesta. „Strast“je oličena u onoj dosta nezgrapnoj ženskoj prilici, koja se kao pijana izvalila te sa zanosom srče otrovne slasti, i ne uzimajući na um, što je zmija otrovnica spustila u pehar svoju glavu, te smrću začinjava grešno uživanje. U desnoj ruci „Strast“grčevito drži nož, kojim nemilosrdno probada srce svojih nesretnih žrtava. Oko nje, kao predstavnika sviju strasti ukupno, ređaju se simvoli pojedinih joj grana. Tu su u lineti dve glave spojene poljubom, tu su malo niže kocke i kesa s novci, sve zaokruženo ornamentom od stilizovanog maka, što sve ima svoga lako razumljiva simvolična značenja. Malo niže stoji bista Satirova okićena bršljanom i lozom vinovom. On je predstavnik životinjske strane u prirodi čovečjoj. Animalizam istina održava rod čovečanski u večitoj mladosti, obeleženoj vazda zelenim bršljanom; ali je ujedno i izvor sviju zala, jer on čoveka opija i zanosi, (na šta se odnosi loza vinova), dovodeći ga u opreku s razumom i moralom, i ponižavajući ga čak i do životinjske brutalnosti, oličene na crtežu u borbi lava sa tigrom. Dalje vidimo buzdovan, što znači grubu silu i nasilje; mač, u znak krvave borbe; šlem, kao simvol junaštva i viteštva, lovorov venac – slavoljublje i sujeta; kruna – vlastoljublje. Strele i luk biju iz daleka, potajno i nečujno, kao zavist i zloba. Neke od tih strasti mogu biti pokretači velikim delima, mogu se neke ubrojati čak i u vrline po shvatanju klasičnog doba; ali mira ne mogu dati, već naprotiv rastrzaju dušu čovekovu, dovodeći ga do očajanja, pa i do zločina. Svu tu borbu, u svima stepenima žestine i u svim mogućim zapletima vidimo u pozorištu umetnički prikazanu, vidimo joj uzroke i posledice, iz kojih možemo crpsti moralnu pouku, pa, kad smo to učinili, onda je pozorište sa najlepšim uspehom zasvedočilo svoju kulturnu misiju: da nam u zabavi pruža duševne naslade i moralne pouke. Za to je najdostojanstvenija pojava na diplomi ona figura koja predstavlja „Moral“. Ozbiljna – ona odvraća lice svoje od tih strasti, podižući ruku na teme mladića, čije su vedre oči poverljivo podignute prema njojzi. Mladić, to je „Mir“, a Moral mati njegova. Do desne ruke mladićeve leži ugašena buktinja, a do nogu njegovih stoji ćup sa pepelom, u znak savršene mortifikacije, bez koje nema ni pravoga mira ni hrišćanskoga morala. Poznato je da su Jelini „smrt“ slikali u vidu zaspalog mladića sa oborenim i ugašenim lučem, a ovde je skoro isto tako predstavljen mir, za to, što i mir nije ništa drugo, do „smrt strasti“. Pošto je pak strast neizbežan pratilac animalizma, a ovaj opet uslov životu, to iz ovog sleduje, da u životu nema i ne može biti mira. Za to ga svi tako želimo i tražimo. Neki misle da će ga naći u zadovoljenju sviju svojih požuda, a drugi opet u tome, ako se odreknu svega, oni ga traže u aktivnoj afirmaciji svojih prava za uživanje ovoga života, a ovi u pasivnoj negaciji. U drami vidimo i jedne i druge umetnički prikazane, a stoji nam na volju, da prema svome temperamentu, karakteru i obrazovanju poklonimo svoje simpatije ovima ili onima. Ako hoćemo pojam mira da proširimo i da ga uzmemo u figuralnom smislu, tada ćemo ga već lakše naći, ako ne u životu, a ono u umetnosti; jer šta je u arhitekturi i skulpturi ravnoteža u podeli mase, simetrija, i srazmera između tereta i nosioca mu; šta je u slikarstvu i muzici harmonija drugo, nego mir ili izmirenje protivnosti, izmirenje glasova, izmirenja boja ? Tako i u svakom dobrom pozorišnom komadu vidimo umetničko izmirenje posle sukoba i zapleta među protivnim težnjama, tako, da i kad vrlina strada, ipak načelo morala pobeđuje, što nas ispunjava neiskazanim zadovoljstvom, duševnim mirom. Tim je jedan niz misli završen i ujedno je zaokvirena jedna polovina diplome. Na drugoj polovini nalazi se tekst, u okviru daljih alegorija, koje stoje u smislenoj i formalnoj vezi s levom stranom. Ovu vezu gore obavlja ornament u vidu pruge sa obrazinama u raznom afektu, više kojih se povlači duž cele gornje ivice dim, što kulja iz rasplamtale buktinje strasti, da se na desnoj strani zgusne u crne oblake, ispod kojih uzburkano more bije o bregove, predstavljajući tako i prirodu uskolebanu besnom borbom elemenata, i stvarajući paralelu između čoveka i prirode. Pozorište se često služi tom paralelom, i postizava time svoje najveće efekte. Dole je spojena desna strana sa levom pomoću