Pešački prelaz na kojem se uz kuckanje pojavio zeleni čovek, ili zelena osoba, kako se sad možda zove, takođe je bio prazan. Tračak utiska koji mi je dolazio noću, kada se svetla menjaju na praznim ulicama i nema žive duše da ih vidi, prosto mi se provukao u svest, kao pismo ispod vrata. Tada sam zamišljao i pred očima živo video svet bez ljudi. Sve zgrade prazne, sve ulice prazne, bez kola, bez autobusa, samo se svetla menjaju dole, i na drugim prelazima u celom gradu. Bilo bi kretanja, jer bi vegetacija sa svih strana izdžikljala, na svoj beskrajno spor način, izbila bi iz betona i asfalta i posle izvesnog vremena sve prekrila, a na ulicama bi bilo životinja. Ali ništa se tu ne bi obaziralo na svetla i kucanje. Pripadala bi praznom sistemu. Bića koja su svojim telima nekada ispunjavala taj sistem, koja su stvorila ta svetla da bi ih regulisala, nema više i nikada se neće vratiti.
Karl Uve Knausgor o(zlo)glašen je, s pravom ili ne, kao prvosveštenik radikalno stvarnosnog književnog postupka, onog u kojem književni tekst do najsitnijeg detalja „verno“ prati i prenosi stvarnost, inkorporira je tako reći bez ostatka i zatim – zabavljeno ili sa strepnjom – gleda šta će proizvesti u tzv. stvarnosti, onoj smeštenoj nesumnjivo onkraj teksta i izvan knjige. Moglo bi se ovakvo zavodljivo simplifikoanje odnosa fikcije (a to je svako, baš svako književno pisanje) i realnosti demontirati deo po deo, ali hajde da se sada ostavimo toga, i da pokušamo da okrenemo stvar naopačke. Gore navedene Knausgorove redove iz Moje borbe, 6. tom (preveo Radoš Kosović, Booka, Beograd 2019), čitao sam usred koronarnog policijskog časa, i bezljudna, zamrznuta „stvarnost“ sa trepćućim semaforima kao jedinim znamenom bivšeg, odlazećeg života koju sam video kroz prozor bila je tako reći jedan-kroz-jedan identična onoj koju Knausgor opisuje kao sopstvenu fantazmagoriju. E sad, niti je Knausgor pre jedne decenije pisao o epidemiji korone 2020. niti ga je zanimao pogled s jednog prozora u Novom Sadu, nego je tu na delu, ako hoćete, profetska narav svake velike književnosti: sve je već zapisano u knjigama, samo što se izvan njih događa po nekom redu koji nam je nedokučiv, čak i ako smo ih sve pročitali – što nismo, niti ćemo; to je po sebi utopija u kojoj ima nečega nezajažljivo pornografskog čak. A da sam te Knausgorove redove čitao pre koronarnog ropstva ili uopšte u nekim sasvim drugačijim okolnostima, na mene ne bi ostavili takav utisak, nego neki drugačiji, i svakako ne bi bili moto ovog teksta, niti bih ja itd., niti bi čitalac ovih redova na to etc… I sad, nema nam druge nego da zaključimo da se stvarnost i književni tekst međusobno sukreiraju na toliko nivoa u svakom trenutku da to ne može stati ni u kakve profesorijalne definicije, nego ga treba ostaviti tamo gde jeste, negde na rub pameti, gde dobra književnost inače obitava, a možda i dobra stvarnost baš tu najradije boravi…
Kako god, okončana je ta mega-saga Knausgorova, a već neko vreme je dostupna i u našim krajevima i na našem jeziku; čitao sam je – i na ovim i drugim stranicama (Elle, Globus) o tome redovno podnosio izveštaje – kad u srpskom, kad u hrvatskom prevodu, u zavisnosti od toga koji je izdavač bio brži za koji tom (hrvatski izdavač je Oceanmore, a prevoditeljka Anja Majnarić). Šta je naposletku ostalo?
Završni tom Moje borbe, sa svojih preko hiljadu strana, „prirodno“ je zaokruženje glavnih narativnih tokova i rukavaca jednog neverovatno hipertrofirnog šestoknjižja, ali sa stanovišta „stvarnosti“ dakako da nije kraj bilo čega, jer se životi naratora-pisca Knausgora i svih ličnosti-likova u knjizi nastavljaju, što uključuje i njihovo „odnošenje“ prema ovoj i prethodećim joj knjigama. A baš to je jedna od centralnih niti ovog toma: narator se pribojava reakcije supruge Linde kada bude pročitala jedan od prethodnih tomova koji je baš pred izlaskom, a u kojem ima tako mnogo toga o njoj, njenim intimnim problemima, njihovom odnosu… Pribojavajući se upliva stvarnosne proze, ili što se pomodno kaže „autofikcije“, na vlastitu stvarnost, autor uporno nastavlja da ispisuje isto takvu prozu o vlastitom pribojavanju, tako da se krugovi odjeka šire u nedogled… Drugi bitan tok priče govori o besnom, gotovo opsesivnom nastojanju brata njegovog oca da ga pravno i na druge dostupne mu načine „kazni“ jer je „oklevetao“ sopstvenog oca i manje-više celu porodicu, što će reći da je i piščev stric pristalica svojevrsne „teorije odraza“ i da ga ne zanimaju filozofske kerefeke o odnosu književnog teksta i stvarnosti, nego samo to da ne želi da čita o književnim likovima koji se zovu i po svemu drugom su identični njemu i njemu bližnjima ono za šta je uveren da nije „istinito“ niti „tačno“. A valjda on, stric, zna bolje od pisca šta je istina, makar i književna?
