Tradicionalna novembarska manifestacija za ljubitelje sedme umetnosti, Festival autorskog filma (FAF), ove godine se održao po šesnaesti put od 30. novembra do 7. decembra, u Dvorani kulturnog centra, KC GRAD, Muzeju Kinoteke i Domu Studentski grad, gde su osim glavnog, predstavljeni i prateći programi „Anarhizam i film“, „Debitanti autorskog filma“, „Planeta Zemlja – poslednji izazov“, „R’n’R je kriv za sve“ i „Novi turski film“. Gran pri „Aleksandar Saša Petrović“ zasluženo je osvojio kontroverzni meksički film Prestupna godina Majkla Rouva, umešno režirana (pre?)surova i beskompromisna priča o nesvakidašnjem preplitanju erosa i tanatosa, sasvim na tragu domaćeg Života i smrti porno bande, iako za nijansu slabija. Kanski laureat Ujak Bunmi koji može da se seti svojih prethodnih života tajlandskog reditelja Apičatponga Veresetakula možda može zadovoljiti zaljubljenike i posvećene poznavaoce budističkog načina života, ali je inače malo čime opravdao tako prestižno priznanje. Još veće razočaranje stiže od prekaljenog francuskog veterana i legende svetske kinematografije Žan-Lika Godara, čiji je Socijalizam neopisivo dosadna i teško izdrživa kolažna forma gotovo nadrealističke i dadaističke slobodne asocijativnosti, sve u slavu proizvoljne završne parole: „Kada zakon nije pravedan, pravda je iznad zakona!“, što je više nego nedovoljno da zadovolji interesovanje beogradske publike. Sasvim mladi Ksavijer Dolan, nakon iznenađujućeg prošlogodišnjeg uspeha svog prvenca Ubio sam majku, nastavlja u sličnom stilu u osrednjim Izmišljenim ljubavima, dok proslavljeni kineski autor Žang Ji Mou (zaslužan i za spektakularnu ceremoniju otvaranja OI u Pekingu 2008) opravdava svoju reputaciju u vizuelno raskošnom i urnebesnom rimejku klasika braće Koen Krvavo prosto pod naslovom Žena, pištolj i rezanci.
PROTIV ZABORAVA: Ovenčan prestižnom nagradom u švajcarskom Lokarnu, čast da otvori ovogodišnje izdanje pripala je „rudarskoj operi“ Olega Novkovića Beli, beli svet, za njegov autorski rukopis karakteristično sumorna i opora studija života srpske provincije, smeštene u predele nekada perspektivnog gradića Bora, sa odličnom ekipom naturščika i za Novkovića već standardnog i odličnog Uliksa Fehmijua u glavnoj ulozi. Marginalne sudbine autsajdera u teškim okolnostima, poveznica su interesa ovog autora još od Kaži zašto me ostavi, pa sve do skorašnjeg Sutra ujutru, kojih se, opravdano ili ne, dosledno i nepokolebljivo drži i u ovom svom delu, koje zbog svoje hermetičnosti teško može očekivati značajniji uspeh među širom publikom.
Kaboom Grega Arakija uistinu predstavlja nesvakidašnji celuloidni doživljaj, i makar zbog svoje ekscentričnosti, zaslužuje dužnu pažnju. Infantilan i u ideji i u razradi, petparački zaplet koji klizi u vode SF mistike, tajnih religioznih kultova, natprirodnih moći koje neki od junaka otkrivaju u sebi, sa loše režiranim akcionim sekvencama, i još neverovatnijim, deplasiranim bizarnim završetkom, u prazno ispucava sve otrcane formule iz arsenala stotina sličnih konfekcijskih filmova, i time sasvim poništava s početka postojeće šanse za pristojno, nepretenciozno komično ostvarenje tinejdžerske provenijencije. Što sve važi ukoliko, ponavljamo, nije posredi superiorna znalačka parodija na brojna slična dela ovog (para)žanra, za čiju opciju nam autor nije ostavio odveć validnih naznaka da bi ga upravo u tom pravcu valjalo iščitavati.
Nesvakidašnja, poluzaboravljena drevna životna praksa gotovo izumrlog finskog plemena po imenu Merjani, starog više od četiri stotine godina, koje se skoro u potpunosti integrisalo s lokalnim većinskim ruskim stanovništvom u današnjem sastavu najveće zemlje sveta, delimično je uspešno rekonstruisana u neobičnom ostvarenju Tihe duše Alekseja Fedorčenka. Zbivanja pratimo kroz statičnu naraciju sredovečnog muškarca sklonog introspekciji, koji će – nasledivši od jurodivog oca potrebu za zapisivanjem stvari i želju da se makar neki od brojnih ekscentričnih običaja ovog plemena u odumiranju spasu od zaborava – i sam učestvovati u nekima od rituala, kakvi van svake sumnje modernom gledaocu moraju izgledati bizarno, ako već ne i zastrašujuće.