grančice mira, ispod koje i priroda svetkuje; nad ravnom površinom mirnog mora rađa se sunce na nebu bez oblaka. Desno gore pomolio je glavu kroz okvir od čkalja Harlekino, budala, i cerekajući se ukazuje prstom na sve ono, što nam leva strana diplome kazuje ozbiljno. On zastupa šaljivu igru, lakrdiju i satiru; podsmevač je kao kos, nestašan kao veverica i bodljikav kao čkalj. Ostali deo okvira sastoji se iz raznih instrumenata za muziku, jer naše pozorište neguje, koliko može, i tu granu umetnosti. Tekst je na ovoj diplomi što može biti kraći, po primeru diplome „Društva Sv. Save“. Ako bi se primetilo i zamerilo, što je „Poezija“ bez jote između o i e, to nije slučajna pogreška, već je namerno izostavljena jota iz razloga toga, što svi obrazovani narodi tako pišu, pa za što ne bismo i mi Srbi, u toliko pre, što se taj način pisanja baš potpuno slaže sa našim načelom fonetike, jer niko ne izgovara reč „poezija“ tako da se čuje j između o i e, kao u reči „pojeo“. Svako načelo, kad se tera do krajnosti, vodi apsurditetu. U ostalom, neka naši filosofi presude, a laiku je vazda slobodno učiniti svoje naivne primedbe, i obratiti pažnju stručnjaka na pojedine sitnice, koje su u velikoj gomili stručnog znanja mogle ostati neprimećene. O celini diplome moglo bi se reći da slabo nosi na sebi obeležje srpsko. Uzrok tomu leži u samoj stvari. Pozorište nije samo srestvo za buđenje narodne svesti, nego je u mnogo većoj meri kulturna ustanova, koju smo od tuđih, naprednijih naroda primili, i njim proširili horizont našeg posmatranja. Kad bi se u Srpskom Narodnom Pozorištu davali samo srpski komadi, iz srpskog života, od srpskih pisaca, onda bi i diploma morala malo bolje istaći svoje srpstvo; ali tako bi pozorište izgubilo veću polovinu svoje kulturne i umetničke vrednosti, a diploma svojeg umnog sadržaja. Kultura niveliše što ne može proći bez žrtava. Svi su narodi žrtvovali kulturi mnogo šta, što su im praoci čuvali kao svetinju, pa to smo isto i mi učinili u mnogom pogledu, i činimo u svakom pogledu još i danas, kako u nošnji i običajima, tako i u svima granama privatnog i javnog života, za što dakle ne bi i u slikama ove vrste, gde po samoj prirodi stvari treba više da se istaknu ideje od opšte čovečanskog značaja, sledovali naprednijima od nas? Ostade dakle ova diploma bez vile i bez guslara, bez gunja i bez opanaka, bez seljaka u „negliže“- u i srpskih ćilimova! Gusle su dobile na diplomi dosta ugledno mesto; ali samo kao pozorišni rekvizit, jer u alegoriji one mogu značiti samo“srpski narodni Ep“, a nikako dramat. U ostalom i bez svih specifično srpskih atributa ipak se vrlo jasno vidi da je ova diploma srpska: vidi se iz srpskog teksta, bez kojega se i onako ne može razumeti ne samo ova, nego i makoja druga, najsrbinskija diploma. Nema sumnje, da bi se moglo srpstvo bolje naglasiti, nego što je učinjeno ovde; ali to bi mogao učiniti slikar, koji će kad god u dalekoj budućnosti svršiti „Akademiju srpskog živopisa“, a da se nikud ne makne na stranu, te da se ne truje tuđinštinom; ili bi trebalo diktovati slikaru sve; što se želi i kako se misli. Meni je sa svim bilo ostavljeno na volju, da po svome shvatanju, znanju i umenju smislim i nacrtam diplomu, što sam s najvećom gotovošću, pored sveg ostalog silnog posla svog, evo i učinio, dajući potpunu slobodu merodavnim licima, da po svom nahođenju učine svoje primedbe i potrebne izmene, ili da mi bez najmanje ozlede mog „umetničkog ponosa“ vrate ovu skicu natrag, ako ne bi ni u čemu odgovarala njihovim zahtevima. Ako bi pak ovaj nacrt bio primljen i usvojen, onda bi se moglo poveriti poznatom i veštom peru, da na osnovu ovih mojih podataka zgotovi kratak komentar, koji bi se mogao oštampati i priložiti uz svaki primerak diplome, tako da bi je svaki član mogao bez velike muke razumeti, jer samo tako će naći u njoj možda nekog uživanja, ako joj bude shvatio smisao i značaj. U tom povoljnom slučaju, a po obavljenoj reprodukciji, lepo bih molio, da mi se original diplome nepovređen vrati natrag, snabdeven sa društvenim pečatom i potrebnim potpisima, u ime pravovaljane diplome, koja mi kao društvenom članu pripada. Diploma bi lepša bila, da je izrađena u boji: ali time bi se neizmerno jako povećali troškovi oko štampe. Za svoj trud oko izrade ovog nacrta ne tražim nikakve nagrade.
U Orlovatu, 21. marta 1899.
U. P.