Pa dobro, šta je u književnosti „istinito“ ili „tačno“? Knausgor nije teoretičar, i reklo bi se da ga ovaj problem ne zanima preterano sve dok njegove konsekvence ne počnu da ga sustižu, ali i tada se bavi njime tek zato što se bavi „sobom“, tj. književnim likom kojeg je pozajmio iz fundusa vlastite biografije sa svim njenim relacijama i koordinatama. I onda mu nema druge nego da tu priču iznese do kraja, doslovno do poslednjih redova romana i celog šestoknjižja, ali i iza kraja ima kraj, jer evo je i njegova bivša, Linda Bostrom Knausgor objavila roman koji je delom i odgovor na delove Moje borbe koji se tiču nje i njihove porodice. Sad čekamo da i deca poodrastu, možda i tu bude nešto…
Ali dođavola, u nekom trenutku se, u ovom kao i u prethodnim tomovima, moramo odmaknuti od te pomalo već zamorne dijalektičke klackalice, opustiti se i prepustiti se Mojoj borbi isto kao i bilo kojem drugom romanu, jer ona to naposletku i jeste: samo još jedan roman, pa taman da je svaki i najmanji detalj iz nje najpreciznije moguće prepisan iz „stvarnosti“ pisca i ljudi oko njega. Knausgor-narator tu maestralno poentira svoju kroz više hiljada strana ispredenu priču o krhkom, nesigurnom piscu, sinu, bratu, ocu, ali ta priča, ma koliko spolja gledano bila do neverovatne sitničavosti zaronjena u osobno i privatno, stalno je i priča o društvu, o epohi, o jednoj kulturi i civilizaciji u njenoj veličini i u njenoj trivijalnosti. Otuda je tako lako prepoznajemo kao nešto što nas se tiče – zašto bismo inače imali strpljenja za beskrajne opise pranja posuđa ili kuvanja ručka? Pri tome, Knausgor u isto vreme „demonstrira silu“ strahovito ozbiljnog spisateljskog umeća upravo uspevajući da nas drži u napetoj pažnji nad koječime što bi trebalo da je „dosadno“, i svojevrsnu autorsku poniznost, dvojeći o vlastitoj dostojnosti, pre ljudskoj nego književnoj. A nije li to temeljna ljudska pozicija, polazište mislećeg čoveka, odnekud potisuto na marginu u epohi ciničnih „profesionalaca“ svakovrsnih, tako i književnih?
Kao neko ko se ne oseća dužnim bilo kakvim književnim konvencijama – jer ga baš ničim i nisu zadužile – Knausgor i u prethodne tomove naizgled nerezonski „umeće“ kojekakve „nepripadne“ delove, a to u ovom, završnom tomu uvrhunjuje gotovo zaumnim postupkom – usred teksta, čak vizuelno-grafički sasvim neodvojeno od onoga što prethodi i onoga što sledi, tu je gotovo tri stotine strana (!) dug esej o slobodi i ropstvu, o umetnosti i stvarnosti, o savremenoj konceptualnoj umetnosti i o mnogo čemu još, a čiji je lajtmotiv sudbina Adolfa Hitlera, jednog patetičnog austrijskog smušenjaka koji je, na najgori mogući način, ipak bio dete svog vremena. Ne bih vam nikako preporučio da preskočite ili samo preletite ovaj deo, e ne biste li što pre videli šta je bilo dalje s piscem i njegovim okruženjem!
A šta je bilo dalje? Ništa što nije moralo biti… Moja borba, šesti tom, jeste i velika lirska simfonija ljubavi i odanosti ljudima kojima je nesavršeni Bližnji, ko što su i oni to njemu. I zapravo je neverovatno da je završena. Ali, knjige se završavaju tako da i baš taj i takav kraj nešto kaže, što sa životom uglavnom nije slučaj. Život je jedan narativni i dramaturški haos, to pas s maslom ne bi dirnuo: Knausgor je stigao najbliže tome što se uopšte moglo, ako mu poverujete da mu je nešto takvo uopšte bilo namera. A ako ste mu poverovali, čitajte ispočetka.