LJUDSKE PRIRODE: Rumunski one man show film Aurora Kristija Pujua, izmeštajući postupak hladnokrvnog ubistva iz uobičajene perspektive obeležene sukobima, prevarama, afektima, izdajom ili mržnjom, oslikavajući svog protagonistu kao savršeno prosečnog anonimnog pojedinca, nalik svakome od nas, uspeva u demaskiranju prirode zločina u ovoj (dužinom) epskoj sagi, koja za razliku od pretežnog dela filmova slične voluminoznosti, svoju tematiku ne posvećuje istorijskim i(li) kostimiranim spektaklima epohe. Ne preterano zainteresovan za komunikaciju sa (svakim) gledaocem, on će, sa samim sobom u presudnoj, glavnoj ulozi, u ovom kompletno autorskom ego–tripu, sasvim uspeti u nameri da stvori delo koje ne mora da se dopadne masi, sugerišući onima s dovoljno strpljenja kako brutalni zločin ne mora imati neki eksterni uzrok, gde se on uvek prvo traži, nego može biti sam sebi cilj, smisao i svrha. Upućujući tako još jednom prigovor svima onima koji lakomisleno, a nadmeno tvrde da znaju baš sve o ljudskoj prirodi.
Simpatičan argentinski film Slagalica stigao nam je od rediteljke Natalije Smirnof, koja istovremeno potpisuje i scenario. Sve brže ovladavanje praksom i slučajni pronalazak oglasa koji traži partnera za takmičenje u slaganju popularnih „pazli“, postaće onaj momenat koji će nepovratno narušiti nepisanu, a duboko uspostavljenu pos’o, kuća, birtija (bez posla i birtije) automatizovanu rutinu sredovečne domaćice Marije. Pod izgovorom čuvanja stare rođake, Marija se sa partnerom inkognito priprema za nacionalno takmičenje i željeni odlazak na svetsko prvenstvo u rešavanju slagalica, koje se sledeće godine održava u Nemačkoj. Veoma uspešno i originalno scenarističko rešenje, tako će očekivano stvoriti sukob u porodici, koji jeste uzrokovan pojavom nove osobe u životu bezlične i požrtvovane domaćice, a da to nije jedan od stereotipnih motiva „treće osobe“, nego tek benigna i opravdana želja glavne junakinje da pronađe bilo šta u čemu će se ona sama pronaći i prepoznati kao uspešna, makar to bila i infantilna razbibriga neobaveznog tipa.
Epohalno relevantan, u pravom smislu reči ozbiljan film, Majka asfalta hrvatskog autora Dalibora Matanića preispituje odnose moderne porodice s početka novog milenijuma, sa svim osobenim i osebujnim lokalnim hrvatskim značajkama. Mare je mlada žena poreklom iz Dalmacije (što u hrvatskom društvu, takođe sklonom unutrašnjim regionalnim podelama nipošto nije zanemarivo, iako opravdano nije šire eksplicirano) kojoj naizgled ništa bitno u životu ne nedostaje. Neobično srodan takođe novom ostvarenju Jasmile Žbanić Na putu, Matanić istražuje granice egzistencijalnog očaja i besmisla, i to upravo one osetljive generacije kojoj postaje sve jasnije kako je u njihovom dobu za bilo kakav nov početak prekasno, nezadovoljstvo sadašnjim već dostiže kulminaciju, a eventualno rekapituliranje i sumiranje dotadašnjih dostignuća, uz spokojan ulazak u mirnu penzionersku luku, još nezamislivo miljama daleko. Lociravši fabulu u praznične dane od katoličkog Božića do Nove godine – koji su po pravilu praznično i kičerski proslavljeni u „krugu porodice“ i kupoholičarskom ludilu, što je ovde upravo povod sloma mlade žene – Matanić oslikava fatalno i doslovce potpuno odsustvo smisla opisanog smisla življenja, koje se, nakon što se ono konačno spozna, ničim više ne može ispuniti. Superiorno napisan, režiran i odigran, Majka asfalta je jedan od najboljih regionalnih filmova poslednjih nekoliko godina, i u svom sumornom dijagnostifikovanju nevesele stvarnosti ne nudi nikakvo privremeno anestezijsko sredstvo da bi se to ublažilo.
Debitantsko domaće ostvarenje Srce je mudrih u kući žalosti, mladog novosadskog reditelja Marina Maleševića, saradnika i asistenta proslavljenog sugrađanina Želimira Žilnika, ranije ove godine već prikazano na lokalnom Cinema City festivalu, pruža uistinu impresivan stepen predvidivosti nemaštovitosti, čak toliko da ne doseže ni do slabog banjalučkog 32. decembra, a jedva prosečan diplomski rad njegovog novosadskog kolege Miloša Pušića Jesen u mojoj ulici, od njega vidno odskače barem za klasu. Svaki mogući stereotip i opšte mesto ovde će biti upotrebljeni, protagonista Jakov treba da odigra ulogu mučenika iako neznano zbog čega, dijalozi su retki, ali i pored toga loši i nezanimljivi, pošalice neduhovite, dinamika nepostojeća, situacije banalne, a dramaturška rešenja neinventivna. Iako u nameri da filmski ovekoveči drevne starozavetne priče u poznatom okruženju, ovaj film ostaje na nivou pokušaja, ne uspevši da prevlada sve tipične nedostatke mladalačkog izraza, niti da na bilo koji način opravda svrhu svog postojanja, makar i na neobaveznoj zabavljačkoj osnovi.
